Иконе које говоре

"Дошли смо до закључка да се наша љубав сразмерно повећава како новац нестаје и да је то најбитније", писала је Ана Достојевски. Интригантно је питање шта се збивало у стварном животу изузетних парова иза затворених врата, у кућама где су живели заједно генијалност и музе, беда и болести, страх и сиромаштво, љубав и оданост.

Дела која су мењала свет непрекидно су настајала из тог галиматијаса руског историјског усуда, дубоких љубавних и других патњи, али и из безусловне љубави коју је имала свака од ових самосвојних, храбрих, достојанствених, снажних жена - супруга, како према супругу, тако и према уметности.

Ана Достојевски (1846-1918) за Достојевског је чула као сасвим млада девојка. Већ је тада са усхићењем прочитала његове "Понижене и увређене". Када је од њега добила позив да му буде стенографкиња, ова наочита девојка (по мајци Швеђанка, по оцу Украјинка), била је срећна што ће упознати оног коме се већ толико дивила.

Имала је 20 година, а околности њиховог сусрета беху више него драматичне: Достојевски је због дугова морао да напише роман за цигло четири недеље. Ако то не учини, изгубиће права на сва своја дела. Ана је 26 дана радила непрекидно и захваљујући њој, роман "Коцкар" је довршен, а Достојевски избегао катастрофу.

Од тада му је омиљен начин рад постао диктирање, а сањао је и пророчки сан: како је међу својим папирима пронашао дијамант блистав као мало сунце. Овај сан испричао је Ани. Обома је било јасно кога дијамант симболизује.

Ана пристаје да се уда за болесног уметника, што је непрекидно у дуговима, јер жели да помогне ономе коме се диви и да се брине о њему: "Моја љубав била је чисто интелектуална, идејна. То је пре било обожавање, дивљење човеку толико даровитом и обдареном тако високим духовним квалитетима. Фјодор Михаилович је постао мој бог, мој идол..."

Провели су 14 година брака у сталној финансијској неизвесности.

На дан венчања, Достојевски је од узбуђења добио напад епилепсије... Убрзо се навикла и на то. Откуцала је бројне романе Достојевског – и оне највеће, "Злочин и казну" и "Браћу Карамазове". Писац ју је звао својом сарадницом и анђелом чуваром.

Догађало се да прокоцка и њене последње три хаљине и да она пређе и преко тога. (Највећи апсурд био је то што се два пута догодило да када изгуби све, Достојевски наједном добије идеју за нови роман. После губитка у једној игри, смислио је "Злочин и казну".)

Ана Достојевски није само била муза, она је била и болничарка (неговала је Достојевског у свим болестима), куцала је упорно његова дела чак и кад је била пред самим порођајем, била је мајка (једнако нежна и препуна љубави и према деци), али и неговатељица - дизала је децу, али и успела да заједно са Достојевским преброди и најтеже породичне недаће (губитак детета), да писца убеди да живот мора ићи даље, одвикне га од коцке и небројено пута га је вратила писању.

Ова високо образована жена, чак и пословно изузетно способна, исплатила је све његове дугове објавивши његова дела и управљала свим његовим пословима, чак је била и издавач читавог опуса овог писца. Пошто су за руски народ његови писци пророци, Ани Достојевски сви су, по смрти мужа, говорили о великом губитку за Русију. Првом који јој је изјавио саучешће, пољубила је, из захвалности, руку.

На питање хоће ли се икада још удавати, мирно је, очајно, одвратила: "За кога бих ја сада још у Русији могла да удам? За Толстоја?". А Толстој је, видевши је обудовелу (два писца се никада нису срела, али су се веома поштовали), узвикнуо да "личи на Достојевског", заправо – мислио је да носи око себе посебну ауру његовог књижевног света.

Рат и мир у Јасној пољани

Софија Толстој (1844-1919.) такође је за будућег супруга чула још у младости. Удала се за њега са осамнаест, иако је Толстојева прва љубав била - њена мајка. Пре венчања, Толстој јој је предао своје дневнике на читање. Био је све, осим светац. Већ је имао ванбрачног сина са женом са села. Софија је прешла преко свега прочитаног. Преселили су се у усамљену Јасну Пољану и тамо је Софија, у тишини потребној Толстоју, непрекидно преписивала његова дела.

"Док преписујем, доживљавам потпуно нови свет осећања, мисли и утисака..."

