Икар из Смоленска

У априлу 1961. године Јуриј Гагарин отиснуо се у свемир на Востоку 1, из пустињских степа Казахстана. О овом лету, Дејвид Боуви је написао стихове, претпостављаћи како се Гагарин тада осећао, у висинама и ћутању, потпуно сам: "Одавде где седим, у металној конзерви, далеко изнад света, планета Земља је плава, а ја ништа не могу да учиним…"

Гагарин је седео у маленој свемирској летелици, пречника свега два метра. Када сада говоре о његовом подвигу, астронаути кажу да је он у тренутку лансирања више био путник, него космонаут.

Да би крочио у историју, Гагарин је прихватио опасан изазов који је захтевао огромну храброст (тај страх који траје минут дуже) -упутио се  у свемир, срце мистерије које је у то време било сасвим непознато. Ракета која је требало да га лансира имала је једнак број неуспешних и успешних летова.

Гагаринов лет имао је задатак да покаже може ли човек да преживи у свемиру и може ли свемирска летелица да издржи путовање. У својој аутобиографији, "Пут до звезда", Гагарин описује  невероватну ауру наше планете и трепераве сенке које су облаци, олујноплави различци, правили на површини Земље.

Занимљиво је да је ова књига и у преводу на српски језик објављена тачно онако како је изашла први пут у тадашњем Совјетском Савезу, па се на почетку налазе напомене из војног издаваштва Министарства одбране СССР-а. Књига је прошла кроз темељно читање тадашњих високих државних органа.

Совјети су чували свог хероја који је био син столара, а успео је да после првог лета у космос постане планетарна звезда и да доживи низ узбудљивих сусрета: ручао је с британском краљицом, био је специјалан гост Фидела Кастра на прослави годишњице кубанске револуције, пољубила га је Ђина Лолобриђида, летовао је с партијском врхушком на Криму...

Добио је преко милион писама са честиткама и изразима дивљења, више од највећих тадашњих филмских звезда. Једно време био је амбасадор добре воље... Кажу да је његов детиње ведар осмех успео да истопи нешто од леда "хладног рата".

Рођен је у селу Клушино код Гжатска (данас у Смоленској области) као треће од четворо деце, године 1934. Отац му је био столар, мајка музиља. Ноћу би лежали на слами и гледали звезде, месец као зрело воће или мајушно огледало олујног сјаја.

"Тада сам постао опседнут одласком у небо, звезде, висине, крила, птице, идеју о летењу", то је мисао коју је од детињства Гагарин носио у грудној кости.

Онда је почео рат, Немци су их иселили из куће, живели су у земуници, старији брат и сестра су протерани, а озлоглашени есесовац је Гагариновог најмлађег брата, јер је завирио у његову радионицу, обесио шалом о дрво. Мајка и Јуриј су чудом спасли дечака- Немца су баш тада позвали на дужност, а они дечака однели на рукама и једва вратили у живот.

Једног јутра је прелетео авион и бацио нешто што је Јурија подсетило на голубове који падају на ливаде покривене снегом. Беху то леци. Јављали су: "Немци су пали код Стаљинграда."

Гагарин памти силну радост. После Другог светског рата учио је школу у месту близу Москве. Математика му је била омиљени предмет. Сећао се авиона који је пао близу његовог села и пилота кога су спасли, као и да је читаву ту ноћ стајао уз летелицу.

"Ледена роса. Зора. Рат. А ја целу ноћ крај аероплана. Будан, срећан."  Школовање је наставио у техничкој школи, а учланио се и у аероклуб где је научио да лети на авиону Јак-18. Након средње школе уписује војну пилотску, где је постао пилот авиона Миг-15.

Онда – гази биљурне, кишне барице, са девојком Валентином, која је сањала да буде лекарка и похађала медицинску школу. После венчања, вечери су проводили тако што јој је он читао Егзиперија, његове романе о летењу, "Земља људи" и "Ноћни лет", дивну књижевност. Нико није могао претпоставити да ће Гагарин и Егзипери имати исти крај. 

Као одрастао човек, Гагарин је био висок само 1,57 м, што ће бити предност у малом кокпиту Востока. Али он то тада није ни слутио. Секирао се због високих, кршних кандидата. Годину дана касније, након ригорозне селекције, Гагарин је одабран за совјетски свемирски програм.

