Душе на путу: Рајнер Марија Рилке у Русији

Многи су ходочастили светом, али нико као песник Рајнер Марија Рилке није тако дубоко осетио и доживео духовност и духовну природу Русије, када се са двадесет четири године упутио да открије словенско царство и духовну радост словенске душе. Сапутница му је била нико други до Фројдова ученица и Ничеова пријатељица и саветодавка, Лу Саломе, руска интелектуалка, жена провидних очију, миле лепоте и високог образовања. Лу је била водич и покровитељ на овом путу душе младом песнику.

Рилке се најпре нашао у Москви, затим у Санкт Петербургу, а онда је током два дуга путовања, 1899. и 1900, посетио велике, сеновите градове на Волги – Самару, Казањ, Нижњи Новгород и Јарослављ.

Судбина или случај хтели су да се млади Рилке први пут нађе у Москви на Велики четвртак. Тада овај град зову "светом Москвом", јер тога дана заједно подрхтава осам стотина цркава и неколико хиљада ћилибарских, златних кубета и купола.

Сваки пут, припремање за васкршње ускршње обреде претварало је град у огроман, празнични храм, где су се крај кућа у нијансама жарене сијене, кретале плиме сељанки, млечних профила, светлокосих, чије су се песме, псалми, молитве, шапати, уздисаји, мешали са звезданим безданом звоњаве звона.

Код Рилкеа је ово изазивало готово прустовску огољеност чула и зурио је сатима у иконе где су Христове стигме биле мајушни рубини боје голубије крви. За гомиле верника које је Рилке сусретао, Ускрс није био тек конвенционални друштвени празник: васкрсли Христ за њих беше огледало живе стварности, засићено сјајем вере.

Русија  је на Рилкеа оставила дубок утисак. Године 1903, написаће: “Овде сам схватио једну од непобитних и тајанствених чињеница, наиме да је Русија моја права отаџбина.

Године 1920. записује: “Шта дугујем Русији? Она је од мене створила оно што јесам, из ње сам поникао и ја и сви моји дубоки корени су у њој.“

Сви читаоци Толстоја и Достојевског знају да је Русија прожета присуством духовности и промишљањем божанског присуства. Рилке је познавао писце ове земље, али је на њега пресудно утицало оно што је тамо доживео – сјај кубета у сепијастом сумраку, сенке што нечујно мину стазама вртова, изговарајући молитве.

Песниково ходочашће обележила је и чињеница да су у моменту када је са Лу Саломе допутовао у престоницу, текле припреме за прославу Пушкинове стогодишњице, што је Рилкеу омогућило да увиди и колико је руски народ дубоко привржен својим највећим песницима.

Био је запањен чињеницом да су и неписмени сељаци, не само градска елита, напамет рецитовали одломке из „Јевгенија Оњегина“ или „Бронзаног коњаника.“ Коме је блиска поезија, близу му је и Бог, закључивао је Рилке.

Кад је освануо празник Свете Тројице, Рилке и Лу Саломе отишли су у Кијев, други свети град. Рилке се сећао неба - плави, крхки различци облака, пред улазак у Храм Свете Софије, затим фреске и мозаици из XI века, Кијевско-печерска лавра, дрхтави зидови коже налик бресквиној, медитативно појање, све је то изазвало усхићење и дивљење код немачког песника.

Заувек ће се сећати сељака са упаљеним свећама који су промицали у поворкама кроз мрачне подземне пролазе манастира; он и Лу залазили су дубоко у катакомбе где су сахрањени монаси и где пустиножитељи читав век проводе у таласима вечне помрчине, молећи се и исказујући вечну љубав Богу.

Рилке пише мајци: “То је најсветији манастир који сам посетио у читавом руском царству. Са свећом у руци обишао сам све те подземне ходнике, једном сасвим сам, а други пут са гомилом верника који су се непрекидно молили.“

У роману "Радинка", Лу Андреас Саломе даје другачију слику тих крипти и лутања по подземним пролазима, исказује одбојност према упаљеним очима ходочасника, загнојеним ранама, монасима који су се зазидали испод земље и пружају своје ледене, скамењене прсте из удубљења у зиду.

Но, Рилкеов је доживљај другачији - потпуно обузет песничким заносом, носи у себи мистичне доживљаје Русије и заборавља на сутерене, задах зноја и рита - он види веру.

По повратку у Немачку, песник учи руски језик, пише неколико песама на руском и касније води преписку са Борисом Пастернаком и Марином Цветајевом (чувена писма лета 1926).

Русија не престаје да надахњује Рилкеа, почев од Часловца, књиге песама започете 1899, до двадесетог сонета у Сонетима Орфеја, у коме је опевао коња белца, у руском, ћилибарском бескрају пролећа. Руску тему обрадио је до танчина у три од својих Прича о благом Богу , које је написао између два путовања.

Сам Рилке се често са пријатељима враћао на сва блага на која је наишао између Неве и Волге. Објашњавајући свом немачком пријатељу како је Русија тако велика, да нико и не зна тачно где се налазе њене границе, он на крају истиче да се она граничи једино са Богом, као и да се то у Русији непрекидно примећује. Јер шта год да се донесе са Запада, пуко је, обично камење када пређе границу. Нестаје чаролија, чак и када је реч о драгом камењу. Јер су драгуљи намењени богаташима, а овај "народ се храни хлебом насушним, који је из другог царства".

За Рилкеа, Русија је заувек остала земља чистог простора, тако велика да је деловала безгранично, оно место где су биле могуће и молитва и срећа и мир заједно, а где су га заједно са молитвама, пратиле и музе.

Он пише да је огромна руска равница, руске реке изгледају као да размичу обале желећи да се излију као море, руски пејзажи се претапају са хоризонтом, послужење на трпези у руским кућама које се редовно нуди намернику и увек раширених руку – све то на путника измученог западњачком ситничавошћу делује као нешто бескрајно исцељујуће.

Породице немају банкарски рачун, али се харинге, кисели краставци, печурке и вотка увек нађу на њиховој трпези.

“Веза између Рилкеа и Лу Саломе трајала је три године. За то време два пута су ходочастили у Русију (први пут са Андреасом, њеним супругом). Но, Лу је и Рилке волео да зове „моја супруга, моја сестра.“

Лу (космполита, учена жена, која је саставила читаву збирку славних мушкараца, научила га је руски, упознавала га са тајнама руске земље, душе, бића, расправљала ноћима са њим о Богу и религији, прекоревала га да је млад, и зато недозвољено млак естета и претворила га у срчаног песника, а онда, једнако нагло као што је посегла за њим и увела га у свој свет и своју земљу, исто тако одбацила.

Он је био очајан и понижен, а она уверена да песник мора да се клони еротских уживања и потпуно окрене стварању (као да Ерос није облик стваралаштва.)

Лу је поново уронила у слободу за коју јој се чинило да је у љубави увек губила, а Рилке, очајан, сам и изгубљен сећао се Русије, безмерно је патио и написао Девинске елегије.

Лу је током 1923, написала роман Родинка, са поднасловом Руске успомене, у коме се сећала детињства, мешајући успомене са сећањима на путовања са Рилкеом.

Записала је и реченице којима су Рилке и она тумачили иконе: “Укоченост ликова на њима није знак скучених изражајних средстава, већ знак дубоке и побожне скрушености, на коју указује одећа и све што је земно, а које земне благодети, дивоте и највеће драгоцености ставља на сам руб. Божанска суштина не може, вулгарно и без нежности, да се слика као било која обична ствар. Због тога иконе, као слике Бога, нису сликарство, нити су лепе; оне не показују Бога, оне га скривају.“