Казанова у Истри: Слуга Ероса, пријатељ Волтера

Почетком минулог лета нађох се у Истри, у којој су обноћ кипели таласи, а зоре беху благе као прво свитање на оном свету. Једног јутра одведоше нас у место Бале. Долутах до једне куће, од камена сивог и дрхтавог, са допола спуштеним шкурама. Овде је живео четири године Казанова, рекоше ми. На кући је стајао исти натпис. Помиловах зид и камен се музикално најежи под руком. Памтио је. На прозоре беху навучене плишане завесе са црним звездама.

Казанова је волео љубав што садржи игривост театра. У кући је за посетиоце била отворена соба са округлим столом (ножице беху од ораховине, са лављим главама), распареном сребрнином у ормару, где су се љескале винске чаше од црног кристала. У углу, у сјајном полумраку, лежала је у сенци постеља, сва у мало подераној шантунг свили, са јастуцима пуним перја што је дисало и истарском, ручно рађеном чипком.

Из мрака је избијао плави хлад купатила и наслућивала се бисернобела када и велики бокал са насликаном ружом, бледом, отвореном као женске усне. Познато је да је Казанова, пошто би водио љубав, волео да купа своје драгане.

Около је цветало, мирисало, сијало, мамило, позивало одасвуд биље, ситно, дивље, са мирисом на врес и лимету, на бели мед што капље са оштрице саме страсти. Лето је право време за снатрење о Казанови.

На његове трагове наиђох и у Врсару. Ту је Казанова живео у каменој кући, обраслој  бршљаном, са најлепшим видиковцем – прозори гледају на млечну истарску обалу.

"Док моја љубав дише лако, као ласта, волео сам да сам чекам илуминације зоре и упијам облаке у благом трансу."

Пишући у "Мемоарима", Казанова спомиње да је у Врсару боравио два пута. Оба његова боравка, први у 1743, други у 1744, били су више случајно него са намером. Први пут, посетио је Врсар три дана у августу 1743. године. Врсаром су ходиле у белим, чипканим капама и уштирканим кецељама, стидљиве, бујне жене. Он тада беше сиромашни свештеник. Место му се учинило скученим, а опет је приметио обиље грожђа које је, у зрењу, мирисало лако и згрушаном слаткоћом узнемиравало вечерње слојеве топлог ваздуха.

Други пут је стигао у Врсар као војник. Једне зоре ступио је овде након ноћног једрења са венецијанских острва. Његов брод носио је 24 пушке и превозио и две стотине славонских војника.

У сјајној униформи, са ширитима, елегантан и авантуре жељан Казанова, испрва се питао шта опет тражи у Врсару. А онда се испоставило да су и овде њега чекали доживљаји – пријатељевање са локалним доктором, љубав са домаћицом у кући једног угледног госпара и – рефоско, вино карактеристично за Млетке, пуно танина дубокољубичасте боје и са благом горчином. Имало је пун укус рибизли, дивљих, ситних јагода и шљива. Овим вином појио је своје врсарске драгане.

"Ништа није тако слатко као кад усне служавке кушају делицију или када се на непцима грофице нађе неки рудиментаран, опор и јак укус…"

Чиме је Казанова хранио милоснице? Увек нечим меким, јарког укуса, најсочнијим комадом смокве или хладним, глатким јаким сиревима…. Овде се чува и наводно Казановин лак, летњи каракум – црн огртач, малко церемонијан, "као изнурен од љубави", опшивен златним гајтанима, са свиленом траком, око врата.

Да ли је збиља ова материја одевала тело које је себе сасвим превело у језик љубави?  

Но, овако необични, пуни живота, вина, ероса жедни људи, као он, не могу се родити на било ком земљином шару. Казанова је, по рођењу, Венецијанац. Сада је у родној Венецији добио и музеј, у палацу као што му и доличи. Многи туристи у Венецији  лутали су и залудно тражили негде у Кале дела Комедија барем таблу са натписом – "Овде је 2. априла 1725. рођен Ђакомо Казанова".

И Венецијанце је то нагнало да у његовом родном граду буде отворен и први музеј у његову славу и част. Музеј је отворен у велелепној палати Песаро Папафава.

Музеј не жели само да приказује његов живот као љубавника и донжуана. Ђакомо Ђироламо Казанова беше и свештеник, музичар, љубавник, авантуриста, дипломата... Али, пре свега слуга Ероса.

Наводно је водио љубав са 200 жена и све је то описао у својим мемоарима. Венецијански канали памте његову уздрхталу сенку која мине каналом кад експлодира безгласно ноћ.