Селекција је била изузетно оштра. Гагарин се сећа: "Држали су нас у барокомори на различитим степенима разређености ваздуха и вртели нас на центрифуги која је личила на вртешку. Лекари су проверавали наше памћење, сналажљивост, пребацивање фокуса, способност брзих, прецизних, уједначених покрета. Занимали су их наша биографија, породица, другови, култура, емотивна стабилност. За лет у свемир тражили су код кандидата здраво срце, бистар ум, снажне живце, неумољиву вољу, снагу духа, ведрину и живост. Само прегледи очију трајали су по недељу дана…"

Након интензивне обуке и још ригорознијих тестова и селекције, одабрани су само Јуриј Гагарин и Герман Титов. Коначна одлука о томе ко ће постати први човек у свемиру донета је у врху Комунистичке партије Совјетског савеза. Предност је дата Гагарину због радничког порекла, Титов је потицао из средње класе. Када је тог 12. априла 1961. Гагарин угледао летелицу, није осетио страх, само полет. Остало је запамћено његово чувено: "Поехали!"(Хајдемо!), које је изговорио из летелице.

Сећао се: "Чуо сам звиждук и све већу буку, осетио сам како се цео труп летелице затресао и сасвим полако се одвојио од уређаја за лансирање. Почела је борба ракете са силом гравитације. Бука није била јача од оне која се чује у кабини млазног авиона, али у њој је било много музичких нијанси и боја звука које ниједан композитор није компоновао и које, по свој прилици, не може произвести никакав музички инструмент нити људски глас. Моћни мотори ракете компоновали су музику будућности, несумњиво узбудљивију и лепшу од свих дела прошлости."

Гагарин је тонуо у чудесне слике: "Видео сам облаке и њихове бледе одразе, на далекој, драгој земљи. На тренутак се у мени пробудио син радника колхоза: потпуно црно небо личило ми је на узорано поље, засејано зрневљем звезда. Оне беху сјајне и чисте.. Сунце је такође било задивљујуће јарко и голим оком је било немогуће гледати га, чак ни кроз трепавице…Водене површине земље изгледале су као тамне, светлуцаве мрље…Земља ме је одушевила бујном палетом боја. Окружена је ореолом нежноплаве боје. Затим тај обод постепено тамни и постаје тиркизан, плав и љубичаст и на крају прелази у црну боју угљена… Уживање за очи."

У књизи је написао да је лет текао глатко и да он излази из ракете усхићен, налећући на спонтано наишле сељане и краву. Али, догодило се нешто друго. Завршна фаза Гагариновог повратка на Земљу била је изузетно критична: падобрански систем капсуле био је недовољно ефикасан тако да није могао да смањи њену брзину до нивоа који би путник могао да преживи у тренутку удара о тле.

Зато је унапред било предвиђено да Гагарин искочи из капсуле на висини од око 7.000 метара и меко се приземљи сопственим падобраном. Званични совјетски списи нигде не спомињу овај детаљ, вероватно зато што су стандарди летачких рекорда и достигнућа које је прописала Међународна аеронаутичка федерација (ФАИ) захтевали да пилот мора да буде у кабини од почетка до краја лета.

"У страху да би међународна јавност могла да оспори Гагаринов подвиг из формалних разлога, податак о Гагариновом падобранском систему намерно је изостављен. Штавише, власти су наредиле Гагарину да на конференцији за новинаре изјави како се на земљу спустио заједно са капсулом. Тако је Гагарин од стране ФАИ сертификован као први човек који је летео у космос. СССР ће признати истину тек 1971. године, али Гагаринов лет и поред тога није званично дисквалификован."

Гагарин је и после лансирања у космос, наставио да лети, са амбицијом да постане врхунски борбени пилот. Али је у успеху и светској слави уживао кратко. Погинуо је заједно са својим инструктором у "мигу-15", марта 1968. године током рутинског тренажног лета. (Готово истог тренутка почеле су да круже различите теорије о правим узроцима несреће, од оних могућих, па све до крајње фантастичних – дело ЦИА службе, самоубиство...).

СССР је спровео четири истраге о инциденту: две је извршила полиција, једну војска и једну КГБ. Извештај о несрећи имао је 30.000 страница. Закључено је да је Гагаринов авион био неадекватно опремљен за лет у тада веома лошим временским условима и да је до удеса дошло услед изненадног губитка контроле над летелицом…

Тачни узроци несреће до данас нису утврђени.  Читаву ноћ трајала је потрага за његовим телом. У зору, на једној грани брезе, на висини 10-12 метара примећена је тканина- комад горњег дела Гагаринове пилотске јакне, у чијем џепу је нађен неоштећен купон за доручак који је припадао Гагарину. Његови посмртни остаци су кремирани, а урна са пепелом налази се у зидинама Кремља. Гагарин је имао само 34 године у тренутку погибије. Једну годину више од Исуса у тренутку распећа.