Глумци и политика

Едвард Бернајс, отац пропаганде, један је од родоначелника (зло)употребе глумачког позива и њихових талената, у најразличитије комерцијалне, политичке и друге сврхе. Тридесетих година прошлог века Бернајс је имао ту привилегију да, као Фројдов нећак, из "прве руке" сазнаје какве то ирационалне силе управљају "људским животињама" и како те силе користити за личне профите. Служећи се тим знањима постигао је свима нама добро познате учинке: од подстрекивања жена на конзумацију цигарета, до скидања с власти председника Гватемале.

Формула из данашње перспективе делује просто, јер је коришћена на сваком кораку: унајмити популарну и атрактивну глумицу која ће усред јавне манифестације, из подвезице извући цигарету, припалити је и узвикнути: "Палимо бакље наших слобода".

Према познатом психолошком механизму поистовећивања, логиком миметизма жеље, сутрадан већ, добили смо армију женских потрошача цигарета. Скинута је стигма са жене конзумента дувана, и од тада – запалити цигарету значило је само једно: умишљај да си виђена као "еманципована". Американ Тобако и индустрија дувана уопште, имали су разлог да славе, а Бернајс је лако поверовао за себе да је геније за односе с јавношћу, који може штагод пожели са "глупим масама", како је волео да зове мноштво код ког је – нажалост успешно и лако – производио "објекте жеље" какве је хтео.

Симбол моћи и статуса у друштву, по сличној пропагандној логици, за мушкарца постао је луксузан аутомобил, такође уз помоћ јефтиних психолошких трикова поистовећивања: наочит мушкарац друмом јури у скупоценом аутомобилу, вози и глуми да иде у правцу својих снова, ослобођен друштвених стега и свих обавеза према другима. Сви мушки морамо пожелети да смо баш он, према томе – недостаје нам још само скупоцен аутомобил, несносна жеља за њим већ је произведена. 

Све наречено, историја је.

Лавиринт, без излаза

Производња жеља до дана данашњег дошла је до незамисливог нивоа. Маркетиншке агенције улажу силан труд и креативне напоре, како би испровоцирале то шта треба да желимо, а то није ништа друго него производња једног умишљаја да ћемо бити виђени ка Неко, само ако успемо себи да приуштимо сугерисана – баш њихова – "добра". "Производна потрошње" се заснива на тривијалности која је сасвим учинковита и неодољиво подсећа на реалност симпатичног Циге из вица који се другару хвали показујући му "своју" луксузну кућу, аутомобил и прелепу жену која је на тераси, да би на питање овог који га слуша, подозревајући да је то све ипак његово: "А ко је овај што ти љуби жену?", Цига одговорио: "Како ко, па то сам ја".

Жеља да поседујемо, често је неосвешћена жеља да нам други завиди на свему што имамо. Тек кад другог успемо да убедимо у разне своје квалитете, или да му те квалитете некако наговестимо, и сами лакше верујемо у властиту изузетност.

Људска самосвест функционише тако, и ту смо углавном немоћни: човек је оно што мисли да о њему други мисле. То је лавиринт, без излаза. Никада не можемо поуздано знати као ко смо виђени, међутим увек морамо слати некакве знаке: својим понашањима, својим оделима својим речима. Сигнализирамо своје врлине и на то смо трагично осуђени, без могућности да знамо да ли ти наши знаци игде стижу и да ли су исправно протумачени. Кјеркегор тврди да огромне и узалудне напоре човек улаже у то да буде загонетан другима, али да је трагична чињеница то да никог и не занима да га одгонета.

Чувена је сентенца: Човек који за себе умишља да је Наполен, луд је. Међутим, и сам Наполеон, који за себе верује да је Наполеон, лудак је. Шта то значи? Просто је – Наполеоном се постаје тек са протоком времена. Неопходна је историјска дистанца да би се неко испоставио као Наполеон. Или као било ко.

Излуђени разним притисцима на оригиналност, усиљеним обавезама да будемо посебни, своји, да будемо Неко, сви смо непрестано у улогама особа за које прижељкујемо да јесмо.

