Музика за Оскара

Мирише на шампањ, башунасту крв, пржени шећер, златну боју, људско месо, уживање, као и увек када је чудо близу. Душа то понекад шапне срцу, а усне издајице то ћуте до самог краја. Вечерас је концерт, наступа италијански оркестар Le Muse. Назив концерта је "Омаж Мориконеу: Музика за Оскара."

Дириговаће Андреа Албертини, који ће свирати и клавир. Већ  је излазак на бину тријумф – искључиво Мориконеове музичарке, које су годинама наступале по свету са Маестром, све до његове смрти (јул, 2020), носиле су инструменте као људска тела са само једним чулом – гласом.

Оркестар беше искључиво женски, са две солисткиње –Данијелом Плачи (глас пун звезда) и  Мориконеовом дивом, музом и инспирацијом - Сузаном Ригачи, која је са њим наступала преко двадесет година.

Њен глас је доказ да се живот овде не завршава. Звучала је као неопозиви блесак неког немуштог небеског наређења. Све време су током извођења Мориконеове музике на великом платну емитовани сви они филмови који су завртели поетичку меморију двадесетом веку, а за које је музику писао Мориконе: "За шаку долара", "Добар, лош , зао", "Синема Парадизо", "Било једном на Дивљем западу", "Било једном у Америци", "Мисија"…

Енио Мориконе је најславнији композитор филмске музике у двадесетом веку, компоновао је музику за више од 500 филмских и телевизијских наслова, као и више од стотину класичних дела. Писао је за столом, оловком, годишње у просеку музику за више од двадесет филмова.

"Спрам Моцарта и Палестрине, то баш и није нешто”, говорио је. Учио је да свира од оца, који је био џез музичар.

Серђа Леонеа је упознао још у основној школи. Рим, пусте авеније, палме које сањају у зору. Њих двојица се осмехују, загрљени на црно-белој фотографији. Бог је на обојицу ставио прст. Легенда почиње филмом "За шаку долара" у режији Серђа Леонеа. (Он је каријеру почео од горњег до – радио је као сарадник са де Сиком на филму "Крадљивци бицикла".)

Буџет за филм "За шаку долара" је - нула. Јер то су шездесете године двадесетог века, када вестерн у Америци умире. Али се шпагети вестерн рађа.

У филму игра свету потпуно непознат глумац – Клинт Иствуд – њему ће обући чувени плашт. Али овом филму чаролију је даровао – звук. Први пут, један композитор се усудио да у филму музика конкурише глумцима. Леоне је од тада почео да сцене снима према Мориконеовој музици.

У овом остварењу јасно се чује одбројавање џепног сата, звук знака који се клима на ветру сувом и белом, зујање мува, рески звиждуци, а пуцњава траје паралелно са звуком – окарине. Нумера из филма, "Добар, лош, зао", "The ectasy of gold" једна је од најпознатијих филмских нумера свих времена и изводили су је челиста Јо Јо Маа, али и рок бендови Металика и Рамонси.

Мориконе је спајао немогуће  – мешао је звуке хармонике, окарине, обое (то му је био омиљени инструмент), уз звиждуке, кравља звона, фијук ветра и таласа, добијајући мелодију од које подилази језа.

Током концерта у Коларцу, на лицима музичара беху сузе, публика тонуше у вир пун неке горко-слатке месечине. У филму "Било једном на Дивљем западу", Клаудија Кардинале молила је Леонеа за дублове, јер музика тако деловаше на њу да није успевала да контролише плач. (На платну сијају њене отоманске очи, усне – пулпа наранџе, чији крајеви подрхтавају).

У овом филму појављује се и један прави костур. Леоне, желећи да све у филму буде оригинално, пронашао је кћер шпанске глумице која је заветовала своје тело да и после смрти учествује у филмовима. А Мориконе је од музике за тај филм, направио и оперску партитуру.

На београдском концерту, Албертини је, изводећи чувену љубавну тему из филма "Легенда о пијанисти на океану" (по књизи Александра Барикоа), свирао по клавијатури, а затим и по дрвеном делу концертног "стенвеја" ударао ритам. Уклопило се. Током извођења музике из филма "Мисија", публика се уверила да је хадски звук хора славуја скривен у обои, као и у тачност опаске једног критичара да је у "Мисији" музика једнако дубока и лепа као сам филм.

