Отпораш и временска црвоточина

Када човеку није дато да довољно зна, принуђен је да домаштава шта би све могао да буде случај кад је у питању живот који му је припало да живи и заједница у којој тај живот има да проведе. Занима га ко му кроји судбину, ко подваљује, ко га лаже, а ко говори истину; ко се издаје за нешто, док је нешто сасвим друго.

Он тако окончава свој живот "политичког идиота", али, управо тако, често, постаје оно што не зна и не жели да зна да јесте - "корисни идиот", или идиот неке друге врсте.

Што је даље од позиције власти и моћи да одлучује о било чему, то му је богатија машта, напросто јер му ништа друго и не преостаје да би сазнао шта му се спрема. Што се мање пита о свом животу и што је ближе тој свести да му судбину кроје други, то су му маште - често и на његову жалост - богатије. Тако завршимо са "тачним привиђењима" рептила и других "скривених а реалних фактора" међу нама који нам одлучују о животима, напросто јер неко нам заиста - и ради о глави.

Свака нарација има управо ту структуру: завереници су с једне стране, њихове жртве с друге и спасиоци који се сами нуде и указују - с треће.

У мору таквих домаштавања, једно ми је понајвише привукло пажњу: развеселило ме дозлабога. Степен његове истине није ми дато да знам, али заводљивост је оно што ме занима да поделим.

Добро смишљен сценарио

Наиме, догађаји скорашњих друштвених (квази)превирања, неодољиво су подсетили једног радозналог маштаоца којем такође није дато да зна, на слична таква превирања која су у колективној свести остала упамћена под именом "Пети октобар".

Његова маштовита прича и покушаj анализе главне улоге, гласи: Све је тог дана изгледало као нови "Пети октобар". Оснивач покрета је био ту, на улицама, и он је главни актер. Опет су се вијорили транспаренти са препознатљивим "отпорашким" песницама, овај пут редизајнирани у складу са трендовима и напретком којем смо имали да сведочимо за ове проживљене и једва преживљене две и кусур деценије, песницама као неупитним знаком да је "стварно" "нови Пети октобар" на снази.

Опет студенти на улицама су се десили, и опет, дакле, ноторни Срђан Миливојевић против неке од актуелних власти.

У јавности, међутим, брзо заживе подозрење да је то све монтирано - и да није истина. Иста она светина која је нажалост на својој кожи осетила да су јој прошли пут увалили "аутентичност отпора" као заиста њену, сада је, пуна подозрења и траума услед изневерене љубави, а и разочарана у некад превише лаковерну себе, рекла: "А, не, овај пут не пушимо ту причу", и пружила једно искрено ненаседање на исту ствар, и рекла, још, Миливојевићу, у себи: "Друже, једном си нас можда урадио, али овај пут нећеш".

Машталац, понукан шушкањима у чаршији, претпоставио је да је заправо истина то да је у питању један релативно добро смишљен сценарио са Срђаном у главној историјској улози опет, и допао се себи као неко ко је способан да размаштавајући дозна шта је све још истина, како би заверу, разуме се - раскринкао у име свих нас и - макар у својој глави - постао наш спасилац.

Први пут као трагедија, други пут као фарса

Пошао је, наиме, од претпоставке да су људи научили лекцију овај пут и да више неће допустити себи да им Америка кроји судбине на исти начин и помоћу истог Срђана. Онда је, као и сваки искрени машталац који има право на своје мале ужитке - параноје, параноје које себи представља као "дослован и доследан рад аналитике" - које због тога што су параноје, нису увек и нетачне! - претпоставио да је и онај који је смислио читав догађај звани "Лажни Пети октобар", знао то да народ не жели да му Америка опет кроји судбине.

Па је увидео нагло: То мора да зна и Америка! Ствар је навежбаним моћима апстракције на које са навукао, отерао још даље: Не само да Америка зна да јој народ није наклоњен, него ће ту ненаклоност њој, управо да и искористи за своје интересе. Како? Просто: Срђаном Миливојевићем на улици. Али Срђаном у улози негативца овај пут. Па је помислио још и то да је Маркс у праву: "Догађаји се у историји заиста јављају први пут као трагедија, други пут као фарса". И тад му се све посложило. Живот је опет постао оно што за његово трауматизовано дупе, одувек и јесте: константна превенција да ти се не деси (опет) незгода која ти се већ десила. А та незгода је овај пут представљена историјским ликом и још "историјскијим" делом званим: Срђан.

