Леонардо у кухињи

Живећи у Фиренци, Леонардо да Винчи био је у срцу рафинираног хуманизма, у сјајном свету књижевних и уметничких превирања. Леонарда, чија је велика ретроспектива 2019. била најскупља поставка отворена у Лувру у двадесет првом веку, поводом пет стотина година његове смрти, пре свега препознајемо као врхунског сликара, иако је његова ренесансна природа навела да буде препознат на више начина: као сликар, али и као вајар, цртач, архитекта, научник, анатом, проналазач, музичар, математичар, инжењер и – сви су сагласни, као – најважнији човек ренесансе.

Као шок делује сазнање да су Леонарда савременици пре свега познавали као творца и организатора дворских спектакала и маштовитих, незаборавних гозби у тадашњој Фиренци…

У доба Леонарда, Фиренцу је насељавало око 150.000 становника и град је био равноправан по важности и лепоти са Миланом и Светим римским царством, као и са највећим силама Европе - Енглеском и Француском. У то време није постојала Италија, нити јединствени италијански језик.

Ренесансу сматрамо славним периодом посвећеним уметности, култури и науци, али постојала је и тамна страна ренесансе- најезде, ратови, глад…

Простор данашње Италије покривале су градови-државе: Република Ђенова, Република Сијена, Република Фиренца, Миланско војводство, Млетачка република.

Леонардо се 1482, са тридесет година, одселио из Фиренце и отишао на двор Лудовика Сфорце, познатог војводе од Милана. У том тренутку, Леонардо ствара Тајну вечеру, активан је као музичар, конструктор је ратних машина- направио је првог витеза робота, од дрвета, коже и метала који је могао да седне, махне, па чак и отвори уста.

НАСА је користила тај дизајн за првог човеколиког робота са свемирској станици, био је опседнут летењем и осмислио је хеликоптер, који није успео да направи, али је прецизно скицирао како ће радити. Размишљао је о безбедности пилота, па је изумео и падобран.

Иако се аутомобили нису појавили до друге половине деветнаестог века, да Винчи је направио аутомобиле на сопствени погон када је имао само двадесет шест година. Пре пет стотина година направио је фрижидер и назвао га расхладном машином. Урерђај је користио велике мехове,стварајући млаз хладног ваздуха кроз распршивач. Сецирао је тела преминулих и први описао коронарну артеријску болест.

Али, Леонардо је тада био познат и као редитељ у народу омиљених дворских спектакала. Један од њих био је Рајска гозба. У једном тренутку, Леонардо је био упослен и око преправке Сфорциног замка, највероватније собе војвоткиње Беатриче, истовремено док је радио на Тајној вечери, а паралелно је надгледао и реновирање замка свог господара, водећи рачуна и о правилном извођењу радова у вртовима око овог здања.

У свом делу Kодеx Атлантиkус (Codex Atlanticus), велики сликар изнео је своје идеје за уређење кухиње. Леонардо пише:"Велика соба за слуге мора да буде изван кухиње, тако да господар куће не може да чује њихово брбљење…Храна из кухиње може да се служи кроз широке, ниске прозоре, или на столовима који се окрећу око осовине…".

Такође, иако, по мишљењима многих биографа, вегетаријанац, (у младости је јео месо, у каснијим годинама није), Леонардо је изумитељ посебне, две врсте ражња за печење меса: на првом је користио противоптерећење, које се спуштало низ конопац везан око цилиндра.

Овај изум је захтевао да кувари окрећу цилиндар да би се подигло противоптерећење. Други, аутоматски окретач ражња је домишљатији, јер је користио снагу загрејаног ваздуха и то је прва појава једног ваздушног ражња у историји. Ово је омогућавало да се месо пече лагано или брзо у зависности од снаге ватре. Оба проналаска била су коришћена у кухињама тога доба.

Леонардови савременици тврде да је Леонардо био уметник и током пријема, као и да је желео да направи цртеж слугу како се забављају. Позвао их је, обилато послужио винима и – сатима засмејавао. После забаве, отишао је у собу и урадио тако веран цртеж, да је Паоло Ломацо тврдио да је рад "тако савршен да би засмејао свакога ко би га погледао". На жалост, од овог цртежа никада није настала слика, као што је Леонардо претходно планирао. Током рада на Тајној вечери, упада у финансијске невоље. Касни плата од Лудовика и он скицира писмо војводи у коме се жали да уместо да ради на слици, мала зидове војвоткињиних соба…

У његовим свескама из тог времена забележени су и записи који се могу сматрати Леонардовим оригиналним кулинарским рецептима. То су Леонардов прелив за салату, пржене тиквице са анисом, забиберени хлеб, тарт са циметом, Бригидини колачићи са анисовим семеном. Мора се приметити да су сви рецепти вегетаријански и да у сваком има зачина - цимет, анис, бибер, свежа нана, свежа мајчина душица…Јер у то доба, зачини су, осим што су коришћени у исхрани, давани на поклон, попут накита, и сакупљани као драгоцени предмети.

