Последице незахвалности Русији

Финска се под изговором рата у Украјини поново сврстала међу непријатеље Русије. Тај процес, у ствари, траје већ годинама и пре украјинске кризе а окончан је пријемом Финске у НАТО пакт априла 2023. године. До тада Русија је неговала пријатељске односе са Финском. Уласком Финске у НАТО, границе Алијансе са Русијом су повећане за 1.340 километара што је дупло више него до тада.

Финска влада је недавно одобрила склапање уговора о одбрамбеној сарадњи са Америком, изван НАТО структуре. Уговор, поред осталог, предвиђа транспорт и размештање америчке војске, коришђење војних база и складиштење оружја на финској територији. Нису предвиђене било какве рестрикције за врсте наоружања, укључујући и нуклеарно оружје, а америчка војска је изузета из правног система Финске.

Војно политичке амбиције Финске се у званичној Русији сматрају крајње неприкладним суштинским интересима народа двеју земља и представљају безбедносну претњу Руској Федерацији. Русија је саопштила да могуће концентрисање НАТО трупа и оружја на њеним границама неће остати без одговора.

Генератор финског непријатељства је НАТО пакт мада удаљавање Финске од добронамерних и пријатељских односа са Русијом траје већ много година, од њеног чланства у Европској унији 1995. а посебно после уласка у евро зону.

Северни пол као ново ратиште

Занимљиво је да се у Русији поклањало мало пажње тим променама. У руским историјским књигама се потискивало, скоро заборављало, да су Финци учествовали у опсади Лењинграда што је коштало више од милион живота Руса. Фински напад на Лењинград је био један од кључних фактора да је блокада града могла да буде успостављена, тврде руски војни историчари. Они кажу да се у Русији раније том делу блокаде Лењинграда и улози Финске није поклањала пажња јер се веровало да, пошто је Финска постала неутрална, не би требало оживљавати те успомене.

Већ годинама Финска је своје оружане снаге трансформисала у НАТО стандарде и опремила западним оружјем. Још пре рата у Украјини, Финска је 2015. започела куповину нових америчких војних авиона Ф-35А. То је симбол јачања војних и политичких веза са Америком. Тај авион је и носач такозваних невидљивих нуклеарних бомби. Финска би тако могла да има 64 нуклеарна невидљива пројектила које су потенцијална претња Русији и са позиција далеко од руско-финских граница.

Дуг Москви

А савремена Финска своје постојање у највећој мери дугује Москви. Финска је од 1809, после Руско-шведског рата, постала део Русије - али са локалном владом и великим степеном аутономије, као Велико војводство. Пре тога је 600 година била део Шведске, никада није била држава. Прогласила је независност 1918. године, после Бољшевичке револуције. У Руској империјалној војсци је било много официра из балтичких држава, махом из Шведске и Финске која је, међутим, дала највећи број царских официра. Од 1809. до 1917. године, Финска је у царској војсци имала више од 4.000 официра, а 400 њих је догурало до чина генерала и адмирала. Они су као матерњи језик говорили шведски а не фински.

Оцем независности Финске се сматра барон Карл Густав Манерхајм. Рођен је 1867, 4. јуна и тај дан се и данас слави као Дан финских оружаних снага. Потиче из угледне и богате аристократске породице немачког порекла. Каријеру је направио у Империјалној армији Русије, где је догурао до генерал-потпуковника. Био је веома близак руском цару Николају Друфом. Командовао је руским јединицама у Првом светском рату, на фронтовима у Румунији и Пољској.

Почетком 1917. године, добио је допуст и, после Петрограда, посетио је Финску. Тада је, међутим, избила Фебруарска револуција у Русији; нова влада Русије је сматрала да он није наклоњен тој револуцији па је смењен са свих војних положаја. Одлучио је потом да се пензионише и настани у Финској. После Октобарске бољшевичке револуције, Финска је прогласила независност, али је избио грађански рат између финских бољшевика, "црвених" и "белих" и Манерхајм је био командант "белих". Касније, када је почео Други светски рат, независна Финска је, од 1939. до 1944. године, два пута била у рату са Совјетским Савезом. Он је командовао финским снагама; Манерхајм је кренуо против своје бивше домовине. Када је Хитлерова Немачка 1941. напала Совјетски Савез, Финска се придружила том нападу и, уз дуге периоде примирја, била је савезник нациста све до 1944. Немачка је, током Другог светског рата, у Финској имала око 800.000 војника. Манерхајм је 1944. постао председник Финске.

