Музе на постељи од леда

У фебруару 2017. године, Бијонсе је објавила да је трудна и да носи близанце. На свом инстаграм профилу поделила је фотографију. Она клечи у плавом доњем вешу, бордо грудњаку и зеленом велу што лебди. Клечи поред венца од цвећа, иза ње је небо блештаво од плаветнила, рукама је пригрлила стомак, њене шаке певају, озбиљно нас посматра.

Бијонсе је као музу препознао Ејвол Ериску, етиопијско-амерички уметник, познат по студијским фотографијама које ремете канон историје уметности. У Бијонсе је препознао богињу плодности. Он сматра да је историја уметности насилно "избељена у уџбеницима" и зато у традиционална ремек-дела убацује савремене црне музе што доносе сопствене културне сензибилитете.

Сагледана кроз Ерискову визуру, поетичну, увек "на прст мрака од свитања", Дама са хермелином (1489-1491) Леонарда да Винчија постаје Дама са питбулом (2009). Дева блеђа од луне, замењена је лежерно обученом Афроамериканком, која уместо белог хермелина држи питбул теријера. Леонардов хермелин, симбол подмукле, затомљене сексуалности, замењен је опасним псом – модеран Ерос сувише често је синоним за бол.

Девојка са минђушом од бамбуса (2009) осавремењен је Вермеров чувени портрет, на коме је млада Холанђанка замењена тамнопутом девојком. Ериску је театрално осветљава и усмерава пажњу на њен јаркоплави турбан и мараму боје старог злата, коју је упарио са великом, златном минђушом од бамбуса.

Кад Ериску фотографише трудну Бијонсе, она подсећа на Рафаелову Мадону Конестабиле (1502-1504). Ериску у носећој жени (овога пута је то Бијонсе) препознаје Богородицу, која где год да клечи, као да је на постељи од леда.

Грејс Џоунс имала је низ улога под прашњавом светлошћу рефлектора: била је супер-модел, негативац у филму о Бонду, провокативна певачица, композиторка, продуценткиња, икона стила, али не и муза. Током 1984, придружује се тројици најпознатијих њујоршких уметника, Ендију Ворхолу, Роберту Мејплторпу и Киту Харингу. Тога дана, Џоунсонова, самопрокламована "машина која једе мушкарце", постала је модел, муза, платно уметника.

Чим је ушла у Мејплторпов атеље, Грејс Џоунс је скинула сву одећу сем доњег веша, танког као латице, а Харинг је белом бојом сликао по њеном телу. Од лица до прстију на ногама, била је осликана његовим препознатљивим пиктограмима и апстрактним цртежима, динамичне, плешуће шаре, савршено су се уклапале у контуре њене снажне фигуре.

Зашто је Џоунс пристала да буде простор за Херингову инсталацију?

Поистовећивала се са Џозефином Бејкер и исмевала је западњачке концепте о Африци као земљи дивљаштва. Користила је своје тело за креирање спектакла, а Херинг је желео да ради са њом, зато што се идентификовао са чудесном, страхотном, "примитивном" персоном, коју је пројектовала на сцени. За сесију осликавања тела припремио се тако што је проучавао фотографије мушкараца из племена Масаи који су своја тела осликавали белим линијама. Сликајући по кожи Џоунс, замаглио је границе древног и модерног. Реч је постала тело. Љубав је постала оно што је записано на кожи.

Понекад муза у уметников живот упадне кроз кровни прозор. Године 1963. британском сликару Френсису Бејкону, у атеље је кроз кров улетео провалник, желећи да га опљачка. Бејкон му је мирно рекао:"Ниси баш неки провалник, зар не? Скини одећу. Дођи у кревет и добићеш шта год пожелиш!"

Криминалац из источног Лондона, Џорџ Дајер, постаје Бејконов љубавник и његова највећа муза. Дајерово изобличено лице налази се на више од четрдесет Бејконових слика.