Венеција је била главни град за зачине, а бибер најважнији зачин, Европљани су увозили око 3000 тона бибера годишње. Јер со и бибер чинили су јестивим јако усољено месо, када је усољавање био једини начин конзервирања. Заправо су со и бибер су спречавали умирање од глади, нарочито на мору, када би житарице подбациле. Неки истраживачи сматрају да је Леонардо у петнаестом веку у Италији био у опасности и зато што је био вегетаријанац, јер је црква називала трпезу без меса "ђавољим банкетом", пошто је сматрано богохулним уздржавање од меса, јер је Бог људима дао "власт над краљевством свих животиња" и Леонардо је тако лако могао бити спаљен на ломачи због иноверства.

Али некако се извукао, успевао је да као славан сликар од Цркве добија и наруџбе да наслика - религијске сцене. Сам Леонардо веровао је да је Бог примо моторе, први покретач, али је фунционисање света приписивао природи.

До 1490, Леонардо је имао два звања на Сфорцином двору ингениариус дукалис (ingeniarius ducalis) или војводин инежњер и ингениариус камерариус (ingeniarius camerarius) или собни инжењер, што је била директна алузија на организовање сложених, спектакала - фестивала.

У јануару 1490, Лудовико је приредио велики банкет под називом Рајска гозба и позвао дипломате и државне прваке из целе Италије. Главни режисер спектакла био је Леонардо. Не зна се да ли је планирао гозбу, јеловник није сачуван, али је припремио врхунац забаве те вечери, која је названа Маскарада планета. За догађај је ангажована читава мала војска дизајнера, занатлија, сликара и глумаца. После гозбе, наступила је игранка, а онда, у поноћ, музика је стала, а Лудовико је, обучен у источњачки костим, дао знак и завеса је била подигнута за Леонардову Маскараду планета.

Мајкл Вајт је описује као џиновски модел планета у њиховим одговарајућим положајима, где се свака окретала по својој путањи, са зодијачким знацима, осветљеним бакљама, смештеним иза обојених стакала. Ово је био екстравагантни, мултимедијални спектакл, физички направљен од дрвета и тканине, али оживљен етеричном комбинацијама маште, боја, светлости, музике…

Иронијом судбине, Леонардо је захваљујући Маскаради планета, а не својим сликама, постао чувен у целој Италији… Представа је поновљена, приликом једног венчања припадника високог друштва, а сви који су присуствовали спектаклу, одлазили су кућама с уверењем да на Сфорцином двору живи генијални Леонардо Фирентинац, мастор за организацију забава наднаравне лепоте. Многи биографи тврде да је о Леонарду исто мислио и сам Лудовико Сфорца…

Док су се на забавама око Леонарда, служили пециво с пињолама и шећером, шпаргле, ћуфте и мале кобасице, печене, сиве јаребице у сосу, целе главе телета, позлаћене и посребрене, копуни, голубови, читаве печене овце у сосу од вишања, Леонардо је више волео да грицка свој хлеб с бибером. Грандиозне гозбе беху сервиране на округлим столовима око једног стуба- Донателовог Давида…

Године 1499, Леонардо напушта Милано. Али то је други Леонардо… Савременици га описују као човека са 47 година, у тесном прслуку од антилопа, закопчаном до врха, због хладноће, који напушта несигурна достигнућа из година проведених код Сфорце, пред још несигурнијим годинама што долазе.

Касније, 1508, у Фиренци, живео је код покровитеља Мартелија. Леонардо је имао љубимце крај себе, орла, змију, бодљикаво прасе обучено као да је пас, као и врану која је умела да говори као човек. И ту је, каткад, учествовао у банкетима који су приређивани. Сматрао је да је вино добро, али кад се пије само, чак и изјутра, али уз јело, писао је ваља пити само воду. Тада је вино било нарочито популарно – Италијанке су га у високе чаше умакале комадиће хлеба и тако се храниле, желећи да буду грађене по моди свог доба- свуда заводљиво заобљене.

Највећу колекцију Леонардових слика поседује Лувр, чувени Леонардов Витрувијевог човека чува се у Венецији, у соби са посебним климатским условима.

Највечи колекционар његових цртежа је енглеска краљевска породица. О банкетима и кречењима у јавности данас нема много речи. Ни о рецептима. Само о генију пониклом у сјајном шаренилу једне велике епохе, која није препознавала своје највеће савременике- видела је тачно у мерама сопствених ограничења, кусајући на банкетима чак и људске кости, направљене од шећера.