Светлост је нестала

Први јануар је. Пола пет поподне. Ноћ и даље објављује дан, за који час пурпурни сев почеће опрезно да спира мрак. Пеги Гугенхајм дошла је овде да сачека смрт, као и толики други, али и да јој се потпуно пртиближи, да стане крај ње. Сви знамо – Венеција је предграђе оног света.

Први степеник. Пеги је последња житељка овог града која је имала личну гондолу - такси, који ју је превозио испод барокних и готских фасада чији одрази подрхтавају и бесконачно дуго роне касније, у мутном, трзавом сну, какви се сањају, уколико се усудите да зими заноћите овде.

"Ја нисам колекционар уметничких дела. Ја сам музеј", тврдила је Гугенхајм.

Музеј – раније Палацо Венијер деи Леони из 18. века, видљива је грађевина из воде, са приватних бродова, као и са вапорета, бродића који превози путнике дуж Великог канала. Гор Видал је говорио: "Почињем о Пеги Гугенхајм да размишљам као о последњој од јунакиња Хенрија Џејмса." Палацо који је купила није најпрефињенија грађевина која се могла пазарити у Венецији у време када је тражила станиште за своје слике – али је ипак изабрана непогрешиво. Пре слика, Пеги је, наиме, куповала куће и осетила је снажни гениус лоци баш на простору ове палате.

Данас је ово једна од највећих светских збирки савремене уметности. Пеги Гугенхајм била је све , осим уобичајена колекционарка. За “Тајм” је изјавила да је "забавније писати него бити жена" (узгред буди речено, писала је искључиво зеленим мастилом).

Када је одлучила да почне да формира збирку модерне уметности кренула је да купује слику на дан, па и оног дана када је Хитлер ушао у Норвешку: "Ушла сам, тог дана, у Лежеов атеље и купила прелепу слику из 1919. године." 

Први муж ће је касније наговорити да своју збирку не поклони Тејт музеју у Лондону, већ да је задржи у Венецији.

За људе око себе имала је једноставан тест – да ли воле Пруста. Оне који га нису читали са уживањем, заувек је одбацивала. Платила је пет стотина долара за објављивање часописа "Литл ривју", где је у наставцима објављиван "Уликс" Џејмса Џојса.

У аутобиографији "Ка новом веку",иако се околина згражавала, детаљно  је описала хируршки прекид трудноће који јој  је обавио доктор Попов, у манастиру. Имала је двоје деце из првог брака, рат се спремао, а и "рођена је са побудом да нервно растроји свет."

Када у брзини, бежећи од Немаца, напушта Француску, са бившим мужем, децом, будућим супругом - сликаром Максом Ернстом и његовом женом, види да јој је виза у пасошу истекла – брзо, не мислећи, сама мења датум у пасошу.

Музеју Лувр нуди на чување своју до тада сакупљену збирку. Управа музеја је изразила жаљење и мишљење да су дела за које је Пеги замолила да их чувају сувише савремена да би била вредна спасавања. Ево имена сликара чија дела је Лувр одбио да сачува: Кандински, Кле, Брак, Миро, Макс Ернст, Де Кирико, Магрит, Дали, Глис, Леже, Глез,  Делоне, Мондријан, скулптуре Бранкузија, Мура, Арпа, Ђакометија, Липшица… Ових 150 радова отпутовало је са Пеги у Њујорк, тај топлокрвни град, сензуалан, бездушно самозаљубљен... Већина ових дела дом ће деценијама касније наћи у Гугенхајм музеју у Венецији. (Дишан је успео да са збирком пребаци и педесетак кутија на којима је тек планирао да ради.)

Сама Пеги је, читавог живота секс сматрала "аналгетиком", имала је подугачак списак љубавника међу којима је издвајала вечне ноћи са боцама пуним звезда у наручју Бекета, Тангија или Арпа. Разговарала је са Бранкузијем о венчању.

"Хтела сам да постанем на брзину власница свих његових скулптура, венчање је било најбржи начин", али су се ипак обоје предомислили.

Отац јој је завршио на Титанику – зар је чудно што ће и сама крај живота чекати на води?

