Нова колумна Слободана Антонића: Медијска "обрада" СПЦ

Ли Солтер и Дејв Велтман, при Универзитету западне Енглеске, анализирали су десет година (1998–2008) извештавања Би-Би-Сија о Венецуели. Од 304 извештаја, у само њих 3 је споменуто нешто добро од оног што је урадила Чавезова влада – што је тек  1 одсто чланака о Венецуели (уп. овде 124).

"Би-Би-Си није адекватно известио ни о једној од (Чавезових) демократских иницијатива, нити о законима о људским правима, нити о програмима хране, нити о унапређењу здравствене заштите, нити о програму за смањење сиромаштва. Мисија Робинсон, један од највећих програма описмењавања у људској историји, само је успут поменута".

Смео бих се кладити да би се исти проценат (од 1 одсто) позитивних чланака утврдио и када би се анализирало писање атлантистичких медија (N1, Nova.rs, Danas, или пак Vreme) о СПЦ.

У овом чланку ћу илустровати како је типичним пропагандним техникама које су убедљиво идентификовали Жак Елил (овде), Владимир Волков (овде) и Мајкл Паренти (овде) "обрађивана" СПЦ.

Уоквиривање. Као што вели Паренти, "најефикаснија пропаганда се ослања на уоквиривање (framing), а не на лаж (falsehood)". Ево примера.

Уредништво листа Danas желело је да прокоментарише посету Сирији (2019) патријарха Иринеја. И кога је од новинара за то задужило? Снежану Чонградин. А кога је пак она позвала као "објективне" коментаторе? Жарка Кораћа и Горана Милетића. Тако смо и добили чланак о чијем карактеру најбоље говори његов наслов: "Несхватљиво је колико Србе привлаче диктатори"!

Тиме је, врло чудном менталном гимнастиком, из једне дипломатске посете дедукована не само негативна карактеризација Цркве, већ и негативна есенцијализација Срба као народа (види моју анализу овде). Danas је затим овај наслов текста ставио на прву страну, a чланак је одмах пренела и N1.

Овај чланак је добар пример и за лажну уравнотеженост (False Balancing) – заправо за одсуство било каквог покушаја да се читаоцима представи становиште друге стране (СПЦ). Занимљиво је да Danas и Чонградинова другу страну нису прескочили када је читаоцима требало да се разјасни да ли су руке у облику орла симбол "велике Албаније". Позвали су албанске новинаре с Косова – заправо једино њих – да кажу шта је посреди. И они су рекли: наравно да "орлови" немају никакве везе с албанским национализмом. Дивно!

Ово одсуство становишта друге стране, када је у питању СПЦ, готово је редовна појава у овим медијима.

Рецимо, новинар Војислав Милованчевић (Nova.rs)у чланку под насловом "Владики Иринеју смета ЛГБТ, али не и отмичари и педофили", наводи да је В. Вукашиновића, професора ПБФ, студенткиња оптужила за силовање, а затим опсежно цитира њен опис догађаја. Међутим, Милованчевић ни на који начин не представља и становиште Вукашиновића, односно не наводи његове оштре демантије таквог дешавања.

Зар не би било новинарски поштено да читаоци чују обе стране, па да сами извуку закључак о томе која је верзија стварности уверљивија (ако већ не постоји став надлежне установе)?

Но, о карактеру Милованчевићевих написа о СПЦ можда најбоље сведоче синтагме из наслова његових чланака: "Црква остала сигурна кућа за силеџије и педофиле", "СПЦ спреман да искључи сваког ко није лојалиста", "Због Порфиријеве подршке Вучићу врх СПЦ спинује као никад до сад", "Док траје прогон митрополита Јустина, Порфирије поручује...".

У ову групу прикривања информација које долазе с друге, нападнуте стране, спада и прећуткивање важних података који иду у прилог СПЦ – што потпуно одговара дефиницији дезинформације ("манипулација делимичним истинама"). Рецимо, у чланку карактеристичног наслова "Секс скандали тресу СПЦ: оргије, силовања, подвођење", објављеном на порталу Nova.rs, каже се да "сем секс-афера протеклих година СПЦ потресали су и други скандали – тако је свештеник Милан Јордовић ухапшен, почетком 2018, због диловања сканка".

Јордовић јесте у тренутку хапшења био свештеник, али у време објављивања текста на порталу Nova.rs он је већ две године био рашчињен – управо због наведеног преступа. Тако је представљање њега као "свештеника" била дезинформација. Изостављањем податка да је Јордовић рашчињен "уоквирена" је СПЦ као проблематична и полукриминална установа.