Изгледа да је неко само требало Сркија да позове у просторије где се обављају договори за "те ствари", и да му људски предочи нове обавезе.

- Види, Срки, имамо опет посао за тебе.

- Шта?

- Ништа, опет треба мало да радиш у интересу Амера а против Србије.

- Реците шта треба.

- Ништа, треба да изађеш на улицу.

- Добро?

- И ништа, треба да одглумиш да је "Пети октобар" опет.

- Како мислите?

- Па лепо, само да одглумиш себе и цео онај твој петооктобарски пакет емоција да спремиш.

- Како мислите да одглумим себе?

- Па просто, да изађеш на улицу главом и брадом, будеш то што јеси, биће ту и неке заставице песница, цела кореографија ће бити спремна.

- Нема проблема, ја још свакако и чекам на "Шести октобар".

- Е па да, само, ту је фора сад, сад треба да покажеш да "Пети октобар" није требало да се деси.

- Како мислите?

- Па сад нам треба да изађеш на улицу као Срђан, оснивач Отпора, али да овај пут не служиш томе да многе људе привољеваш себи, него да их одвраћаш од себе, просто - само својом појавом?

- Не разумем ништа.

- Види, не мораш ништа да разумеш, ал' би нам значило да нам учиниш.

- Ал' како мислите да одвраћам људе својом појавом?

- Па лепо, знаш, на теби је својеврсна патина, ниси више само Срђан, сад си и симбол једног времена.

- Разуме се, симбол времена.

- И неких настојања друштва.

- Разуме се.

- Друштва које је зажалило због тога што је веровало у све оно што симболизујеш, и које сад има према теби аверзију.

- Добро?

- Е, па, сад си нам такав потребан.

- Само то?

- Да. То ти је историјска улога за овај пут.

- Нисам пресрећан, али не занима ме, само ако је у интересу Америке.

- У интересу је.

Индиспонирано али послушно рекао је:

- Добро.

Разочаран улогом коју му је "виша сила" наменила овај пут да је одигра у нашој локалној историји, Срђан се упутио на договорено место где је предвиђено да својом појавом одвраћа најшире масе пуком чињеницом да је главом и брадом виђен као симбол пропасти једног друштва - испред Скупштине града.

Опет је ту било сузаваца, опет је био спреман да их "пије", али овај пут, истина, са доста мање убеђења у то да ради "праву ствар".

Жар у очима

Није му се, наиме, допало то што сада гута сузавце као "негативац" у причи. Они ретки који нису били одвраћени чињеницом да је ту Срђан, невини и наивни студенти, баш као прошли пут, тражили су од њега да их напокон поведе право у фамозни "Шести октобар". Или је он умислио да од њега траже то?

Није му било јасно како они који се се "јуче" испилили, уопште знају за "Шести октобар", па је помало посумњао и у њихове мотиве. Неко из масе је рекао: "Срки, поведи нас". Али Срки није знао ништа, због опште конфузије. Није знао да ли треба игде да их води или треба да их собом одвраћа, будући да су му ово друго - наменили као задатак. Није уопште знао ни то где је "Шести октобар", ни да ли "Шести октобар" - шта год да он био - сада зависи од неког другог, а не од њега. По први пут се питао да ли је "Шести октобар" можда само у његовој глави. Није му било до живота, па ни до октобра. Ни један октобар га више није занимао.

Али, срећом по његову самосвест, добри стари мирис сузавца, тај осећај пецкања, вратио му је какву-такву извесност у погледу себе: вратило му се сећање на старе дане, на минуле борбе, на оног Срђана који никог није требало да одвраћа, већ само да води.

Опет га није занимало шта му је поверен задатак, него то у шта истински верује. Погледао је овог који је тражио да га он поведе некуд - можда баш право у "Шести октобар"? - и опет му се вратио револуционарни жар у очима. Заноси овог младића су му заличили на његове заносе из младости.

- Јесам ти ја одвратан?

- Молим?

- Одговори.

- Не.

- Па нисам, наравно да нисам.

И помислио је у себи, и враћало му се још и још жара у очима: "Они су мислили да ја одвраћам масе. Мош' мислити. Нико мени неће одузети то да живим за ово. 'Шести октобар' од мене зависи".

Имао је опет поглед човека који зна некакву истину и који дуго и упорно борави у њој.

- Људи, ако је не успем, ви наставите. Борба да нам се деси "Шести октобар", борба је за будућност, а овде где смо ми - будућност траје заувек.