Победа Студентске листе на изборима, била је јасан израз политичке свести већине која је гласала, пре свега, против Александра Вучића. Након избора, отворила се тема политичке будућности Србије. Аналитичари су покушали да предвиде политички правац у који ће СЛ усмерити политичку свест већине која им је поклонила поверење. Међутим, мало пажње смо обратили на сферу коју чини политичко несвесно. Оно спаја све Србе, без обзира да ли су патриоте или аутошовинисти, партизановци или звездаши, "динарци" или "моравци".
Политичко несвесно се истовремено ствара и открива у знацима који се појављују и нестају пред нашим очима, попут ноћних теретних возова који пролазе кроз станице без заустављања. Ми их видимо, али не знамо шта се у њима налази. Један такав знак је и филм Лордана Зафрановића, "Златни рез 42 – Деца Козаре", који говори о геноциду над Србима у НДХ. Када се у српској јавности појавила вест да је низ европских фестивала одбио да уврсти овај филм у своје програме, готово да се нико у Србији није превише изнервирао или изненадио. То је зато што је смисао те вести већ уграђен у наше колективно политичко несвесно. Смисао одбијања Зафрановићевог филма, сведочи да геноцид над Србима није историјски догађај, дакле, нешто завршено и прошло, већ је у питању нешто што и даље траје, а што ће се завршити тек онда када више не буде било Срба који се могу истребити.
Изнервиран поделама Срба на партизане и четнике у Другом светском рату, Жарко Видовић је казао да су Срби, пре свега, народ логораша. И био је у праву. Највећи број наших сународника који је убијен у том рату, страдао је у логорима, јамама и пред стрељачким водовима, а не у борбама. Слично томе, данас би се могло казати да Срби нису народ "ћација" или "блокадера", већ, пре свега, један егзистенцијално угрожен народ, утолико што ликвидације његових припадника у прошлости, садашњости, па самим тим и у будућности, јесте нешто очекивано, нешто што никога више не изненађује, нешто што није злочин, па чак ни догађај. Поделе које се свакодневно индукују у српском народу служе да од свести сакрију истину да смо и даље народ логораша и да је геноцид над нама и даље у току.
Наша политичка свест то не зна, али то "зна" наше политичко несвесно. Оно на ту "спознају" реагује паничним страхом, који никако не можемо да доведемо до свести и тако га се коначно ослободимо.
Срби су данас један веома уплашен народ, који себи то неће да призна, и по том подсвесном страху разликујемо се од било ког другог народа у Европи. Просечан Европљанин не може да замисли да његову државу бомбардује НАТО пакт или да се путем међународних санкција претвара у гето. Просечан Србин не само да то може да замисли, већ је то и доживео.
Осећање егзистенцијалне угрожености се из свести почело премештати у сферу несвесног преко неколико важних догађаја: први је ликвидација Зорана Ђинђића, други гурање оригиналног ДСС-а испод цензуса, а трећи претварање Српске радикалне стране у СНС. Сви ови догађаји, узети заједно, створили су консезус у политичком пољу Србије, да "европски пут нема алтернативу", што, у ствари, означава политички оквир у коме су странке и народ одустали од отпора, пристајући да територије/вредности/суверенитет продају за новац/стандард. Тај политички оквир је по својој природи коруптиван, будући да је, по Бадјуу, корупција идеја по којој богаћење, било колективно, било приватно, представља искључиви и природни циљ политичке акције. Коначна последица одустајања од свести о егзистенцијалној угрожености, а затим и од борбе за суверенитет/опстанак јесте, дакле, пристајања на корупцију и на претварање народа у потрошачку масу, чије се честице повлаче у себе, тражећи од живота само сигурност и уживање.
Једина српска институција која је остала изван овог политичког оквира, нудећи људима и даље целовиту слику свету и другачије усмерен живот, јесте Српска Православна Црква, која није пристала да постане Православна Црква Србије, и да се тако, де факто одрекне светосавља и везе са народом. Из тог разлога, бивши главокомандујући НАТО копнених снага у Европи, генерал Френклин Бен Хоџиз, изјавио је крајем 2019. године, да је СПЦ главна препрека НАТО пакту за довршетак посла на Балкану, што објашњава жестоке ударе на СПЦ у оквиру хибридног рата (о чему су врло прецизно писала два моја имењака: Слободан Стојичевић у књизи 'Хибридни рат против Српска православне цркве' и Слободан Антонић у књизи 'Понерологија антицрквеног ума'). Циљ тих удара је веома једноставан: претворити СПЦ у институцију која неће ометати претварање српског народа у биомасу.
Процес премештања свести о радикалној егзистенцијалној угрожености у сферу несвесног, који је у великој мери довршен за време владавине СНС-а, произвео је три наоко различите, а заправо веома сличне реакције. Повезује их несвесни страх који води ка мирењу са политиком продаје вредности/територије за новац/стандард. Прва од те три реакције, јесте одлазак из земље, који није мотивисан економским разлозима, већ жељом да се постане део неке друге заједнице која није егзистенцијално угрожена. Друга реакција је аутошовинизам/самопорицање, односно преузимање перцепције српског народа, какво имају његови џелати, у нади да ће се тим преузимањем заслужити њихова милост. Трећа реакција је фасадни патриотизам. Препознајемо га у постојању тзв. кеч-ол странака. Оне постају могуће онда када патриоте пристану да деле исту партију са аутошовинистима, на основу следећег компромиса: партија ће водити политику системске десуверенизације земље, док ће патриотама бити дозвољено да, ту и тамо, направе неки суверенистички гест, у ворхоловском трајању од 5 минута, којим би себи и историји доказали да су остали патриоте. Нажалост, добар део њих би након тога сео за исти сто са аутошовнистима да поделе дивиденде (новац/стандард/привилегије) зарађене од пристајања на десуверенизацију.
