Рат у Израелу и последице

Избило је ново крвопролиће у Гази, избегличком кампу од око два милиона Палестинаца. Сукоб палестинског покрета Хамас и израелских оружаних снага Израел назива ратом. Такви ратови у Израелу на жалост нису реткост, али овај је већ постао најкрвавији у последњих 50 година. И можда најкрвавији у историји Израела. Па се, док обе стране пребројавају жртве, намећу кључна питања – зашто баш сада и коме, у ствари, одговара тај рат. Чији је то рат?

Према обавештајним подацима блискоисточних земаља Хамас је напао Израел да би предупредио планирану израелску специјалну операцију ликвидације целог ужег руководства тог покрета. Да ли је то баш тако?

Многи хроничари, и они на Западу, верују, да је актуелна израелска влада, на челу са премијером Бенјамином Нетанијахуом, прижељкивала и дуго припремала овај рат. Другим речима, сумња се да је ово пре свега израелски рат. Израел је, наиме, већ извесно време у дубокој унутрашњој политичкој кризи и премијер Нетанијаху је суочен са озбиљним проблемима. Њему је као искусном борцу за опстанак на власти, тврде хроничари, овакав рат одговарао. Али, неко му је ипак помогао. Можда је једино погрешна процена била број жртава.

Aмерички и западни пројекат

У разумевању онога што се дешава требало би подсетити и ко је покрет Хамас. Покрет Хамас је амерички и западни пројекат са циљем да се умањи утицај Јасера Арафата и његове Палестинске ослободилачке организације. Основан је 1987, као део Муслиманске браће, када је Америка кренула у оснивање и употребу исламских покрета у борби против Совјетског Савеза у Авганистану. Као западни инструмент Хамас је од почетка имао блиске везе са званичним Израелом и његову подршку. На изборима 2007. Хамас убедљиво и легитимно побеђује у Гази чиме је и испуњен један од западних и израелских циљева да се политички разбију Палестинци и умањи моћ ПЛО или Фатаха. Упркос честим сукобима Хамас је остао у контакту са израелским властима и војном обавештајном службом а и премијер Нетанијаху се пре неколико година, како тврде израелски медији, залагао за подршку Хамасу.

Другим речима, Хамас је супротно јавном понашању у дубокој вези са Западом и израелским властима што намеће дилему позадине овог најновијег рата.

Занимљиво је да се позадина покушава прикрити моделом из рата у Ираку, како су обавештајне службе заказале и нису знале да ће Хамас да изврши оружани напад. То је наравно бесмислено. Па се пласирају и приче како је Русија одговорна и како она стоји иза Хамаса. Та обмана је поверена украјинском председнику Владимиру Зеленском. Русија нема никаве везе са Хамасом, мада је једно крило тог покрета пре неколико месеци било у Москви. Уз Русију оптужен је и Иран. Техеран јесте имао везу са Хамасом до 2011. када је Хамас у Сирији прешао на страну Запада и борио се против Сирије. Сирија је, иначе, удомљавала борце Хамаса, укључујући и руководство, али су они издали своје домаћине и придружили се Исламској држави и њеним западним заштитницима. И Иран нема везе са Хамасом, што су потврдиле и западне службе безбедности али Бела кућа и даље оптужује Техеран.

Позадина рата

То је амбијент рата, али у основи његова позадина су тектонске геополитичке промене на Блиском истоку. Кључне земље Блиског истока су напустиле доминацију Запада и пре свега Америке и окренуле се новим, незападним  интеграцијама које предводе Русија и Кина. Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати, Египат и Иран су нове чланице групе БРИКС. И дошло је до помирења Саудијске Арабије и Ирана а и арапских земаља са Сиријом.

У том поразу америчке политике на Блиском истоку једна од жртава је и Израел који је практично остао усамљен. И онда се актуелна влада Израела почела приближавати Русији па је прво престала да испоручује оружје Украјини а потом повукла својих 559 војних саветника из Украјине. Уследио је затим захтев Русији да и она буде гарант безбедности Израела. Све то је озбиљно уздрмало односе премијера Нетанијахуа са Вашингтоном.

