Бомба у свиленим врпцама

Сијудад Мексико изјутра је налик на сан, са велелепним палатама што сијају у јутарњем ваздуху, две птице лебде високо као удаљене лађе што пливају океаном неба. Колонијалне цркве, псеудопариске виле, вртови који се буде, велики тремови, старински, сребрно-сиви, прозори са жалузинама од кованог гвожђа, мали паркови са агавама и палмама, све је ово магијски предео којима је лутала она, немачка Јеврејка по оцу, мексиканске крви по мајци, Индијанка по колективно несвесном.

Најзначајнија сликарка Јужне Америке у двадесетом веку, Фрида Кало и један од највећих писаца истог столећа, Франц Кафка, имали су исте иницијале, примећује Фуентас. Ниче је за обоје имао цитат: "Ко год је створио нови рај, неопходну снагу за то пронашао је само у сопственом паклу." Фрида Кало је одлучила да искорачи из сопственог пакла и да од родне куће начини Еден - њена родна кућа постала је мит.

Када су напустили Сан Анхелм и почели да живе у Којоакану, прво што су Фрида Кало и њен муж, славни муралиста, Дијего Ривера, урадили било је да кобалтноплавом бојом, за коју се сматрало да растерује зле духове, окрече прочеље куће у Улици Лондрес 127.

Кућа је нудила уточиште чим се ступи у њено двориште, ово је родна кућа Фриде Кало и она се враћала на то свето место, тачку усијања где је имагинација старија од памћења.

Свуда око куће влада раскош најразличитијег расада. Фрида је посебно волела пламене цветне жбунове, ту боју је у свом дневнику звала "крв туне." У кући увек беху букети дивљих цветова и керамичке вазе у којима сањаху сунцокрети.

За Фриду, која је већ преживела парализу као дете (од тога јој је десна нога заувек остала краћа и у кући се налазе ципеле са специјално израђеним петама - на десној  потпетица је увек неколико сантиметара виша), саобраћајну несрећу у којој јој је шипка у трамвају распорила стомак, пропаст вере у брак са Дијегом - у мери у којој је био облапоран и генијалан, био је и неверан, низ побачаја), Плава кућа у Којоакану била је – гнездо, шкољка у коју ће моћи да положи своје храбро, али изранављено тело.

Да ли би у Сијаудад Мексику ико рекао да она, која фалсетом Малагењу тако пунокрвно пева са маријачима, непрекидно трпи болове? Тешко. Али кућа је знала. Фриду је овде окруживало обожавање куварице Еулалије, меки звук злата у цвркуту птица певачица, ћућорење малих, шарених папагаја у кавезима, трчкарање сивих мачака и паса неодређених боја, као и весели паук мајмун, Фулан Чанг.

Кухиња је била главно место окупљања. Данас, када је ова кућа музеј, изглед соба је непромењен. Шпорет у кухињи украшен је белим, плавим и жутим шпанским плочицама, а на малим бокалима исписана су испреплетана имена Дијега и Фриде. На зиду изнад шпорета висе керамичке саксије из Оахаке, сјајни, бакрени чајници из Санта Кларе,шоље, чаше и ћупови су из Гвадалахаре. Кухиња је срце куће.

Дијего и Фрида желели су да посетилац с врата осети да је ово срце - мексичко. Раскошну збирку комада народне уметности, пар је пазарио лутајући по Мексику. Мимозе и маргарете Фрида је носила у коси и стављала их у букете, воће из чиније од талавере (врста мајолике са посебном глазуром), касније би се нашло на њеним сликама. Обожавала је мале, ружичасте банане али и остало воће: “Оно је попут цвећа: обраћа нам се провокативним језиком и поучава нас скривеним стварима.“

Као Ван Гог и Рембрант, Кало аутопортретима приповеда своју животну причу. "Етапе страдања-почетна безазленост, потом патња и, на крају, катарза спознаје - очигледне су код мексичке уметнице, као и код холандских аутопортретиста. Али аура чудесног, помереног, измештених сцена и објеката, те спонтана рационалност, приближавале су је понекад надреализму.“

Кало читав свет познаје као уметницу чије сликарство потреса и изнутра дубоко рањава, као Мунково и Гојино дело, као Бетовенови последњи квартети или последње песме Сезара Ваљеха. Но, мало се зна о томе да је била врсна куварица, уз чувени дневник, писала је и велику збирку рецепата, славила све празнике – од националних до верских и народних. За Дијега је спремала супу од острига, црни моле из Оахаке, пиринач са бананама, свеже кукурузне тамале, чампурадо, мале пуслице...

Фриду је научила да кува Дијегова претходна супруга - Лупе Марин. Биле су пријатељице и она је припремала и свадбени оброк за њихово венчање. Богата трпеза била је прекривена бројним голубицама од папир машеа.

Фрида се осмехивала у једноставној хаљини од беле чипке, какве су носиле мексичке сељанке на венчаним обредима. Брак слона и голубице, шапутале су званице. Касније, у загрљају Троцког (још један промашај), ту, у Плавој кући, Фрида ће се запитати да ли је могла да умакне тој страсти. Али фатално је управо оно што бира нас и од чега се не може побећи. (Троцки ће убрзо бити убијен. Рука црвене освете наћи ће га и у Мексику.) Она ће се вратити Дијегу од кога никада и није успевала да оде.