Овако је њихова веза приказана у филму Џона Мејберија "Љубав је ђаво". Наводно је Бејкон овако описао редитељу њихов сусрет. Али, у стварном животу, Ерос је чешће танано сечиво у ноћи пуној црних зуба, него гром. Бејкон је, заправо, на Дајера налетео на пријему, у Сохоу. Досадно, празно поподне. И згодан мушкарац у припијеном оделу који се полако приближава сликару. Лишће струже по прозору. Лишће подерано куцањем срца. Бејкон је волео мушкарце који доносе невоље, Лица из сенки Ист Енда. На портретима Бејкон слама, отвара Дајерову мужевност – открива какво се биће крије иза пренаглашене мужевности.

Пикасо је тврдио да су на портретима многих његових муза били увек повезани секс, љубав и уметност.

Пар Дали и Гала симболизују симбиотску везу уметника и музе, али однос где је муза доминантна. Дали је видео Галу као катедралу или палату: "Изгланцао бих Галу да блиста, учинио је најсрећнијом, бринуо о њој више него о себи, јер би без ње све било окончано." Увидео је силину коју је уносила у њихов однос.

Ипак, чини да није било снажније љубави међу сликарима у Паризу, у првим деценијама двадесетог века од оне између генијалног Амедеа Модиљанија и Жане Ебитерн (Патрик Модиано, добитник Нобелове награде за књижевност, Модиљанијев је потомак). Јер, Жана Ебитерн је дословно поништила сопствени живот да би била муза. Иако је Модиљани пре ње волео и друге жене – његова љубавница била је и Ана Ахматова коју је упознао када је са супругом дошла у Париз на медени месец, Жана ће бити његова највећа муза. Највише пута њу ће портретисати.

И портрет мајке са дететом, који је његова варијанта портрета Богородице и Исуса, представља Жану са њиховом кћерком. Жана је Модиљанија срела као деветнаестогодишња студенткиња уметности у Паризу. Златна рђа његовог смеха силази низ њену кичму. Модиљани је био на гласу као женскарош, љубавницу Беатрис гурнуо је кроз затворен прозор.

Апсинт их је све уништавао, то пиће које дословно убија нервне ћелије и изазива халуцинације. Жанино тело можда беше једино питање, које "одговор света није могао да угаси". Она, "чедна као лед, чиста као снег", толико му се допала да ју је насликао равно двадесет и пет пута.

Под утицајем афричких маски, Модиљани је сликао издужена лица. Жана је имала надимак Кокос, млечан тен,  њено лице између његових шака беше врело као ружичасти ожиљак. Модиљанијеву силину привукла је њена крхкост. Сликар је имао надимак Моди – проклет. Сатима ју је опсесивно слушао како на виолини  изводи Баха. Њен отац није схватао шта је Жана пронашла на сликару који је био сиромашан, непризнат, уз то и Јеврејин озбиљно нарушеног здравља – у војску није примљен јер је већ прележао тифус, упалу плућне марамице и имао начета плућа.

Жана и он изнајмљују собу у хотелу, сликају заједно у почетку. Онда она постаје његов модел. Од сликарке, драговољно постаје муза. Зима је и Први светски рат траје. Трудна је и они беже на југ. Он непрекидно слика децу. Трудна, она је за њега персонификација и Мадоне и Венере. Звао ју је Ђована, у Ници је родила кћер, дали су јој име Жана. Модиљанијево здравље све је лошије. Слика као махнит. Жана је поново трудна и он се поверава пријатељу да му је "трудноћа сада постала одвратна".

Бивше Модиљанијеве љубавнице се појављују, он је сив у лицу, модрих усана, а Жана слика безброј аутопортрета са грудима прободеним ножем. Када Модиљанију позли, примају га у болницу. Два дана касније, умире од туберкулозног менингитиса.

Жана седи крај њега и посматра смртно мирна његово лице, још топлу посекотину. Неколико дана дели је од другог порођаја. Отац је одводи кући. У четири сата следећег јутра, Жана широм отвара прозор, качи његово име о ветар и закорачује у празнину са петог спрата, заједно са нерођеним дететом.

Њено тело сахрањују уз Модиљанија. На њеном надгробном споменику пише: "Жана Ебитерн, рођена 6. априла 1898, умрла у Паризу 25. јануара 1920, дружбеница Амадеа Модиљанија..."

Око њене лепоте и дара, андрићевски, беху и мрак људске судбине и сјај људске крви...