Многи и у томе виде разлоге за рат и да је, у ствари, инициран из Израела и неких центара моћи у Вашингтону. Поред опстанка на власти Нетанијахуа, ратом се, у ствари, настоји да се Америка још више увуче у Израел што би онда Америци дало прилику да остане на Блиском истоку као геополитички фактор, на неки начин и за опстанак Израела. Рат дакле одговара пре свега Израелу, без обзира на велике жртве, а и Америци, тачније актуелној администрацији у Вашингтону.

У том светлу је посебно интригантно како је уопште Хамас могао толико да се наоружа јер све путеве у Газу контролише Израел. И откуд њима такво наоружање. Постоје извештаји да Хамас располаже и оружјем које су Америка и Велика Британија испоручиле Украјини па се намеће и питање где су се Хамасови борци обучавали за то наоружање и ко их је обучавао.

Та би се рачуница ипак могла испоставити као још једна погрешна процена и то би се могло показати у даљем току овог рата.

Упаљач за ширење рата

Какав би могао да буде даљи ток рата и које би последице он могао да изроди? Последице ће бити далекосежне и за Израел непоправљиве. Неизвесно је трајање рата утолико пре што Израел нема довољно војних средстава. Израелска војна индустрија запошљава између 30.000 и 40.000 радника а пре двадесетак година их је било 140.000. Али, стигла је америчка помоћ у муницији. Наравно, увек је тешко предвидети којим ће путем било који рат да се развија али би се последице ипак могле макар наслутити.

Пре свега ће то бити нови пораз америчких покушаја да некако обезбеди своје присуство на Блиском истоку. Од америчког плана да склопи уговор о сарадњи са Саудијском Арабијом, који би подразумевао и такозвану нормализацију односа између Ријада и Израела, практично његово признање као државе, сада, барем на дужи рок, нема ништа. А америчка амбиција је била да тим уговором одбаци Русију и Кину са Блиског истока.

Треба подсетити да се том уговору противи Израел, јер он подразумева и америчко-саудијску сарадњу у нуклеарној технологији, али и захтев Ријада да света исламска места у Јерусалиму пређу под безбедносне гаранције Саудијске Арабије.

Постоји вероватноћа да се рат и прошири јер верује се да би се тако могла остварити стара жеља премијера Нетанијахуа да зарати са Ираном. Процењује се наиме да би Израел могао да гађа иранска нуклеарна постројења и тако увуче Иран у рат. У том светлу се види и размена ватре између покрета Хизболах у Либану, који је везан за Иран, и Израела. Неизвесно како ће се то развијати али сигурно је да Хизболах користи рат у Гази да на северу Израела и на југу Либана постигне своје циљеве.

Либан би, у ствари, могао да буде упаљач за ширење рата који би онда увукао и Иран и Сирију. Медији су објавили да је неколико хиљада бораца шиитских покрета у Ираку већ стигло у Либан као помоћ Хизболаху.

У тој могућности се види и разлог зашто Америка шаље своја два носача авиона у источни Медитеран. На удару је и Египат са којим Газа има једину копнену везу. Израел је ракетирао египатски хуманитарни конвој на граничном прелазу који је пратила египатска војска. Газа је, иначе, до 1967. била египатска територија. У ризику је и западни савезник Јордан где убедљиву већину становништва чине Палестинци.

Поражена политика

Рат ће довести и до погоршања економских проблема пре свега Запада јер ће доћи до скока цена енергената а и путеви снабдевања ће бити отежани. Утолико пре што је настала кључна подела, Колективни запад је на страни Израела а све арапске земље и оне из евроазијских интеграција су против рата.

Израел има могућности да урнише Газу и убије хиљаде Палестинаца али нема капацитет за шири, регионални рат. Може једино да изазове његово ширење али није у стању да га води па му једино преостаје да у тај нови блискоисточни рат увуче Америку и НАТО. Али, како је показао рат у Украјини, ни они немају довољно снаге за тако озбиљан ратни сукоб на Блиском истоку.

У ствари, настао је хаос а у таквом амбијенту сва су изненађења могућа. Једно је, међутим, ипак извесно – Израел више неће бити исти и уз ново, веће присуство Америке и без тог присуства. Ни Хамаса више неће бити. Можда Америка неће имати избора него да само преко Израела остане присутна на Блиском истоку јер је њена политика у том делу света већ поражена. А можда је то и био један од циљева генерисања овог рата.