Дубина равна јези

Кад умрем, биће ми жао једино цвећа - писао је Бела Хамваш. Мени ће бити жао једног гласа, нежног, чулног, готово флоралног, чија је дубина била равна јези, гласа који је у себи сјединио бљесак кристала замочених у месечину и неједнаки там-там људског срца, из чијег се ритма родио џез. Глас Марије Калас.

Тај глас пратио ме је читавог живота, готово као мајчин, увек судбоносан, увек блистав, благ и млечно назалан, истовремено пресуда и немушто, нежно тепање, за којим жудимо до самога краја. Њен глас је пре свега чиста и апсолутна лепота, као и доказ да су се на земљу некад спуштали Богови и волели се са земаљским кћерима.

Из једне такве љубави рођен је такав глас, чија се вилинска прашина просула над једном колевком у Њујорку, изнад мајушног лица уснуле девојчице. Она је отворила очи и удахнула је. Рођена је као Ана Мариа Калогеропулос, године 1923. Широм планете ове године се обележава стогодишњица њеног рођења.

Свет је упамтио као Ла Дивину или као Марију Калас. Она сама, пред огледалом често није знала како се заправо зове. Као и толики од нас.

Памтим ноћи ране младости, када је самотним, опустошеним улицама вејао једино снег као самртнички покров, а звезде гледале кроз ту густу, мртву чипку хипнотичким, леденим погледима. Вихор тишине који је са земље претио да потопи свемир, могао је да ороби и примири само један глас - њен. Пролеће које букти под температуром, ружичаста дрвета зањихана у сјају даха који је скоро опијат, вољене руке, од тамне месечине, жеље, страха, мутно око јуна у речи која трепери плавом бојом венских крвних судова, све је то она већ отпевала, једноставно, савршено, блиставо. Но, то њој није даровао апсолутни слух, са којим је, наравно, рођена. У њеном гласу живела је жива, треперава људска душа. Том гласу она је само позајмила тело. Привремено, наравно. Она је на сцени ионако често призивала смрт. Играла се.

Између музике и осталих уметности стоји празнина. Покушајте да дефинишете музику док је слушате и више ништа нећете чути. Музика не рачуна са нашим интелектом, зато што је вилинског порекла. Музика рачуна само са нашим чулима, зато што није од овога света. Онај други свет повезујемо са музиком, са залеђеном архитектоником гласова, са гласом Каласове, том поноћном, челичном лептирицом.

На дан њеног рођења од тифуса је умро њен брат Василије. Мајка ће заувек више чезнути за његовим ковчегом, налик на плитку венецијанску гондолу, него за живом Маријом. Јавно, Марија јој то никад неће опростити. А увече, кад пред њеном појавом замре гледалиште, она ће је дозивати, гласом лабуда андрогина, дугим, бадемастим очима Арлекина, монументалним рукама које су длановима вазда биле окренуте ка небесима. И Бог ће седети у сали. И чуће је. Мајка не.

Најраније детињство Марије Калас заправо је ослушкивање звукова света. Ноћу, тамни писак бродских сирена који цепа месечеву осетљиву кичму, звук ветра који лебди у хлорофилном бунилу лишћа, блуз који допире иза затамњених прозора једне куће преко пута.

Са пет година доживљава саобраћајну несрећу и двадесет и два дана лебди негде између овог и оног света. Оданде, из тог међупростора, она је донела тај глас, који је био вертикала што спаја земаљско и божанско. Доказ да свему овоме овде није крај.

Дебитовала је у Атинској опери 1941, али њена блистава каријера заправо ће почети касније, у Италији. Година је 1947, диригује Тулио Серафино, Арена је у Верони препуна. На сцену излази неспретна, кратковида и стидљива певачица. Подиже лако једну руку (тако је Лоренс Оливије, само једним покретом руке, почињао чувену сцену Ромеа под балконом) и почиње да пева. Публика пропада у делиријум. Но она, као полуслепа због кратковидости, публику никада у животу јасно и неће видети, као, уосталом ни диригента.

У публици ће седети и један грађевински предузимач, који се одмах заљубио у тај глас. (Касније ће се, кад Каласова изгуби преко педесет килограма, заљубити и у њено тело.)

Каласова се удаје за Батиста Мененгинија, он је тридесет година старији од ње и њој се чини да је пронашла луку и заштиту. А кад у некоме пронађемо луку, обично смо пронашли и затвор. Но, Каласова није имала времена ни енергије за анализу такве врсте. Почела је светска каријера што је синоним за гладијаторску борбу у којој светина чека да гладијатор-уметник падне. Каласова је у арени издржала читавих петнаест година. Када критичари кажу да је то мало, таква неупућеност може само да изазове смех. Такав глас носити петнаест година, њиме толико тога и тим интензитетом отпевати, заправо је подвиг.

