Највећи део анти-СПЦ пропаганде усмерен је ка унутра, према оних 81 одсто грађана Србије или 90 посто Срба у Србији који су се 2022. изјаснили као православци.
Али, део анти-СПЦ пропаганде усредсређен је и према споља, с циљем да се код страних чиниоца, како на Западу тако и у комшилуку, појача сумњичавост и одржи непријатељство према Српској православној цркви.
Основ те пропаганде чине две тврдње: 1. СПЦ је само испостава РПЦ, односно Кремља; 2. СПЦ је фактички парамилитарна организација, претходница српских (и руских) оружаних снага.
Почећу од чланка Иване Страднер и Марине Чернин "Српска и Руска православна црква се уједињују против Запада". Ту оне окривљују Русију да се "нада да ће одвући Србију с њеног пута у ЕУ" користећи управо русофилију СПЦ.
"Како тензије на Балкану ескалирају, Црква игра важну улогу у настојању да очува традиционалну сферу утицаја Русије. (...) Москва и Београд раде прековремено на подстицању српског национализма и преправљању историје. (...) Наративи који долазе из РПЦ, а самим тим и СПЦ, нису ништа друго до појачавање и проширење Путинових сопствених порука. (...) Путин разуме да етнорелигиозне поделе на Балкану пружају плодно тло за руско и српско мешање, јер обе државе све више прикривају своје геополитичке амбиције верским огртачима. Запад мора да призна да се на Западном Балкану битка за утицај води не само у парламентима и на бојним пољима, већ и у црквеним клупама".
Ово је типично пропагандно опомињање Запада да је, наводно, СПЦ=РПЦ=Путин, и да мора под хитно да изврши дерусизацију СПЦ.
За то се залаже и Никола Лунић, представљен у листу Danas као "консултант из области геополитике и безбедности", у чланку "СПЦ као инструмент руских интереса – верници заслужују цркву која служи њима, а не Кремљу".
Реч је, како тврди Лунић, о "дубокој зависности црквеног врха од спољних утицаја, посебно Руске православне цркве (РПЦ) и Кремља", јер се "СПЦ све више претвара у канал руске меке моћи". "Зато је крајње време да се СПЦ (...) реформише у складу са духовним тежњама и интересима свих народа у Србији и у региону".
Обратите пажњу – Српску цркву би ваљало реформисати у складу с "тежњама и интересима" Хрвата, Бошњака, Албанаца и свих других "народа у региону". А да можда и име променимо у Регионална евроатлантска црква? Баш лепо звучи...
И Душан Јањић мисли да "Србија мора да се одлучи – где јој је централа, у Београду или у Москви", те да је, када је реч о СПЦ, "везивање за Руску православну цркву одрицање од идентитета", па чак и да је "СПЦ постала заговорник руског православног социјализма" (?!).
Како би се код читалаца утврдила једначина Путин=РПЦ=СПЦ, Danas препричава чланак Деси Загорчеве, "експерткиње за међународну безбедност с фокусом на Русију и Источну Европу", у коме се тврди да су "блиске везе између Кремља, његових обавештајних служби и православне цркве, добро документоване" (?!).
"Запад би требало да разоткрије и казни лицемерје Русије у њеној злоупотреби вере, а ЕУ и САД треба да следе вођство Велике Британије и санкционишу руског патријарха. (...) Запад треба да разоткрије лицемерје Русије и санкционише пропагандисте и шпијуне који се маскирају у свештенство" (?!).
Вероватно у складу с таквим препорученим третманом РПЦ, Никола Крстић напада СПЦ у листуDanas да "паламуди о светосавском завету и осталим езотеријама, док се чекају даља упутства из најдубљих пећина Кремља". Он истиче да је Србија "постала већ увелико једна колонија без испаљеног метка и потписане капитулације", "уживајући у свом понизном положају према Великом Брату с истока"
"СПЦ (...) одржава хипнотисаност верника и њихове страсти према идеји Крви и тла, која се сада уобличава у лицу и наличју Русије. (...) СПЦ уз помоћ сваког политичког естаблишмента до сада шири епидемију рускоколонаштва међу људима."
Владимир Вељковић се слаже да је "СПЦ бацила све карте на Путина и Кирила", док Динко Грухоњић каже да је "Црква Србије у цијелом региону (...) руски прокси на Западном Балкану", односно да је "Црква Србије балканска испостава (...) Московске патријаршије".
Драган Бурсаћ пише да СПЦ "више личи на ложу Путину оданих духовних параполитичара него на икакву цркву", те да је она данас "русосветосавска, империјално-ешалонирана секта".
Иван Виденовић назива СПЦ "Епархијом српском Руске државне цркве", а Марко Видојковић "сектом Руске православне цркве". Томислав Марковић оптужује Патријарха "да нас предаје Русији у власништво", док Балша Божовић тврди да "српска црква има за циљ русификацију овог дијела региона", односно "има за циљ одвајање од запада".
Ханибал Ковач пише да "клерофашизам у Србији протестује сад више не због Прајда, него за Путина", док тадашњи председник Црне Горе, Мило Ђукановић, ауторитарно изјављује: "СПЦ је најопакији инструмент великосрпског национализма и руског империјализма на Балкану"!