Док је живела у Америци, после Другог светског рата, упознала је и Фриду Кало, Џорџију о Киф, Џозефа Корнела, а пред сам повратак у Венецију и концептуалну уметницу – Јоко Оно. Открила је и Џексона Полока. Давала му је месечну плату да би сликао.

Када се доселила у Венецију, постала је домаћица незаборавних забава и вечера, на које су редовно долазили принц Филип, Тенеси Вилијамс, Ђакомети, Труман Капоти, који је код ње провео два месеца,  састављајући књигу "Музе су се чуле".

Принцеза Пињатели саветовала јој је да све те ужасне слике побаца у Велики канал и да стекне тако најлепшу кући у Венецији. Пеги је, као и увек, урадила супротно: "На месту где је стајао венецијански стаклени лустер, окачила сам Колдеров мобил који је био направљен од разбијеног стакла и изгледао је као да је био донет право са ђубришта." Колдеров мобил и данас стоји на истом месту. У дворишту је скулптура у бронзи Марина Маринија, налази се на самом улази у кућу. То је јахач у екстази, са фалусом у ерекцији. "Пенис је окренут у правцу речног саобраћаја, чамаца и путника који прелазе преко Великог канала… У мемоарима Пеги је тврдила да је Марини осмислио своје дело тако да се фалус може скинути, а да га је она стављала на кип само онда кад је знала да ту могу проћи калуђерице…" Данас се фалус више не помера. Заварен је. И највећи број посетилаца фотографише се управо ту.

Но, чија то сен лута, у хаљинама од светлости и прелудијумских потказивања, загледана у ноћ Магритову, у плес малих ласта у кутијама Џозефа Корнела? Са чијим се то немирним, патничким лицем, погледом љубичастим, зеницама боје Каналетове дијамантске сумаглице, редовно у кући мимоилазимо? То је Пиџин Вејл, старија Пегина кћер, даровита сликарка, нежног профила, Психа, Офелија дуге, светле косе, са џеповима пуним таблета…

Две собе у Музеју Пеги Гугенхајм њој су посвећене. Чини се да се њена биљурна сен, нетакнуте позлате, најдуже и задржава баш овде, у собама које светлост пуни влажним тиркизом. Гледају на море. Овде су дела Пиџин Вејл, нежне слике налик на женског Матиса, сликане у најврелијим годинама ране младости…

Пиџин је присуствовала љубавним расправама оца и мајке, лутала са њом и братом Синбадом по свету, прескакала пијане уметнике по кухињи желећи да направи доручак пре одласка у школу. Али, када су сви око тебе тако похотно генијални, око деце настаје талас несигурности, који увек прети да их потопи…

Уметнички свет је сурово бездетан. Премијере и отварања изложби се бесрамно поклапају са сатима у којима ваља подојити бебу или ставити дете на починак. Пиџин је била фрагилна, лепа, даровита, али када је то жени било довољно да би успела? Она није успела чак ни да опстане.

Пеги је, путујући за Мексико, упалила свећу за здравље Пиџин, због које је бринула - и баш тада су јој у руке ставили телеграм: "Пиџин је преминула. Сместа дођите у Париз."

Имала је нешто више од четрдесет година, три сина, почетак блиставе сликарске каријере. Пеги Гугенхајм је о њој написала: "Моја драга Пиџин, која је била не само моја ћерка, већ и нечија мајка, пријатељица и сестра. Наш однос личио је на неку дугачку љубавну везу. Њена превремена и тајанствена смрт оставила ме је у потпуној самоћи. Није било никога на свету кога сам толико волела. Осећала сам да је светлост нестала из мог живота. Пиџин је била веома талентована за наивно сликарство. Годинама сам подстицала њену надареност и продавала њене слике. Она је тек почела да стиче прави успех…"

У дворишту куће Пеги Гугенхајм је и камени престо. Ноћу, чини се да неко нечујно седа ту. Прилазим, али то је тек птичица која повлачи главу у своје груди, црвеног кљуна, попут велике ране, која прхне у небеску диораму – огољено зимско дрвеће и само једно тешко, смарагдно дугме: фетус месеца.