"Историјске величине"

Поседовање луксузних добара на које нас се приморавало, и које је градило наш имиџ, више није довољан знак изузетности. Неопходно је имати пажљиво изграђен персоналити. Према томе, разни "особењаковићи", "Наполеони" и они који се тако осећају, на сваком су ћошку. "Историјске величине" су непрестано међу нама, а оне најупорније, своје постојање и своја разна (патолошка) убеђења о себи, чине свеприсутним на медијима путем којих нам великодушно и радо демонстрирају лепезе својих симптома и удеса својих личности.

Со на ране наших, медијиским садржајима онеспокојених свести о себи и друштву у ком живимо, опет сипа онај сој људи којем учешће у "Индустрији забаве и Ега", представља најслађи порок: глумци, ти историјски господари флоскула, туђих речи и мисли, вечито заробљени у улогама "хиперталентованих себе".

Ако су нас у једном историјском тренутку, за новчане надокнаде, успешно убеђивали да морамо пушити јер су цигарете "бакље наших слобода" и одраз наше "еманципованости", за скоро сто година усавршавања свог его-заната, ствар је постала безнадежна: они су и сами себе убедили да "знају наш прави пут" јер су, ето, један Реган и један Брандо, доказ да је могуће бити у таквој изузетно повољној околности за своју сујету.

Ако су нам некада сугерисали шта треба да трошимо и којој банци да верујемо у њен нехумано "повољан" кредит, данас нас гласно и нападно убеђују да знају како треба да изгледа наш политички живот.

Растрзани поистовећивањима са Реганом и Брандом, а у константној обавези према свом егу који им тражи аплаузе: позорнице и прилике виде на сваком кораку. Симпатије народа и симболичке тековине које су побрали љупким улогама на малим екранима или по позориштима, уочи политичких избора улажу у кампање у којима се силно труде да изгледају као да знају шта говоре, и као да заиста и стоје иза изреченог, као да нису ту залутали због оних насушних им аплауза и пажње.

Наравно, и због апанаже. Јер њихов и њима самима несносни таленат и јесте у томе да нас убеде у то да им верујемо да иза оног што говоре, постоји минимум спремности, доследности и некакве свести о учинцима изреченог.

Очекивање аплауза

А народ ко народ, и њему се мученом све брка: час је на предизборном митингу, у револуционарном афекту, као следбеник овог ком радосно жели да верује, час на представи, као публика, опијен и сам чињеницом да пред собом гледа познату персону која се целоживотно уноси у туђе речи без икаквог стварног односа према њиховом значењу. 

Оног дана кад изборна кампања прође, независно од резултата, добри наши глумци, самонаметнуте моралне и сваковрсне вертикале нашег друштва, повлаче се назад у онај свој безбедни и комфорни идентитет "хиперталентованих, аполитичних себе", напрасно излазе из своје "регановске" фазе, и друштвену реалност за коју су нас још јуче убеђивали да им је ужасно важно да је промене набоље због свих нас - опет живе као идеалну: Сергеј спокојно шетка пса, Лаза ужива у погледу из базена, добро остарео као вино, Бјела емотивно одустаје од реплике да је "град мало и његов" и враћа се у поуздане редитељске воде у којима плива ко прави.

Јер зависницима о аплаузима, заиста, фактички и животно – и јесте свеједно. Прилика да им се упуте неки нови аплаузи, са првом представом је ту. Серж је ономад умало страдао у улози хиперталентованог себе по плажама Сплита.

Кад си глумац, цео свет је твоја позорница а сви људи: публика за твој и теби самом несносни "таленат". Ипак, несретни Серж завршио је у канџама хрватских власти које су над њим хтеле да покажу како су и колико талентоване за спровођење закона.

Један такав, овима сличан, свирач клавира, колега из украјинске "Индустрије ега и забаве", на своју жалост, превише се запливао у тим немирним водама политике. 

Поистоветио се са својом улогом у вишку, и сад му нема назад.

И њега је его навео да у себи, погрешно, препозна Наполеона.