Док је годинама тема њеног преписивачког рада био "Рат и мир", добили су троје деце. По објављивању, Толстоја су у свету прогласили за новог Хомера. Када се 1872. ванбрачна жена једног суседа, Ана Пирогова, бацила под воз због несрећне љубави, Толстој је видео преминуло тело и учествовао у аутопсији.

Настала је идеја за Ану Карењину. Док је преписивала "Ану Карењину", изгубили су троје деце, која су умирала током првих месеци живота. Очајни, ипак нису прекидали са радом.

Давала му је своје дневнике да се инспирише и дубље уђе у женску душу. Педесет година провели су у браку.

Софијин огроман допринос пишчевом раду често се заборавља и само истиче да није била за његове идеје у религиозној фази, онда када се одрекао ауторских права и власништва и побегао од куће са 82 године.

У Астапову, где му је позлило, умирао је у кући управитеља железничке станице, окружен ученицима. Нису јој дозволили да пређе праг. Сликали су је како вири кроз ролетне, покушавајући да уђе и опрости се са Тостојем.

Пастернак је посматрао Софију на сахрани, пун страхопоштовања. Написао је: "У соби је лежала огромна планина попут Елбруса, а она је била њена велика, засебна стена. Собу је захватио олујни облак покривши пола неба, а она је била његова засебна муња."

Нада и страх у вучјим временима

Муња је севнула и између Надежде и Осипа Мандељштама. Надежда (1899-1980) је сматрала да је њен прави живот почео оног дана када га је упознала, 1. маја 1919. Љубав беше обострана. Нису се венчали, нису марили за формалности. Надежда је планирала да буде сликарка, Осип – писац. Но, времена беху вучја. Остало је сачувано Мандељштамово писмо: "Нађуша, бићемо заједно по сваку цену. Кћери моја, сестро моја, твој смех је мој смех и твој глас чујем у тишини... Ти ми дајеш живот..."

А живот, стварни живот, беше окрутан према њиховом дару и љубави. Тих година су по затворима лежали милиони људи. Није се више знало ко кога потказује. Мандељштамови су се ипак венчали марта 1922, да би могли да седе у истом купеу воза. За то су им тражили венчани лист. Остали су без деце, свесно.

Нису желели потомство које ће расти под Стаљиновим режимом. Даровити Мандељштам бивао је све скрајнутији, "постепено је прелазио у све ниже категорије, спуштао се низ лествицу живих бића...“ Владају беда, јад, страх и глад. У страху да Мандељштамови рукописи не буду изгубљени, у претресањима и сељењима, прогонима, Надежда почиње да учи све његове песме напамет. Као два просјака, прогоњени из Москве, лутају Русијом. Мандељштам пише песму против Стаљина.

Када је изрецитује Пасетрнаку, он постаје сив у лицу: "Осја... Ништа нисам чуо... Ништа ниси рецитовао..."

Што је ужас страшнији, љубав је дубља. У ноћи када ће га заувек одвести, Надежда сања иконе које говоре. Буди се и каже му: "Сада је крај".

И тада се чуло тихо и упорно куцање на вратима. Осипа су одвели. Надежда је брзо побегла. Његова архива ће деценијама бити сакривана. А она је из дана у дан понављала сваку реч његовог опуса.

Једини пут у историји књижевности, једна жена сачувала је сваки ред великог писца тако што је научила сваки његов слог напамет. Надежду мучи мисао да је Осја мртав, пише му писмо: "Осја, мили, далеки мој... Ово писмо можда никада нећеш прочитати, пишем ти га за вечност... Каква је срећа био наш дечји живот, наше свађе, препирке, игре и наша љубав. Сада чак ни небо не гледам... Благосиљам сваки дан и сваки час нашег горког живота, драги мој, сапутниче мој, мој водичу за слепе..."

У тренутку док ово пише, Осип је већ бачен у јаму, имао је 47 година. Надежда спава ноћу са кофером у коме су његови рукописи, то јој је јастук. До смрти, биће удовица једног од највећих песника Русије.

"Живела сам од искри радости у његовим песмама..." Првог јануара 1981. пет стотина људи дошло је на сахрану Надежди Мандељштам. Њен ковчег беше покривен Мандељштамовим покривачем, једином његовом преосталом својином.

Тако се догодило оно што је песник описао у песми "Поноћ у Москви": "Имамо паучину школског ћебета старог - покриј ме њиме када умрем, к’о ратничком заставом..."