Дугодишњи успех овакве поделе улога није био само последица умешности СНС у сфери политичке технологије, већ и сагласности овакве политике са политичким несвесним српског народа који је, одустајући од борбе против сила које му прете истребљењем, себе осудио да постане биомаса, заинтересована једино за сигурност и уживање/спокој. Зато и не чуди чињеница што је пад СНС-а почео падом настрешнице, који је разбио илузију о сигурности. Тај пад није могао да ублажи ни повећање стандарда за време владавине СНС-а, будући да стандард никада није довољно велик: наиме, жеља увек има више него ресурса за њихово остваривање.
Садашње политичко стање у Србији карактерише један политички парадокс: СЛ је победила СНС на парламентарним изборима, али је сфера политичког несвесног остала иста – њом и даље доминира осећање егзистенцијалне угрожености, односно пристанка на политички оквир у коме се територије/суверенитет и вредности продају за стандард/новац. О политичкој будућност Србије, одлучиће судбина тог политичког оквира и садржина сфере политичког несвесног.
За почетак, можемо да кажемо да политички оквир продаје вредности за стандард данас доживљава велику кризу. Донедавно, он је сасвим лепо функционисао у већини ЕУ држава у којима је транснационална олигархија постепено и на различите начине мењала садржину државе и њене вредности, док је народ на то пристајао, јер је уживао у високом стандарду и осећању сигурности. Данас је, међутим, стандард становника ЕУ у опадању, док осећање сигурности копни не само услед унутрашњих немира, него и због заоштравања односа са Русијом. Последица тога је чињеница да све већи број људи гласа за партије за које верују да могу да им поврате и стандард и обезбеде сигурност, што није могуће без промене политике према Русији, односно без свести да је свет постао мултиполаран.
Тога је био свестан и Александар Вучић. Он је знао да стандард грађана Србије – којим је покушао да компензује друге, негативне стране своје владавине – не зависи више само од односа са ЕУ, већ и односа са Русијом и Кином; столица са три ноге, ипак је стабилнија од столице са једном ногом.
Уколико се нова власт одлучи за потпуну "хармонизацију" спољне политике са ЕУ – у преводу, за истискивање Русије и Кине из Србије – грађани Србије ће суочити са истим феноменима са којима се суочавају и грађани тзв. "нормалних" европских земаља: са падом стандарда и изгледима да ускоро на овај или онај начин буду умешани у рат са Русијом. Притом, свима је јасно да питање како ће, и да ли ће Срби све то преживети, у ЕУ никога не занима.
Ако се овај сценарио "хармонизације" оствари – а ја мислим да се ипак неће остварити – онда се поставља питање на који начин ће се то одразити на несвесно осећање егзистенцијалне угрожености српског народа. Прва опција јесте да, у условима економске несигурности и приближавања рату са старом историјском савезницом против које никада нисмо ратовали, ово осећање продре из сфере несвесног у сферу свесног и тако произведе отпор. Друга опција је да се осећање егзистенцијалне несигурност још више појача и још дубље продре у сферу несвесног. Тада би Срби подсећали на логораше који својим очима гледају како их убијају, али и даље верују да живот могу да купе покорношћу, уместо пружањем отпора.
Уколико, пак, нова власт прихвати свест о мултиполарности света и започне са мудром и лаганом ресуверенизацијом земље, користећи одушевљење народа након пада СНС-а, поново се поставља питање политичког несвесног: да ли ће политичко несвесно да се мења заједно са процесом свесне ресуверенизације, што значи да ће страх од егзистенцијалне угрожености полако опадати, или ће, пак, тај страх послужити као кочница за политичку ресуверенизацију а затим и за повратак у сферу политичке униполарности?
Једина ствар која је данас извесна, јесте задатак патриота: они треба да ураде све што могу да ово (колективно) несвесно осећање угрожености, преместе у сферу колективне свести. Зашто је то важно? Важно је зато, што ће свест о егзистенцијалној угрожености, произвести и свест о јединственом сусрету о коме пише познати енглески историчар Арнолд Тојнби. Тај јединствени сусрет представља сусрет са силом која прети опстанку народа. Свест о тој претњи, ослободиће народ подсвесног страха и благотворно ће утицати на његове стваралачке моћи, помоћу којих ће бити у стању да се избори за свој опстанак.
Пример за један такав јединствени сусрет у српској историји јесте свесно суочавање Краљевине Србије са аустроугарском претњом, након мајског преврата 1903. године. Када данас погледамо стваралачке моћи те државе од свега 4 милиона становника, морамо себи да признамо да са њом, у овом тренутку, не можемо да се меримо: они су били свесни егзистенцијалне претње којој су били изложени и борили су се против ње, док се велики број људи у данашњој Србији подсмева нашој егзистенцијалној угрожености или је сматра "праведном", просто зато што њиховом подсвешћу влада осећање страха, па немају довољно храбрости, снаге и талента да се тој претњи супротставе.
Ми који смо ту претњу и егзистенцијалну угроженост довели до свести, не би требало да очајавамо. Уместо старачких жалопојки да је све једном заувек и коначно пропало – које баш и немају снагу и лепоту Црњансковог "Ламента над Београдом" – треба да спознају о нашој јединственој егзистенцијалној угрожености доводимо до свести осталих наших сународника, и да се боримо, повезујемо и верујемо једни другима. То што смо сами, није коб, мука, или знамење скоре пропасти, већ комплимент који нам је упутила Историја – комплимент малој земљи која је једном већ била велика држава (да парафразирам Милана Кашанина).
И која то може да буде поново.