Раскршћа Израела
На дужи рок, Израел више не може да се ослања на своја три стуба сигурности а ратна разарања Газе су изгледа убрзала нестанак тих упоришта
У Витлејему, према легенди родном месту Исуса Христа, ове године први пут у модерној историји неће бити свечаности обележавања његовог рођења, и по новом и по старом календару. Витлејем је у мраку. Старешине свих хришћанских цркава у Јерусалиму и на Западној обали су одлучили да се овог пута Божић не обележава свечано у знак солидарности са Палестинцима у Гази. Ни у суседном Јордану, где је Божић, државни празник, нема свечаности.
И после више од 70 дана рата, Хамас у Гази још није уништен како је обећала израелска влада. А Израел је до 21. децембра бацио 29.000 бомби на Газу, од којих ненавођених, 500 бомби дневно. То је колико су прве године инвазије Америка и Британија бациле на цели Ирак. До сада је страдало више од 21.000 Палестинаца, углавном обичних грађана, а и погинуло је више од 1.200 Израелаца.
Али, рат у Гази отвара и суштинско питање будућности Израела, шта може да донесе држави Израел и посебно њеној јеврејској димензији. У том светлу требало би се подсетити који су основни стубови досадашњег опстанка Израела.
Пољуљана три стуба сигурности
Пут стварању Израела као јеврејске државе је отворен Балфуровом декларацијом 1917. године, којом је Британија, пошто је добила протекторат над Палестином, дала могућност стварања те државе. Током формирања израелске државе већина западних земаља је дала огромну финансијску подршку а и јеврејска заједница по свету сакупила је не малу количину новца. Када је формиран Израел и избио рат 1948. године, кључну подршку је дао Совјетски Савез који је преко тадашње Чехословачке наоружао Израелце.
Од тада па све до данас, опстанак Израела као државе, доминантно је уверење, зависи од три стуба: први је масовна финансијска подршка западних земаља, пре свега Америке, која омогућава одржавање оружаних снага већих од економских могућности; други је расцепканост и релативна слабост околних, арапских земаља; и трећи - наметање друштвеног мира унутар Израела одржавањем страха и амбијента сталне претње за опстанак.
На дужи рок Израел више не може да се ослања на та три стуба а ратна разарања Газе су изгледа убрзала нестанак тих упоришта.
Финансијска подршка Запада, како изгледа, неће још дуго трајати. И већина света је против рата у Гази и онога шта планира Израел. Не подржава етничко чишћење у Гази. Подршка помоћи Израелу је сада, на пример, у Америци свега 14 одсто.
Недавно је у ауторском тексту у "Вашингтон посту" амерички председник Џо Бајден поновио одлучну подршку његове администрације Израелу као и Украјини јер, како је написано, "то обећава Америци развој и већу безбедност". Другим речима то је за Америку велики посао. Када нестане нестаће и америчке подршке.
Непоштовање две резолуције
Основни услов опстанак Израела је успостављање мира и формирање Палестинске државе. И то је било и од првог дана постојања Израела. Савет безбедности Уједињених нација је о томе донео две резолуције, 242 и 338, о формирању Палестинске државе на територији коју је Израел окупирао у рату 1967. године. Али, никада ништа није испуњено и створен је утисак да је због америчке подршке Израелу све дозвољено. Али времена су се променила.
Амерички лист "Вашингтон пост" оцењује, међутим, да ако је мир могућ онда је то само ако се формира Палестинска држава. Без тога, оцењује, нема мира. Лист указује на многа насеља јеврејских досељеника на Западној обали, који не само да су милитантни него је њихова функција да спрече стварање палестинске државе. Било када. Та насеља, тврди се, морају да буду уклоњена али то би онда за Америку значило сукоб са Израелом.
Али, упозорава лист близак америчкој елити, ако се жели мир онда то и захтева конфронтацију Америке са Израелом, а Бајденова администрација нема снаге за тако нешто. Очигледно је да су те немоћи администрације у Вашингтону свесни и у Израелу и израелска влада, барем јавно, верује да Америка не може да одустане од подршке њеним плановима. И верује да вербална подршка Америке стварању Палестинске државе не значи много.
Америка тренутно и нема много избора јер се њена читава политика на Блиском истоку заснива на подршци и употреби Израела.
