Несторовић: Из срца, и тачка.
Не могу да верујем да ће народ који је преживео бомбардовања, санкције, свакојака малтретирања, да се уплаши најсмешнијег вируса у историји човечанства, који на Фејсбуку постоји - Б. Несторовић
Када би постојао некакав калкулатор којим би се могли мерити учинци сад већ историјског исказа професора Несторовића, склон сам да верујем само једно - резултат би показао изразите психофизичке користи за све нас до којих је он стигао.
А те речи, данас већ, имају моћ истинске политичке пароле - представљају речи човека који је био спреман да својим ликом и делом, вештином своје анализе у опасним околностима, стане иза њих. И у тој доследности, Несторовић је убедљиво без конкуренције у нашем јавном животу а одскора и у политичком деловању уопште. Он без калкулација говори шта мисли.
Повољне последице овог исказа, осетили смо дословно сви, на свој начин - од нас којима је помогао да не сиђемо с ума у злослутном инфодемијском часу, до оних који су у њему препознали згодну прилику да се (опет) наругају неком ауторитету, верујући да их то наругивање "вакцинише" некаквим вишком "памети". Свако је, према томе, чуо оно што је унео са своје душе у поменути исказ.
Анализа говорних чинова, то шта речи производе, какве учинке, на шта нас наводе, на какве одлуке и понашања, шта оне речи које користимо, говоре о нама а да тога нисмо свесни, нека су од мојих основних интересовања. Тим интересовањима сам у извесном смислу, посвећен искрено и свакодневно, откад знам за себе.
Располажем ограниченим знањем о проблему у том домену филозофије језика, а то значи да имам јасну свест о границама тог знања, свест о томе да постоји оно што знам да не знам, оно што знам да знам, оно што не знам да знам и оно што не знам да не знам. Мислим да ми такво искуство у истраживању помаже да препознам некога ко је на сличан начин посвећен свом позиву, као и то да разазнам какву су реалност заправо могле да произведу, конкретно - познате Несторовићеве речи.
За анализу њихових учинака, како на мене тако и на наше друштво, мени није неопходан никакав Кесић нити њему слични цинични интерпретатори наше стварности. Знам о чему пишем, јасно и поуздано.
О инфодемијском лудилу и рационалном одлучивању
Одлуке шта ћемо чинити са својим животом, у ризичним ситуацијама, доносимо, инстинктивно или рационално. Ако је опасност непосредна и изненадна, у актуелном тренутку, не стижемо пуно да размишљамо, већ поступамо по инстинкту. Ако нам опасност прети у неком тренутку који нам извесно предстоји, размишљамо која је одлука најповољнија за нас.
Свесни тога или не, ми се бавимо оним што је познато као рационално одлучивање - анализирамо све факторе који су нам доступни да их знамо и настојимо да донесемо одлуку исправну по свој опстанак.
Тај пут није увек лак и због тога људи радо верују, потврђеним или непотврђеним, ауторитетима у разним областима науке. Посебно када је у питању медицина и здравље. За те области смо најдиректније, животно заинтересовани. Тад смо принуђени да верујемо у ауторитет науке, јер нам је непосредно знање о томе шта треба чинити за своје здравље - недоступно. Једна од тих изразито неповољних ситуација, била је управо околност пандемије корона вируса.
Знање, по дефиницији, представља истинито оправдано веровање. Када је реч о уско-стручним знањима, сви који нисмо учени у области медицине, напросто немамо довољно исправних знања о томе шта нам је чинити. Оно што нама, лаицима, несретно заинтересованим за свој опстанак преостаје, јесте да верујемо ауторитетима. То у ужем смислу значи само једно: веровати у некакав научни консензус који су ауторитети постигли. И тачка.
У поменутој околности злослутног инфодемијског часа, никакав консензус науке није постојао. Постојала су нападна инсистирања на слепом поверењу у струку и армија пропагандиста који су најразличитијим средствима информисања, апеловали на одговорност према ближњем.
За нашег човека, најучинковитије је било управо то позивање да не будемо себични и кукавни, и да, ако не због себе, због ближњих примимо вакцине за које струка (или "струка") у том тренутку зна да не зна поуздано да ли оне спречавају или не спречавају ширење вируса. Да би то поуздано знала, напросто, потребно је било извести серију експеримената којима се то знање потврђује као исправно и научно знање. За серију експеримената који би то потврдили, није било времена. То сам знао да је нужан услов да би неко знање било научно, а о томе знам, преко читања Карла Попера.
Самим тим, нешто ми је у целој ствари било сумњиво.
Био сам препуштен својој интуицији и њеним моћима.
Моја (полу)знања из медицине су сасвим штура и недовољна, и могу само да ми сметају уколико наивно помислим да могу исправно да располажем њима. На њих нисам рачунао.