Музеј је хладовит у летњим месецима и заправо из одаје у одају представља пут којим је Казанова заводио даме. На крају се специјалним пројектором у шестој соби иза паравана виде топле сенке Казанове и обнажене жене. Поред је наравно, расцветали батист на постељи која се невина пут лета. Наравно, у музеју је могуће видети и Казановин рукопис, богату преписку. Писао је црним мастилом, брзо, нервозним рукописом нагнутих слова удесно, вазда у журби. Такође, овде је и неколико страница из његових чувених "Мемоара".

Иако је за живота протеран из Париза, сада се у овај град љубави вратио са преко 3700 страница гласовитих исповести. Рукопис књиге "Прича о мом животу", мемоара легендарног заводника, постао је власништво Француске националне библиотеке, која је за њега платила 6,8 милиона евра. Иако највећу пажњу привлаче експлицитни описи Казановиних сензуалних доживљаја, мемоари се сматрају својеврсним књижевним бисером и извором драгоцених информација о животу у 18. веку.

Два и по века након што је Ђакомо Казанова прогнан из Париза, славни венецијански авантуриста вратио се у град светлости, свој други дом, преко мемоара. Тих 3.700 страница које је заводник написао на француском језику између 1789. и 1793, француски министар културе Фредерик Митеран окарактерисао је као "најспектакуларнију куповину коју је икада обавила нека француска библиотека".

За оригиналну верзију се дуго веровало да је уништена у бомбардовању Дрездена 1945. године, али се касније испоставило да се налази у једном сефу…

Венеција је увек имала почасно место у европској машти када се говори о еротици. У 18. веку, читав овај град чуда љуљао се у барокним, воденим огледалима, а зона црвених, плавих, припитих фењера, као да се проширила на читаву Серенисиму. Било је уобичајено у гондолама видети куртизане откривених груди, у дубоким пољупцима са маскираним аристократама, посетиоци су се у гондолама коцкали у луксузним тајним просторијама и посећивали су турска купатила, где су кроз пару и у замагљеним огледалима, гледали обрисе својих будућих наложница. Сатен, срма, сребро, драгуљи, дамаст…Светлост мутна и касна, јако вино, од кога црне усне и десни, све то беше тадашња Венеција.

Ниједна личност не дочарава овај свет хедонизма данас, као Ђакомо Ђироламо Казанова. Дете два сиромашна глумца, користио је свој шарм и спретност како би се нашао на највећим европским дворовима дружећи се са љубитељима Волтера, Гетеа, Катарине Велике и Бена Френклина. Али оно што је осигурало његов живот после смрти, свакако су мемоари које је написао у својим 60-им.

Као ретко који град у Европи, Венеција скоро да није претрпела промене од Казановиног  времена. Осим неколико заштитних ограда дуж канала и гондола које су остале без својих кабина са завесама, све изгледа баш као и када је Казанова овде остављао уједе страсти на женским бедрима и каткад, срцима.

Иако је више од све музике жудео за женским уздасима, био је коаутор либрета за Моцартову оперу "Дон Ђовани". Чезнуо је да упозна сваки, поготово најскривенији облик женског тела, али тако дубоку жудњу могу да негују само пробране душе – Казанова је превео "Илијаду".

У биографији је тврдио да је један од његових предака пловио са Колумбом. Отуда толико авантуризма у његовој крви пенушавијој од шампањца. Учио је за свештеника у Падови, али га је завела свештеникова сестра, Бетина. Био је анђеоске лепоте,вазда жедан обожавања. Мајка, глумица, оставила га је као малог и болешљивог и отишла некуда са трупом.

Савременици записују да је имао мужевне црте лица, очи снежног леопарда,  коврџаву, меку косу. Када је упознао Волтера, целивао му је руке: "Ви сте мој учитељ већ двадесет година, а да то и не знате..."

Са њим је расправљао о Аристотелу. Волео је подједнако префињене, учене жене и путене пиљарице, јавне жене и светице, удате, али и сасвим младе, и оне које су биле процветале и оне које беху пупољци. Његова највећа љубав беше плавокоса чаробница Хенријета. Када су се растали, врхом дијамантског прстена, на прозору хотела у Женеви му је урезала поруку: "Заборавићеш и Хенријету..." 

И заборавио је... А, урезана реченица је остала... Читавог живота, бавио се апсурдним стварима које су му доносиле новац. Једном је зарадио тако што је душу једног маркиза наводно преселио у тело дечака. У седмој деценији био је писац и сећао се бурних година... Сећање вазда беше рај из кога не можемо бити прогнани.

Тврдио је да је живео као филозоф и да ће умрети као хришћанин, као и да највише лудује за својом последњом љубавницом – писањем. У свим Казановиним кућама и становима чула се сањива, дубока, тиха песма. Звук беше танан-нит посребрене паучине, као да се негде иза огледала стидљиво воле руже пузавице.