Мијалко Ђунисијевић: Немилосрдна нежност, боја будућег

Сликар и иконописац, Мијалко Ђунисијевић из Чачка, још један је од нас добровољних изгнаника у царство мишје рупе. Друштвени статус уметника који се додељује по јасним критеријумима подобности, за њега: не постоји.

Овог уметника нећемо затећи како се, "ангажован", пренемаже по београдским галеријама размећући се знацима своје "посебности". Нећемо га затећи како поносно потура туђе квази-теоријске текстове о свом раду као "интелектуалне" легитимације за оно што и није знао да је хтео постићи својим ликовним изразом. Око његовог дела није заузет његов лик са својим вешто стеченим контактима у свету "визуелних уметности".

Он не "критикује" институционализацију уметности - из срца институција, не бори се "против капитализма" - по резиденцијалним уметничким програмима, не размењује флоскуле о субверзивности, о теоријама теоријских пракси, не измишља лажне колективе против "отуђености савременог човека", не скупља кесице потрошеног "спида" које излаже као застрашујуће, "концепутално" сведочанство дугогодишње конзумације психоактивних супстанци чиме жели да критикује "друштво које га је на то натерало а којем паду се он радо препустио", не жали се на бесмисао тржишта уметнинама док од фондација тражи средства, није тематизовао психо-сексуално-родне недаће, није се накачио на "геноцидне Србе" или "балкански мрак" да га "концептуално" представи зарад ситних намештења, онако како то сваки "уметник" - да би као уметник био признат - мора да је спреман, у друштву колонизованог духа и тела, какво је ово наше.

Мијалко као неки Кафкин јунак, незаинтересован за наметнути нам свет "визуелних уметности" и "концептуале", копа своје тунеле ка сутрашњици која ће нам неминовно доћи, и на њиховим зидовима: немилосрдно нежним бојама слика Христа.

Највероватније - јер не може другачије! - он је дуго и болно тражио неко аутентично своје средиште и очигледно се није бавио спољашњим мотивацијама и каријером - наградама, признањима или новцем, већ је непоколебљивим радом на унутрашњим својим разлозима за сликањем, извесно дошао до смирености руке и боја, смирености која може да запрепасти конзументе "арта" оптерећене "суптилним и паметним" собом, или колеге уметнике огрезле у брзоплете успехе и признања помоћу политички-коректних лозинки и тагова.

Владимир Табашевић се повукао из трке за "Виталову" награду за 2023: Спорна чланица жирија

Велики је то подвиг: повући се из света а не постати дилер ресантимана и озлојеђености, не понети свет од ког желиш да устукнеш - са собом у мишију рупу, већ тамо, сасвим насамо: копати тунел кроз који ће процурити светлост сутрашњег дана. То је посао мрављег, самовољног изгнаника. Таквих прегалаца духа чија срца бију неким уједначеним ритмом без претходног договора и агенди, поуздано знам да их има и више него довољно. Невидљивих и радних, захваљујући чијим синхронизованим ударима срчаности: свиће сваки нови дан. И тако је откад постоји свет. Системима духовних канала, ствара се безброј процепа за ту светлост само да би се дошло до оне тачке, после које, како каже Кафка: није могуће назад, у стари мрак. Ту тачку морамо досећи. Јер на срећу свих нас, ни једно нам "сутра" још увек није обећано, па је свако и могуће.

Морамо моћи осетити тунеле у којима су изгнаници света који своју пролазну станицу на овој Земљи, осликавају овим радосним бојама које наговештавају оно што знамо да долази: свет у којем се више не надамо ничемо, већ напросто јесмо.

Морамо се већ сад сетити и будућих наших "археолога духа" који ће се са само таквим одушевљењем једног дана окупити, кад набасају на ове (наше) слике. Ово је поздрав њима.

Непходно је одважити се како би се схватио "рад" историје, тек тако се постаје и њеним активним и анонимним актером. Хтети доживотну катакомбу у којој је у апсолутном мраку и тишини тек могуће осетити снагу светлости. То је уметник. Он не јури да се лажно осмехује онима од чијег мишљења му зависи уметнички статус. Не жели ни да им да на значају тако што ће им пљунути у лице. Уметник је напокон својевољно далеко од њих и у прећутном је заједништву са свим другим мравима налик себи: пекарима, лекарима, шоферима, свима који разумеју да се сваки прави посао обавља у тишини, где се лакше ослушкује начин на који нам долази свако будуће које таквим собом - и стварамо.

Да ли чекали да хлеб накваса, или да терапија успе, да нам се јави мисао или нијанса боје: из својих унутрашњих пространстава мора се протерати сваки спољашњи разлог, свака жар за признањем или тековином било које врсте. Тако лекар лечи, тако сликар - слика оваква дела. Важно је скупити храбрости и престати да живиш тако да "све што осећаш буде у твом размишљању".

Неопходно је одважити се да би се било у стању измислити ново лепо. Растргнути наочнице цинизма које нам стварају илузију властите посматрачке памети и особености.

Неопходно је постати археологом садашњег тренутка. Проћи слој по слој кроз све наносе, расклонити досадно и идеолошко, подразумевано и пред-разумевано, оно на шта смо у обавези, да бисмо могли видети у послу људе који нам стварају клицу онога што ће тек наступити. И не хтети ништа познато ни од себе ни од њих. Ништа. Не хтети ехо радосног једноумља које води у стари мрак. Само се придружити и наставити у немилосрдно нежној тишини посао измишљања будућих нијанси у општењу, у свету који тек наступа. Не надати се, већ обделавати. Не вређати дух глупим оптимизмом који ствара језик погодан само за размену лажи.

Мијалко је својим сликањем, одавно-већ тамо. Ја му се придружујем.