Информисао сам се путем класичних средства информисања и преко разговора са неколико ауторитета из медицине које сам лично познавао. Занимале су ме и сопствене процене историјских околности и друштвених збивања. Процене тога шта је истина а шта лаж.
Ипак, највише од свега - интересовала ме је моја спремност да оно за шта одлучим да је истина - исповедам својим животом. Не и да било кога убеђујем у своје истине. А понајмање да се било коме ругам на његовим истинама. Још мање да неко други испашта због мојих истина. То је било моје становиште. Ипак, значила ми је и размена мишљења са блиским особама.
Три мишљења у злослутном инфодемијском часу су ми била драгоцена.
Пријатељ чије име намерно не желим да наведем јер поштујем његову потребу за анонимношћу, а за кога, мислим исправно, верујем да понајбоље познаје логику медија у Србији и медија уопште, рекао ми је једну ствар: "Седео сам, гледао РТС Дневник и чуо са ТВ: Двоје људи умрло у Вухану од непознатог вируса, помислио сам - ово није вест."
Остало је да ми звони у мислима то његово запажање, као информација којом вреди располагати у одсудном тренутку.
Други, лекар, изузетан стручњак у области интерне медицине, рекао ми је: "Не знам ни сам мој Табашевићу шта се дешава, нисам ово до сад видео."
Трећег човека нисам познавао лично, појавио се и са малих екрана изговорио тај чувени исказ: Народ који је преживео санкције, бомбардовања...
Његове речи су ми из неког разлога звучале као емотивно најтачније, иако у том свом делу, тај исказ се није односио на сам вирус. Из психологије комуникације знамо - смисао изреченог је само седам посто у изреченом, остатак је у емоцији која стоји иза, у контексту, у интонацији, у вољи коју препознајемо иза неких речи, детекторима који красе наше биће и који га и чине особеним. Помоћу њих бирамо с ким ћемо општити у животу, коме ћемо веровати, кога ћемо волети.
Ове речи су унеле некакав дух у сасвим махните околности. И ја сам хтео да следим тај дух.
Духом присутни, напокон
Немам родитеље. Мање-више сам одрастао без њих. Имам брата, млађег. За свој и наш опстанак сам морао да се бринем и борим најразличитијим психофизичким напорима. Ја са своје, он са своје стране. Због таквог живота имам и некакав свој лични, преосетљив састав: важан ми је дух сваке ствари.
Хандке на једном месту каже: "Не чекајте на нови рат да бисте били духом присутни". Ја ту мисао доживљавам крајње лично - трудим се да будем присутан духом, где год да био. Несторовићев исказ ми је помогао да разумем да се налазимо управо и опет - у ратним околностима, што је значило само једно: постати духом присутан.
"Најсмешнији у историји човечанства" за мене није изражавало његову неспособност да процени објективне снаге вирусе о којима смо тада сви били у обавези да паничимо и да их и преувеличавамо, него је значило само једно - позив да измислимо неке своје снаге које ће нам неминовно значити за опстанак. Свако ко је имао минимум срца, то је у тим речима и могао да чује. И то су људи и чули, ма шта да и нас и њега, недуховити циници из ноторног круга двојке, убеђивали да је он, заправо хтео да каже.
Почео сам да истражујем подробно професоров рад.
Пратио сам лавине осуда и агресивног подругивања. Будући да сам следбеник мисли Рене Жирара, помислио сам како сво то острвљивање, те напраситости, толико тога говоре о нама и о томе колико нам је, заправо, неопходан један Несторовић ког ћемо разапети да бисмо лакше живели у својим незнањима и заблудама.
Та појава је мање-више типична за историју људских непочинстава и безумља. Следећа професорова мисао коју сам чуо, гласила је: "Добро је, враћамо се у нормалу, почеле су пљачке и убиства." Поуздано сам знао да зна шта говори.
Заиста, као знак повратка у наше редовно ванредно стање које морамо да живимо, јесте одсуство било какве свести о заједници и другом, и усмереност на голи, животињски опстанак коју свакодневно живимо. То је управо она наметнута нам "нормалност" коју смо и тим бомбардовањем били приморавани да у њу верујемо као у једину људску вредност. То опште одсуство духа као мера свих ствари, профит изнад било чијег живота, па чак и сопственог и најjефтинији цинизам - као мера једине могуће "памети".
Истовремено са мојом све израженијом наклоношћу Несторовићу и његовом раду, пратио сам и табор осуђивача и грађанских грдилица који су ме својом нападном глупошћу на коју желе да обавезују остатак света да је подједнако страсно исповеда - гласним и досадним консензусом oко неупитности свог једноумног становишта - навели да само још више будем на страни професора. И знам да у томе нисам једини.