Етничко чишћење и подршка Америка
Рат у Гази је, процењује се, део плана Израела да створи "Велики Израел" по библијским картама, мада није јасна шта би то у реалности могло да значи изузев да је то блокирање формирања било какве Палестинске државе. Или, тачније, Израел без Палестинаца. У тој функцији је, ако је веровати изјавама израелских лидера, у плану и потпуно етничко чишћење око два милиона Палестинаца у Гази. Они који преживе би били исељени у друге земље. Верује се да у Америци и њеним западним савезницима ипак доминира подршка идеји да се Палестинци иселе из Газе, "етничко чишћење".
Арапске земље Залива, међутим, не желе арапске имигранте и нису примиле ни једног избеглицу ни из Сирије. И оне никада неће да прихвате Палестинце из Газе.
Али, да ли је могуће "очистити" све Палестинце? Демографија није на страни Израела. Израел има 7,3 милиона становника, и нису сви Јевреји, а Палестинаца у региону има такође 7,3 милиона. Уз то, многи Јевреји се исељавају а Палестинци у просеку имају више деце.
Али, свет се већ увелико променио и Колективни запад није више једини. Незападни свет, у коме су и Кина и Русија, није на страни Израела. Кина је на ванредном видео-самиту БРИКС-а позвала на сазивање "што ауторитативније међународне мировне конференције да би се што је пре могуће постигао међународни консензус о учвршћивању мира и промовисању свеобухватног, праведног и трајног решења палестинског питања".
Сијева иницијатива се појавила у дану у којем су турски адвокати затражили од Међународног кривичног суда да изда налог за хапшење израелског премијера Бењамина Нетањахијуа.
Израел, да би опстао, требало би да се прилагоди тој новој ситуацији у свету.
Иако за сада нико не жели да се рат прошири, Израел је, поред три фронта "код куће" - Газа, Западна обала и јужни Либан, суочен и са претњама јеменских Хутија који контролишу Јемен и пролазе Црвеним морем. Они већ ракетирају неке бродове који плове ка израелској луци Еилат као и јужне делове Израела. Саобраћај Црвеним морем је практично већ у прекиду. Због тога велику штету има и Египат због Суецког канала али и укупна светска трговина. Бродови сада иду преко Африке, као пре скоро две стотине година.
У Црвеном мору су две борбене групе америчких носача авиона а ту су и ратни бродови Велике Британије и Француске. Вашингтон је саопштио да припрема план напада на позиције Хута у Јемену али "Њујорк тајмс" је то демантовао. Лист тврди да од тих планова нема ништа. Америка је у страху да се рат не прошири и одустала је од напада на Хутије. Америка, у ствари, сазнаје тај лист, је већ затражила помоћ од Ирана како би некако умурила Хути борце.
Стара јеврејска традиција
Рат у Израелу и тражење помоћи од Ирана се већ тумачи као велики пораз Америке. Нестаје утицај Америке на Блиском истоку. А без тог утицаја и подршке Израел не може да преживи. У ту светлу "Њујорк тајмс", близак Бајденовој администрацији, оцењује да је Израел сада у стварној опасности, опаснијој него икада од формирања 1948. године.
А и у самом Израелу расту нетолеранција и мржња према другима а не само Палестинцима. Наиме, већ извесни време су учестали и физички напади и провокације према хришћанском становништву. И многи хришћани се исељавају. А Јевреји који нападају хришћане махом су скори доесељеници у Израел. И нису на мети напада само палестински хришћани него и други из хришћанских народа који тамо живе, пре свега Јермени. На већину тих инцидената полиција, како сведоче жртве, не реагује.
Истовремено, израелске власти драстично лимитирају број оних који могу да посете хришћанске цркве и храмове. На мети су и гробља хришћана. Ове године, како је објављено, 30 хришћанских гробова на Протестантском гробљу Сион је оскрнављено.
Врло су чести инциденти да Јевреји у пролазу пљују на хришћане и свештенике, што је увреда. Али, полиција не реагује.
Углавном се за понашање јеврејских екстремиста оптужује министар националне безбедности Итамар Бен-Гвир који је као адвокат бранио те екстремисте а 5. октобра ове године је изјавио да пљување хришћана није кривично дело. Јер, рекао је, то "стара јеврејска традиција"...
Упркос реалности израелска влада изгледа не одустаје од својих планова, ако су уопште њени. Али планови су ипак само планови а крајњи исход увек одређују догађаји. Како је недавно рекао један бивши амерички генерал "ако убијете много људи не значи да сте победили".
Израел је на историјском раскршћу.