Следећа пропагандна метода је повезивање сваког могућег преступа са Црквом, и кад веза постоји и кад не постоји. Пример за то су наслови, опет на порталу Nova.rs: "Свештеник колима покосио дечака код Љубовије, дете преминуло на лицу места" и "Иконописац из Ниша осуђен на 30 година".

У Србији се годишње догоди више од 30.000 саобраћајних несрећа, у којима погине преко 500 људи, док неких 2.500 свештеника, монаха и других црквених лица по путевима Србије вози кола. Стога постоји вероватноћа да ће сваке 2,4 године неко црквено лице изазвати саобраћајну несрећу са смртним исходом. То што се такве ствари дешавају далеко ређе од добијене вероватноће – иако у овај прорачун није ушло и то што свештеници, обилазећи парохију, прелазе већу километражу од просечног возача, чиме се статистички подиже њихов ризик изнад просека – показује само колико се већина црквених лица ипак труди да пажљивије вози.

Наравно, вероватноћа није никакво оправдање за овај конкретни случај, али овим пропагандним начином могло би се лако дезавуисати било које занимање, било која лична особина, као и било које политичко или идеолошко опредељење.

Исто тако, истицање да је убица "иконописац" изразито је малициозно, будући да починилац у овом случају није имао никакве везе с Црквом. У чланку се, штавише, уопште и не спомиње да се осуђени бавио цртањем икона, већ се о њему говори пре свега као наркоману, затим као младићу који је са 26 година убио старицу од 82 године да би је опљачкао, као и да се бранио да је неурачунљив јер је као дете силован.

Дакле, наслов је пре могао да буде "Наркоман осуђен на 30 година", "Нишки Раскољников осуђен на 30 година", "Жртва педофила добила 30 година", "Несвршени стоматолог иде на робију" итд, него овај који је дат.

Начелно је бесмислено помињати нечије занимање или извор прихода ако баш немају непосредне везе с кривичним делом, а готово извесно је да Nova.rs не би ставила занимање у наслов само да је убица био професионални активиста неке НВО. Такође, Nova.rs свакако не би ни поменула, а камоли истакла у наслов, да је починилац био, рецимо, припадник ЛГБТ или ромске популације.

Велики православни празници се у овим медијима често третирају методом "потискивања изостављањем" (Suppression by Omission) или пак методом "унапред дате претпоставке" (Preemptive Assumption). Тако се православни Божић дезавуише било игнорисањем, било повезивањем овог празника с инцидентима.

За прво је пример лист Danas који у "свечаном" троброју (6–8. јануара 2026) на насловној страни није својим читаоцима честитао Божић нити уобичајеним поздравом "Мир Божији, Христос се роди!", али ни на било који другачији начин – иако су сви други дневни листови, кроз мање или веће наслове, то урадили.

Наравно, за католички ускрс, у недељном двоброју листа Danas (4–5. април 2026), на почасном делу насловне стране, било је уоквирено: "Svim čitaocima koji slave USKRS po gregorijаnskom kalendaru čestitamo praznik".

За другу методу, пример је недељник Vreme који први дан Божића, у тексту што га потписује редакција, овако уоквирује један инцидент:

"На Божић је, негде око 16 часова, мушкарац, с капуљачом на глави, цокулама ударао у излог Прајд Центра у улици Краља Милана, дотле док га није полупао. С обзиром на неретке поруке СПЦ усмерене против права ЛГБТ+ заједнице покоји верник би могао да помисли да порука 'Мир Божји' не важи за 'педере', већ напротив, да би било богоугодно да се разлупа то 'ругло' у центру Београда".

Исто је поступила и Nova.rs, која ставља овакав наслов: "На Божић демолиран излог..." итд.

Којом тачно спиритистичком техником је утврђено да насилник има некакве везе са СПЦ, то нам Vreme није открило, али и овај инцидент је искоришћен да се оклеветају како СПЦ, тако и Божић као празник.

Подврста "унапред дате претпоставке" је напад на божићне обичаје због њихове наводне насилности и "дивљаштва", који најављују некакве будуће погроме. Тако у недељнику Vreme, такође за Божић 2024, читамо:

"На ломачи ни ове године нису спаљиване вештице, али не реци то два пута: можда ће већ следеће године неки од неверника, који је настао из праха – у прах бити и враћен. Религиолози указују да ломачење није хришћански обичај, већ пагански, али да овај клисански (насеље Клис у НС – С. А.) највише личи на средњовековно спаљивање вештица. За сада, фигуративно и симболично, горе сви они који се не уклапају у патриотски 'наратив'".