Онај ноторни, одвратни и одурни, антинародни цинизам и подозрење према професору и људима који му верују, био је поуздан знак да се човек дрзнуо не само да каже праве ствари, него да не преза да их каже на свој начин.
Никада у новијој нашој историји нисам сведочио већој и искренијој (народној) подршци у секцији "коментари" на Јутјубу, и, паралелно с њом, већој количини подразумеваног подозрења према свакој професоровој мисли, према његовом јавном ангажману, подозрења које је ишло из табора "грађанске елите".
Несторовић је почео са акашама, ванземаљцима, путовањима кроз време. Као одговор на њихов тупави и злоједни цинизам, као да је намерно постајао оно што су га оптуживали да јесте. Постао ми је тиме још дражи.
Несторовић је, једноставно, хтео право на свој "руб знаности". Јер наука се и развија управо кроз преиспитивање својих методологија и с њима установљених сопствених граница.
И тако откад је света и века и развоја свести и науке. Или, речима Хајзенберга: "Метод науке не испитује стварност по себи, већ начин свог испитивања те стварности".
Али зашто би Кесић и кесићеви цинични следбеници, били заинтересовани за Хајзенберга, за питање шта је "стварност по себи" а шта научне алатке којим сазнајемо (или производимо сазнајући је?) ту стварност, чему служе инструменти, оснажена људска општила, којима испитујемо свет око себе, микроскопи и макроскопи, стетоскопи и телескопи, кад могу да гуслају унедоглед лоше форе о равној Земљи на оклопу корњаче, којима обезбеђују средства за своје лагодне егзистенције.
Као да па Несторовић икада на то мисли када наглас, вербално и невербално, растерећен од сваке потребе да звучи паметнијим него што јесте и да изгледа "паметно", говори приступачно и јасно, о разним актуелним дискусијама на разне научне теме.
А народ му верује, и просто је. Верује му и кад га не занимају ванземаљци, јер верује се у оно како се нешто говори, а не у то шта се говори. Напослетку, верује се оном ког се имало прилике да види на телевизији - како нас није лагао за свој ситан или крупан интерес. И народ има њух за таквог. То поуздано знам. Уосталом, мени лично, реалнији је сваки "Несторовићев ванземаљац", више у себи тај "ванземаљац" садржи квалитета нечег живог, него било који учесник "ријалити програма" чијом вриском је погубно затрована наша колективна свест.
Постао сам присталица Нестора, између осталог и због тога што сам поуздано знао да исти људи који себе силе да капирају Крешимира Мишка и његов "Руб знаности", који се лажно одушевљавају на његове госте и увиде, себе силе и то да верују како боље разумеју од професора Несторовића шта се дешава с медицином данас.
Да ли лекар који је цео свој живот уплео срцем и мислима око дечијих плућа, како би им нашао где се ту у алвеолама сместила каква дечија емоција и да ли је она у вези са алергенима, или са оцем и мајком детета које психосоматски пати, треба да слуша лекције неколицине једноумних, гласних промотера једине могуће друштвене стварности: оних комичара лишених сваког духа?
Неће бити драги моји.
Људи над којима је извршено самоубиство
У то време негде, у јеку инфодемије и с њом изазваним лудилима и неповољностима, циничним ликовањима над "заблудама професора Несторовића" као једином мером научности, писао сам па читао некролог за двојицу другова. Обојица су се самоубили. Један се самоубио скоком са солитера на Бањици. Имао је маску за заштиту од вируса преко лица. Био је зубни лекар. Други скоком са моста у Раковици. Студирао је права.
Свештеник је рекао да се тих дана, таквим судбинама - не зна број. И пристао је да одржи опело.
Антоен Арто има упечатљив стих који гласи: "Ја сам човек над којим је извршено самоубиство". Мисао да се управо то десило мојим пријатељима, не напушта ме. Написао сам читав роман који се тиче тога, али то на страну.
Након што сам у само годину дана размака, изнад незатрпане две раке прочитао оно што сам морао да напишем, како бих се опростио од пријатеља, на захтев њихових мајки које су веровале да ћу успети да кажем понешто о судбинама њихових синова и у њихово име, схватио сам моћ речи изнова. И запитао сам се које речи би њима двојици биле спасоносне да су их слушали у те погубне за своје душе дане.
Никакав цинизам и никаква квазинаучна застрашивања путем медија ми нису падали на памет, напротив.
После читаве историје која се, како то увек бива, опет згуснула у свега пар година и неколико важних догађаја, и данас бирам да верујем само у оне речи које долазе из емоције - ми.
У речи људи који живе животом налик мом.
Из срца, и тачка.
