У својој анализи недавно написаној за међународни институт ИФИМЕС, генерал Корнелиу Пивариу описује Европу као континент који улази у најдубљу стратешку трансформацију још од завршетка Хладног рата. По његовом мишљењу, европски пројекат, који је деценијама почивао на претпоставци споља гарантованог мира и релативне демилитаризације, данас се убрзано враћа логици класичне геополитике и трци у наоружању.
Рат у Украјини и све израженија неизвесност у вези са дугорочном америчком посвећеношћу европској безбедности довели су до радикалног заокрета у стратешком размишљању европских елита. Безбедност се поново поставља у средиште политичког пројекта Европске уније, док се војној сили враћа – претходних деценија умањивани, статус легитимног инструмента моћи.
Пивариу нарочито инсистира на чињеници да поновно европско наоружавање више није ограничено само на војни сектор, већ прераста у системску политику која обухвата економију, индустрију и технолошки развој. Говорећи језиком најпознатијег живог теоретичара реализма – Џона Миршајмера, Европа своју економску базу изнова третира као латентну моћ тј. ресурс који може употребити за увећање и унапређење војне моћи. Пивариу сматра да Европска унија улази у нову епоху у којој се границе између економије и безбедности убрзано бришу.
Преусмеравање индустријских капацитета ка војној производњи, развој технологија двојне намене и интеграција европских одбрамбених ланаца снабдевања указују на дубоку милитаризацију читавог континента. У основи ове трансформације налази се готово неупитна вера европских лидера да ће акумулација војних капацитета аутоматски произвести стабилност и сигурност.
Управо у овом детаљу лежи најпроблематичнији аспект процеса који Пивариу описује. Европа идеју безбедности све више поистовећује са наоружавањем и одвраћањем. Бити наоружан значи бити безбедан. Бити безбедан значи одвратити непријатеља и од саме помисли да ту безбедност угрози.
Ваља приметити како Пивариуова анализа превазилази питање пуког повећања војних буџета и наоружавања. Она заправо описује крај једне епохе у којој је Европа своју стабилност градила првенствено кроз економску интеграцију и спољне безбедносне гаранције, и почетак нове ере у којој Стари континент све отвореније верује да се мир може очувати искључиво кроз одвраћање, акумулацију борбених капацитета и повратак логици силе.
Описана стратешка логика на први поглед делује разумно, па чак и оправдано – нарочито у оном сегменту који се тиче осамостаљивања европске безбедности и њеног ослобађања од америчког патерналистичког утицаја. За непуних годину и по дана свог другог председничког мандата Доналд Трамп је Европи више пута децидирано ставио до знања да мора изаћи из америчког заштитног дубка, и научити да стоји на сопственим ногама. Отуда европска помама за оружјем и потчињавањем економијеraison d’État-у, делује као сасвим логичан (и помало изнуђен) избор.
Ипак, уколико се осврнемо на актуелна искуства са Блиског истока, видећемо да сама акумулација војне моћи нипошто не гарантује стабилност, нити одвраћање нужно спречава ескалацију.
Кренимо редом. Идеја одвраћања стара је готово колико и сам рат. Много пре него што је постало предмет озбиљних стратешких калкулација, одвраћање је постојало као својеврсни здраворазумски принцип. Ова испрва интуитивна логика је временом подигнута на ниво умећа ратовања (или пре умећа избегавања рата), дуго оставши прерогатив искључиво великих сила. Од Александра Македонског и римских легија, преко европских дворова и Наполеонових ратова, па све до нуклеарне ере, државници и војсковође настојали су да снагом оружја, његовом претњом или демонстрацијом војне способности одврате противника од напада, или бар да га приморају да два пута размисли пре него што начини чин агресије.
У својој суштини, одвраћање почива на једноставној идеји: држава предузима одређене мере – наоружава се, технолошки усавршава своје дефанзивне и офанзивне борбене капацитете, обучава војску и сл, како би противника убедила да му се агресивност не исплати. Односно, да ће – уколико се одлучи за војни напад, губици које ће претрпети бити за њега неприхватљиви. Народски речено, непријатељ треба сам да увиди како је "дара скупља него мера".
Управо је одвраћање деценијама представљало један од кључних механизама очувања релативне стабилности на Блиском истоку. Иако је регион непрестано био изложен кризама, ратовима, терористичким нападима и геополитичким потресима, постојале су јасне границе ескалације које већина блискоисточних актера није била спремна да пређе. Израел и Иран су годинама водили својеврсни рат из сенке; Саудијска Арабија и заливске монархије настојале су да ограниче ирански утицај, али без уласка у отворену конфронтацију.