Мененгини и Марија Калас имају само један циљ - да она постане највећа оперска дива свих времена. И уклањају све препреке - нема материнства, нема отказаних проба нити представа, нема грешака. Односно, нема живота. Ноћу, кад се угасе рефлектори, кад се скине шминка, из огледала је Каласову почињало да гледа једно уморно лице у које се полако урезивао лик Медеје.

Јер није тако тешко постати славан, тешко је, заправо, платити за то цену која је јасно лимитирана - треба положити у залог свој живот. Тачније, душу, унео би на овом месту исправку Гогољ. А Каласова на то није спремна. Њен глас, то је њена душа. А отпевала је све најлепше и најтеже роле, осим једне, коју ни сама никад није чула -успаванку над колевком. И то ће почети да је прогони.

"Ја се свако вече порађам на сцени, а заузврат добијам само аплауз", говорила је. А аплауз никад никоме није утолио глад. Само је појачавао. Зато што је одувек био само лоша замена. За љубав, ту познату, варљиву замку, стару као свет.

А онда једне ноћи, иза сцене долази низак човек, са огромним букетом љубичастих ружа, препун смеха који растерује њену тугу и страх. Он је - Аристотел Оназис. Разуме се у новац и у бродове, не у оперу. Али њој је опере доста. Она би волела да неко воли њу, а не њен глас. Неко моћан и славан, неко ко је у гладијаторској арени заједно са њом. Она се опире његовим удварањима (та игра, увек иста и увек нова), али одлази на његову раскошну јахту "Катарина". Њене усне говоре ,"не", али се њене очи широко осмехују.

А Оназис никада није читао ноте с листа, али јесте читао људска лица. Обасуо је поклонима и пажњом. Штампа је писала да се Каласова разводи. А разводио се и Оназис. Иако споља потпуно различити, Каласова и Оназис били су изнутра слични - одлично су знали како је то кренути са самог дна. И колико је неиздрживо велики притисак на врху.

Њих двоје су тог тренутка најславнији Грци на свету. Лукино Висконти, који косим оком гледа на све то, каже: "Не знам колико ће све то трајати. Марија је монструозан феномен, готово као болест. А Ари нема много разумевања за такве жене".

Марији се чини да је отац најзад дошао код ње и да је више никад неће оставити. Одбија да живи животом примадоне, одбија да се покорава и повинује.

"Мој глас није ваљда златно теле око кога сваки час морам да играм". А морала је. Док она на сцени покушава да истим интензитетом блиста у "Медеји" и "Норми", једна особа, која је светску славу стекла одлуком да се после једног атентата у јавности појави у ружичастом Шанел костиму попрсканом крвљу убијеног мужа, почиње да заокупља Оназисову пажњу.

Док се каријера Каласове гаси, новинске ступце пуне детаљи из страствене везе Жаклине Кенеди и Аристотела Оназиса. Крајем маја 1965, у Паризу, на свечаном концерту коме присуствује и ирански шах, Каласова пада у несвест. Кома из њене пете године се вратила. Али овог пута ће трајати до краја њеног живота. А она је убрзала свој лет којим је хрлила ка смрти. 

Жаклина Кенеди постала је Жаклина Оназис. Каласова је остала само Каласова. Више од тога и није могла бити. Њен сопран остао је најлепши људски глас који се икада појавио на оперској сцени. Део тог сјаја имао је  још само глас црне примадоне,  Джеси Норман. Остале се певачице заиста Каласовој не могу ни приближити.

Две године после Оназисове смрти, 1977. умрла је и Марија Калас. Последње године провела је у апартману у Паризу, окружена  пудлицама. Значи сама.

Ако се некада, у касно лето, ноћу, отиснете Егејским морем, можда ћете чути неземаљске гласове сирена. Или ће то бити само песма о страсти и смрти, две сестре близнакиње, које ће бунцати таласи, на оном месту где је просут пепео Марије Калас.

Срећом, иза ње је остало много снимака и када их слушате, баш као и кад слушате Били Холидеј, између божански интерпретиране музике, тихо, у позадини, чућете дисање преплашеног људског бића, које је досегло савршенство и у паничном је страху колико ће то трајати.

Када се звучна завеса аплауза проспе, дисање Каласове се убрзава и појачава. Готово да сваки пут чујем фонографски снимак једног срца које прескаче. А онда, глас се рађа поново и његова блистава белина прекрива све.