У Плавој кући посетиоци дуго стоје у соби посвећеној Фридиној одећи. Андре Бретон Кало је назвао „бомбом умотаном у свилене врпце.“ Јер хаљине Фриде Кало посебне су: “Најављују је звекет драгуља и магнетна ћутљивост, а огрлице, прстење, украси од белог органдина, сеоске блузе на цветиће, шалови боје нара, дуге сукње, прекривали су сломљено тело.“

Театрално се шминкала, њен смисао за хумор беше дрзак, мангупски, као да се распламсао и у избору њене одеће, која је одабрана тако да заштити, сакрије, умири рану. Фрида је имала и пса који се звао Бол. А пси нас никада не напуштају.

То рањено биће било је одевено у метре памука, органдина и свиле и постајало је „очаравајући облик аутоеротичности, позив да се замисли тело које пати и нагост коју је прикривала беше позив да се открију тајне тела.“

Кућа љубоморно чува пажљиво бирану одећу своје власнице, која је за њу значила много више од друге коже. Била је костим, златна маска чија је унутрашњост била болна, говорила је да се одева, да би се припремила за путовање ка небу. Ривера је тврдио да су жене блудније, јер су путене целим телом, а мушкарци еротични „само на једном месту.“ Фридита је на то одмахивала главом. Да ли је њено дотеривање, које би могло да засени Вагнерову оперу, било само слутња мртвачког покрова?

У кући-музеју су, преко пута Фридних оправа, изложени и модели хаљина које су највеће светске модне куће креирале, инспирисане Фридиним начином одевања- пончо, цвеће у коси, шуштави жипони, теуантепешке шнале –„украшавале су то лице Клеопатре или тамног лептира дајући му крила.“ Алберта Ферети, Наеем Кхан, Жан-Пол Готје, Ланвен и многи други, комбиновали су густу, круту мексичку чипку са везом, памуком, свилом , органдином  и - корсетима, који, умотани у ришеве и сирову свилу сачињавају одоре које би и данас Фрида радо оденула.

Па ипак, поглед на ове хаљине које комбинују елементе Фридине одеће и оно што је она скривала (намучено, тело, сасушену, парализовану ногу, отворену рану на леђима, „заударам на мртвог пса“) – боле. Кућа - шкољка сенке тог тела, љубоморно чува њен старински накит, полудраго камење тако налик на затворене бадеме, на мајушне барке од жада и корала, које се као минијатурне постеље, венчавају са сном.

Преко пута Фридиних хаљина, у Ла Каса Азул, налазе се Фридина ортопедска помагала - штаке и неколико ортопедских корсета. (Колица се налазе у њеном атељеу, преко пута довршене слике мртве природе.) Неке корсете је Фрида и осликала, играјући се са сопственим усудом.

Но, можда је најболнији изложени Фридин предмет – за њу посебно израђена вештачка нога, направљена по ампутацији до које је морало доћи због Фридине узнапредовале болести.

Ампутрана је десна, краћа нога, али изложени предмет мало подсећа на ортопедско помагало: са ивице овог света, већ нагнута над оним другим, Фрида је наручила посебан примерак: десна, метална протетичка нога, прекривена је кожом, обувена је у циноберцрвену чизму, са кинеским мотивима рађеним у свили. Два метална звончића окачена су на траке боје лососа којима се чизма пертла. Можда ниједан предмет не открива снагу Фриде Кало као украшавање овог који најављује смрт.

Кало је естетизовала и бол, иако је знала да "патња неће пресахнути, нити ће се болест залечити.“ После ампутације, у дневнику, који је део изложбене поставке и налази се у посебној витрини, записала је: "Шта ће ми ноге, када имам крила?Одсеците ми крила и ја ћу одлетети."

Фридин атеље спојен је са њеном собом за одмор. Ту, на везеном јастуку, налази се абонос црна, њена посмртна маска, која открива и у смрти лепо лице, што беше храм овом мајушном, толико снажном и тако крхком телу. Изнад ње је огледало, Фрида је тако могла да лежећи слика аутопортрете. Из ове постеље, где је лежала преко дана, могла је да гледа директно у врт, у брбљиве папагаје, малене мајмуне љубимце и траву која пева.

Изнад постеље где је проводила ноћ, написана је порука Ривери: “Никада те нећу заборавити. Нашао си ме растргнуту и учинио ме целовитом.“

Из тог кревета, Фрида гледа на колекцију лептира коју јој је поклонио архитекта Ногучи. На софи коју је добила када је имала три године, Фрида је насликала једре кришке лубенице. Са зидова посетиоца одасвуд посматрају дрвене, преколумбовске маске. На штафелају је остала довршена слика „Вива ла вида“ (“Живео живот“). Поред је палета са њеним бојама.

У кући, налази се и црна посуда у облику жабе. (Фрида је Дијега волела да назива најразличитијим надимцима, користила је обиље деминутива, а звала га је и -жапцем.) У посуди се налази Фридин пепео. За њу смрт беше тихи тунел, излаз. Кажу да се већ скоро претворена у пепео, придигла у пећи, као да жели још нешто да каже. Њена дуга коса пламтела је. Беше то сунчева круна, звездани ореол.