Париским мировним уговором 1947. године, Финска је проглашена за савезника Хитлерове Немачке и сврстана међу одговорне за Други светски рат. Изгубила је део територије, али не онолико колико је било планирано. Неки историчари сматрају да је то у великој мери због Стаљиновог поштовања маршала Манерхајма, што је Стаљин и рекао финској делегацији 1947. године, у Москви. Своје садашње границе Финска дакле дугује Москви.

Фински официри су били безрезервно одани руском цару и Русији. Не постоји ниједан једини документ да се неки фински официр побунио против цара. Односи Русије и Финске су се, после 1899. године, погоршавали и многи официри су напустили Русију, а Манерхајм је остао веран Русији. Верност је престала тек после победе Бољшевичке револуције.

У Петрограду и данас постоји Манерхајмова биста.

Вредило би подсетити да је Манерхајм на необичан начин био везан и за Србију. Манерхајмова супруга Анастасија Арапова је била руско-српског порекла а уз то био је и веома близак пријатељ кнеза Арсенија Карађорђевића, брата краља Петра и оца кнеза Павла. Спријатељили су се у руској војсци и остали пријатељи до краја живота.

Што не платиш на мосту платићеш на ћуприји

У историји незахвалности судбински је важан и пример савремене Немачке. Данашња Немачка своје постојање пре свега дугује Москви.

Пред крај Другог светског рата британски премијер и ратни лидер Винстон Черчил је имао план да Немачка више никада не постоји и да се на њеној територији формира осам независних региона. Идеју је подржао амерички председник Франклин Рузвелт с тим што је он предлагао шест региона. Против тога је био совјетски лидер Стаљин који јесте поделио Немачку на две државе али је ипак Немачка опстала. Деценијама касније када је историја 1990. отворила могућност немачког уједињења поново је Москва имала пресудну реч.

Западни савезници су, наиме, били против немачког уједињења. Француски председник Франсоа Митеран је са посебним задатком путовао у Москви и од совјетског лидера Михаила Горбачова тражио да не дозволи уједињење Немачке. Горбачов је одбио његов захтев и рекао Митерану да је он то обећао Немцима. Потом је британска премијерка Маргарет Тачер, за коју се тврдило да је била у добрим односима са Горбачовим, телефонирала Москви и од совјетског лидера тражила да ако се већ Немачка уједињује да Совјетски Савез задржи своју војску на територији Источне Немачке. И то је Гобрачов одбио.

Раскршћа Израела

И није, историјски гледано, прошло много времена а немачки тенкови и немачко оружје је поново у Украјини уперени против Русије. И поново гробље немачког наоружања и тенкова у Украјини. Немачка обучава украјинске војнике а планира да у Украјини, или већ шта од ње остане, изгради фабрику тенкова и немачког наоружања. Немачка у ствари постаје водећа западна земља у непријатељству према Русији. То је изгледа њена мисија.

Наравно, све у животу може да се објасни, што Немачка покушава да уради, али не може да се оправда. И ко ће да плати ту цену? Сами Финци и Немци, а Руси су је одавно и то дебело платили, 27 милиона жртава, али изгледа да више немају намеру. У Русији је оживљено историјско памћење.

Геополитичка реалност и интереси не држава него њених елита јесу на страни незахвалности али у природи и људском животу ипак има известан баланс онога што се чини а што није природно, равнотежа "захвалности" и "незахвалности". Што би рекао народ "што не платиш на мосту платићеш на ћуприји".

У случају Финске и Немачке можда би опет народна песма могла да буде примерена: "Од љубави до мржње само корак нас дели". Тај корак је НАТО.