Такву оцену подржава и Вјекослав Перица, "свеучилишни професор с Ријеке и стручњак за верска питања", који пише: "пучистичке активности СПЦ под покровитељством Русије, у Црној Гори и БиХ, шокирају само оне који православље слабо познају или потцјењују". Док Иван Виденовић на питање новинарке: "Колико државна црква Србије доприноси русификацији српског друштва?", одговара: "Улога и утицај СПЦ је и у том смислу огроман."
У Извештају Хелсиншког одбора из 2023. године каже се да, с једне стране, "држање Србије уз Русију значи одржавање клерикално тоталитарног система" (?!) у Србији (овде 375), а с друге стране, да "Србија за Русију има политички значај, јер са њене територије може да утиче на прилике у региону, посебно преко СПЦ" (371).
Цитира се Андреј Николаидис који тврди да је "главни канал руског утицаја на Балкану – па и оног културног – Српска православна црква"(364), што треба да потврди оптужбу из самог Извештаја да је Русија "дубоко инфилтрирана у СПЦ, службе безбедности, академску заједницу, културу, међу утицајне појединце, политичаре, партије, десничарске покрете и НВО" (355).
На пропагандну формулацију СПЦ=РПЦ=Путин надовезује се оптужба, да је СПЦ буквално парамилитарна организација, својеврсна инвазиона претходница намењена суседним земљама – ЦГ и БиХ.
Тако Динко Грухоњић тврди да "Црква Србије одавно није вјерска организација, она није ни паравјерска, она је парамилитарна организација. (...) Милошевић је за агресију на сусједне земље, бивше југословенске републике, користио такозвану ЈНА, а Вучић данас користи Цркву Србије".
"За један век трајања", објашњава такође Грухоњић, "Црква Србије је играла и наставља да игра улогу београдске агентуре, а по потреби и паравојне формације. Својим очима смо у Новом Саду пре десетак година гледали 'црквено обезбеђење' испод чијих мантија су вирили 'хеклери'".
Посебно је, по Грухоњићу, данас малигна улога СПЦ у ЦГ и БиХ. "Црква Србије већ одавно у Црној Гори има статус параверске, али и парамилитарне организације", па рецимо када је реч о патријарху Порфирију, "сваки његов одлазак у Црну Гору служи да обиђе касарне СПЦ. Зашто касарне? Умјесто седмог батаљона Слободана Милошевића који је пријетио крвопролићем, ту улогу је сада преузела СПЦ чији су се вјерски објекти заправо претворили у парамилитарне објекте. Зато је прави израз за њих касарна".
И Драган Бурсаћ за СПЦ користи израз "парамилитарна вјерска организација", додајући да су јерарси СПЦ својеврсна "Коза Ностра у мантијама". Вјекослав Перица пак објашњава да је СПЦ "увијек (...) утврђивала границе манастирима као караулама", док Ненад Чанак ову тврдњу актуелизује оптужбом да "непријатељи Црне Горе имају припремљено оружје по манастирима Цркве Србије" у Црној Гори.
"Они имају по манастирима Цркве Србије подељено оружје, спремно да буде употребљено против Црногораца. Они имају комплетну подршку из североисточне Босне и Херцеговине и сигурно из Србије. Црногорци то немају."
Сасвим у складу с тим, Андреј Николаидис пише о монахињи СПЦ која је "заправо окупациони војник", док саму СПЦ он назива "окупаторском организацијом".
СПЦ се такође изједначава с оперативном подружницом безбедносних служби, па Nova једном чланку даје наслов: "Српске владике више личе на сараднике службинего на свештена лица". А Срђан Шушница за СПЦ каже да "служи и као обавјештајно–сигурносна платформа, и као кријумчарско–криминална мрежа погодна да се заобилазе сигурносни апарати сусједних држава", док се Данило Маруновић пита: "Да ли ће неки чиниоци власти икада смоћи снаге да се одупру цркви и њеним обавјештајним досијеима, у којима чекају бунга-бунга снимци актуелне политичке елите?".
Тако СПЦ израста у некаквог ратно-обавештајног монструма, који "шири своја тамна крила над Србијом", јер се "као вампир храни пумпањем беса према Другима", док у исто време поткопава суседне земље, делујући као пука терористичка претходница надолазеће српско-руске окупације.
Наравно, то су све толико очигледне пропагандне лажи да човек само може да се прекрсти – као да Црквом управљају некакви набилдовани, млађани мосадовци или ефесбеовци, обучавани по камповима за специјалне операције, а не седобради монаси који су већи део живота провели у посту и молитви, по манастирима и испосницама...
Овакве оптужбе, несумњиво, имају за циљ, најпре, јачање антируске параноје у ЕУ и САД, како би се фондови за сузбијање "малигне руске пропаганде" још више отворили за атлантистичке медије у Србији.
Дакако, додатна корист је и што ће се свако неслагање у Србији с официјелном политиком Брисела или Вашингтона, или пак свако одступање од политички коректне атлантистичке идеологије, моћи дисквалификовати као "руска пропаганда" или чак као "рускоколонаштво".
Крајњи циљ је пресецање свих веза између СПЦ и РПЦ, као што се сад из ЕУ то захтева од Јерменске апостолске цркве у односу на Руску православну цркву. Тај циљ можда има своју политичку логику, али толико због њега лагати – то се може само ако вам је лагање баш прешло у навику.