Посреднички ратови, прокси структуре и ограничени облици асиметричног сукобљавања служили су као темељ регионалне равнотеже снага и као својеврсни амортизери ескалације. Чак и онда када су сукоби били изузетно насилни, кључни регионални актери настојали су да избегну директан међудржавни окршај, свесни да би неконтролисана ескалација могла угрозити крхку архитектуру регионалне стабилности. Страх од ширег рата – односно његове превисоке цене, функционисао је као подстичући фактор суздржавања и самоограничавања.
Стога је модел регионалног поретка доминантно почивао на одмеравању снага Израела и снажних посредничких структура тзв. прокси актера. Асадов режим у Сирији, Хезболах у Либану, Хамас у Гази, Хути у Јемену, као и бројне шиитске милиције у Ираку, представљали су кључне инструменте иранске пројекције моћи у региону. Управо преко њих Техеран је годинама успевао да врши притисак на Израел, Саудијску Арабију и америчке интересе, а да притом избегне директан војни сукоб са далеко снажнијим противницима. На тај начин је иранска "стратешка дубина" била измештена ван самих иранских граница, дубоко у простору Леванта и Арапског полуострва.
Са друге стране, Израел је настојао да такву архитектуру постепено поткопава кроз ограничене ваздушне ударе, ликвидације, сајбер операције и систематско слабљење логистичких и командних капацитета иранских савезника у Сирији и Либану. Истовремено, Сједињене Државе – које су од краја Хладног рата играле улогу "екстерног балансера", односно спољне силе која по потреби интервенише како би очувала пожељан еквилибријум у региону, постепено су покушале да смање сопствено директно војно присуство у овом крају света. Америка је са политике непосредног интервенционизма све више прелазила на стратегију тзв. offshore balancing-а која подразумева јаче ослањање на локалне партнере и њихову способност да сами штите своје и америчке интересе у региону.
Управо су Аврамски споразуми представљали најјаснији израз такве стратегије. Њихов значај није се огледао само у нормализацији односа Израела и појединих арапских држава, већ пре свега у покушају стварања нове регионалне безбедносне архитектуре у којој би Израел, Саудијска Арабија и заливске петро-монархије постепено преузимале улогу ударне песнице одвраћања Ирана. Крајњи циљ Вашингтона био је да се терет очувања регионалног поретка све више пребацује на саме регионалне актере, док би Сједињене Државе задржале улогу силе која интервенише из позадине, искључиво када је локална равнотежа озбиљно угрожена.
Међутим, оваква стратегија је веома брзо показала озбиљне недостатке. Израелске војне операције током рата у Гази значајно су нарушиле инфраструктуру и оперативне капацитете Хезболаха, док је пад Асадовог режима у Сирији додатно сузио иранску "стратешку дубину" на простору Леванта. Како је слабила мрежа прокси актера, тако је почео да се урушава и читав модел индиректног одвраћања на коме је деценијама почивао регионални поредак. Рат у Гази представљао је увод у убрзану ерозију одвраћања на Блиском истоку.
Последице описаног процеса данас постају све видљивије. Блиски исток је прешао из фазе индиректних конфронтација у фазу све отвореније регионалне ескалације. Ризик ширег рата, који је некада деловао као важан фактор самоограничавања актера, више нема исту снагу. Јер идеја одвраћања никада није почивала искључиво на војној моћи, већ и на кредибилитету претње, очекивањима актера и страху од неконтролисане ескалације. Оног тренутка када државе више не верују да ће сукоб остати ограничен, оне постају смелије да погазе некадашње „црвене линије“ и уђу у директан – све мање контролисан, сукоб. Отуда америчка стратегија offshore balancing-а није произвела очекивани стабилишући ефекат. Уместо стварања кохерентног регионалног блока способног да самостално одржава равнотежу, пребацивање безбедносног терета на савезнике додатно је подстакло фрагментацију региона и аутономније тј. све агресивније, понашање локалних актера – пре свега Израела, а за њим и Ирана.
Која је онда поука коју из дебакла блискоисточног одвраћања може извући Европа?
Актуелни рат на Блиском истоку показао је да живимо у свету у коме ризик ескалације више не представља довољно снажно ограничење понашања држава, већ све чешће постаје прихватљив трошак геополитичког надметања. Савремени ратови показују колико се лако улази у спиралу директне конфронтације и колико брзо одвраћање губи свој смисао оног тренутка када ескалација једном отпочне. Управо зато вера да ће гомилање оружја аутоматски произвести стабилност делује све више као опасна стратешка илузија. Рат на Блиском истоку показује сву слабост традиционалног одвраћања, и јасно указује на границе његове ефикасности у свету у коме "црвене линије" постају све нејасније, а актери све спремнији да их пређу.
Питање је, стога, да ли Европа мора и сама ударити главом о зид како би то схватила, или ће ипак бити довољно мудра да поуке извуче из туђег неуспеха?