СПЦ још никога није спалила, не само у протекле две године, након објављивања овог чланка, него ни уопште. Па ипак, у овој типичној "кампањи за блаћење и плашење" (овде 126), непрестано се драми како Црква  само што нас није вратила у средњи век и како њени верници–мрачњаци за Божић вежбају обрачуне са сиротим просвећеним грађанством.

Тако је, одмах после Божића, у листу Danas, објављен чланак под карактеристичним насловом "Српске свиње у свемиру традиционално за Божић".

"Имали смо традиционалне ломаче", пише у тексту, "па црвену бакљаду око ватре", "на журку се није примало без кокарде", "традиционално смо присуствовали и фрушкогорском масакру храстова моторном тестером", затим је ту био "побеснели–Макс камионџијски дефиле", као и "спектакл на Клиси – буре које је експлозијом одлетело у ваздух". Аутор помиње и "ђубре које су верници оставили за собом, прави правцати свињац", да би, ваљда инспирисан дифамацијом верници–свиње, на крају закључио:

"Сада сам знао да је још нешто остало да урадимо. Свиње у свемиру. (...) Ми узмемо праве свиње, оне српске, пустимо им браде, ставимо им кокарде на главе, и научимо их да рецитују божићне поруке у стиху. (...) Свиње у свемиру, замислите само. Какав ће то Божић да буде…"

Овако увредљиви текстови – јер, Danas сигурно не би, у било ком контексту и из било ког разлога, повезао католике или муслимане са свињама – уредно се објављују и за друге празнике.

Рецимо, Биљана Србљановић је, на другом месту, овако прокоментарисала пливање за Часни крст испод Београдске тврђаве, на Крстовдан:

"Градска скупштина, Војска Србије, председник Вучић, заменик Весић и директор Туристичке организације Београда извесни 'Поп' званично су подржали крстовданско пливање у мутној Сави, на месту које староседеоци зову 'кењара' (због честог изливања канализације) а испред елитног ресторана, укосо од градилишта Београда на води, за чак осам (8) осам пливача — тачније, за 7 момака и једну девојку. Сам догађај можемо сажети у неколико појмова: поп, пензос, педер, пандур и она реч исто на п... (На крају манифестације) они (такмичари — С. А.) поливали су се флашираном водом – да их Сава не пресече, ал неће, говна греју".

Као што сам показао на другом месту (овде 81), овај клозетски дискурс готово се никада не користи ван одређене, строго омеђене намене – рецимо, никако не за говор о другим народима или пак, ни случајно, за критику других вера. Само за Србе, и само за овдашње православне вернике.

Тиме се постиже негативна есенцијализација Срба у оно што је најодвратније ("говна"), а у овом случају и негативна есенцијализација места православних обичаја као топос концентроване одвратности ("кењара", "канализација", "говна која греју").

Иако се може чинити да су све ово анегдотални примери, свако ко пажљивије прати поменуте медије не може а да не стекне утисак како они спадају у групу гласила у којима је, бар када је реч о СПЦ, "дезинформација постала стандард" (овде 40).

То је постигнуто генералном пропагандном методом коју Елил описује као симплификација–кристализација–калцификација (овде 203–207).

Најпре се врши поједностављивање, изостављање сваког нијансирања, свођење целе институције на личну ману неког од њених представника, итд. Потом се, непрестаним понављањем овог поступка, публика навикава на шаблонско мишљење, на пожељне а непробојне стереотипе (попови–лопови, Порфирије–профитије, итд). Паралелно се контролисани медији тако затворе да било какво другачије мишљење по дефиницији постаје необјективно, пристрасно, приватно–чудачко, док се, напротив, сам пројектовани шаблон уздиже у модел одговорности и објективности.

Каже се да "лаж лети, а истина шепа за њом" и "дајте лажи предност од 24 часа и истина је никада неће стићи". Међутим, као што рече Хана Арент, "самоувереност у пропагандном лагању (...) ипак 'увек долази до тачке после које лагање даје супротне резултате'" (овде 63).

Јесте СПЦ пуна мана, али јунајтед медији су га баш претерали. Дакако, то није било "ето, омакло се", већ управо Би-Би-Сијев модел дезавуисања описан у случају Венецуеле...