Благо варничење се у сали осетило пред извођење нумере из филма "Било једном у Америци", чудесног остварења на коме је Серђо Леоне радио тринаест лета, на основу мемоара "Суседства", бившег мафијаша Харија Греја. Да би радио на овом филму, Леоне је одбио да режира један други филм: "Кум".

У музику овог остварења Мориконе уноси смело џез варијације и у филму о америчкој митологији, осваја свет звуком блуза који клизи као црно млеко у наш слух. Ова музика је у тихој корелацији са сном који сања светлост.

Када у Америци овај филм продуценти скрате на два сата, бива проглашен за највећи филмски промашај 1984, а када је пуштен на Канском фестивалу у пуној дужини, овације трају двадесет минута, чују се и у баштама Кроазете. Филм је дефинисан као "поема о насиљу и похлепи".

Леоне више неће снимити ниједан филм. Смрт беше бржа. А планирао је римејк филма "Прохујало са вихором", "Дон Кихота" и – до последњег тренутка сањао је о филму где је главна личност амерички ратни фотограф (Де Ниро), који се у опкољеном Лењинграду заљубљује у лепу Рускињу.

Филму је 1989. одобрено 100 милиона долара буџета, Мориконе је потписао учешће. На самом почетку, репортер умире на дан ослобођења Лењинграда, док снима тренутак предаје немачких војника (сценарио је по истинитој, документарној књизи Сализберија), а његова драга ће за то сазнати случајно, док буде гледала филмски журнал.

Спрам 532 филма Д. В. Грифита, 140 Џона Форда, Хичкокових 60, Леоне је снимио само седам - али оних седам који су натерали Тарантина да постане редитељ. Гледајући "Било једном на Дивљем западу", схватио је да је филм његов свет.

Другог Оскара Мориконе је добио 2016. за музику из Тарантиновог филма "Омражена осморка", а првог за животно дело 2007. Али ни он, ни Серђо Леоне за награде као да нису марили. Оне су за мерљива достигнућа. Ова два школска друга кладила су се на вечност. Иако је светску славу Мориконе стекао музиком за филм "Добар, лош, зао" из 1966, када је слио у јединствену мелодију звуке којота, потмули ритам бубњева и брундање бас гитаре (прво место на топ листи у Британији 1968).

Мориконе није волео да напушта Италију, а енглески језик никада није научио. Режисер Ерик Рајт тврдио је да је "Мориконе од просечног филма могао да направи хит, добар филм да претвори у уметност, а од великог филма да начини култно остварење". Списатељица Џоана Харис налетела је на Мориконеа на додели Бафта награда, збуњена му пришла и шапнула: Sono una fan –Ја сам ваша обожаватељка.

На бис, на београдском концерту, оркестар Le Muse извео је познате нумере које је Мориконе написао за певачицу Мину ("Se telefonado"). Током каријере, Мориконе ће сарађивати и са Полом Енком i Џоан Баез.

И после биса, београдска публика и оркестар су се тешко растајали. Диригент и пијаниста клањао се и додиривао лако усне – крхотине пољубаца раздувавале су се салом – лептири ноћи.

Чудесна беше та ноћ. Читав наш живот  био је затворен у чаролију те тамне, мелодиозне раскоши Мориконеове музике. Волела бих да је маестро знао да су те вечери све нас у публици, под танким материјама хаљина и кошуља – жуљала крила.

Те неземаљске ноћи, у публици седаше и живи и они које зовемо мртвима – али мртви су јачи од живих, одсутност је најснажнији облик присуства.

Касније, напољу, месец се љуљао у плавом ваздуху као влажни нотни запис. Препознах облак ружа- звезде. Очекивах да ће се огласити, ти свици туге. Али нису. Сјај фарова љубио је вече. Ваздух у зору беше пурпуран. Као претучен. Мислила сам на један град у провинцији где су се затварали кафеи да би се у потпуном миру гледао филм "Било једном у Америци", на једног човека који је као дечак седео на поду и није гледао филм, већ толио жеђ. Можда ја бејах место на којем је цветао.

Некада, пре смрти, певали смо уз Мориконеову музику да не бисмо пали, сричући балканску азбуку живљења, сачињену од суровости, неурона, жеље, крви и каснојесењег заноса. Од тога као да је и сачињена музика коју је писао Енио Мориконе, у Риму, у поплави сећања, у којој нису куцали, већ одбројавали ритам обое и растављени часовници.