Јануар, књижевне награде и пишање уз ветар
Моја побуна против НИН-ове награде, након што сам је добио 2019. године, значила је да сам "незахвалан", а не да се борим за своје право да не будем политичко-идеолошки следбеник оних који ме наградише
Пре неки дан ми је један чова који има приличан кредибилитет у свету наше књижевности, професор на Филолошком факултету, приликом упознавања, упутио симпатичан коментар: "Имате невероватан књижевни дар, али волите да пишате уз ветар", алудирајући на мој, широј јавности сад већ добро познат, однос према књижевним наградама, "сцени" и тзв. естаблишменту: понекад нећу ни како ја хоћу.
Насмејао сам се и додао опаску на свој рачун: "А онда се жалим на ветрове кад ми сопствена пишаћка пада по лицу". Тако смо створили једно здраво средиште за почетак садржајног разговора о литератури. Искреност, самокритика и дар за спрдачину на сопствени рачун – неопходни су да бисмо било шта разменили. Осим у случају када желимо да "минглујемо", онда то све не важи, и мора само одурно додворавање и цвркутање, од чега се, на концу, код људи са иоле осетљивим душевним саставом, појави псоријаза, или нешто друго, кожно – у најбољем случају.
Што се мене тиче, јануар, месец књижевних награда, заиста јесте доба за уринирање уз и низ ветар, и профа је био у праву да ми је то нека врста наваде.
Некад промашим, некад шарам, некад баш не шарам, некад себе поштрцам, али непогрешиво сам убеђен да радим праву ствар: узбуркавам жабокречину ризикујући да будем виђен као неко ко живи за скандалозно и недолично. Искрено – успео сам некако да се не бавим тиме шта ће ко о мени мислити. Радим оно што морам, из стомака, и верујем да није привиђење – запажам крајње добре учинке. Појављује се све више релевантних књижевних награда, пристојних новчаних износа, разговара се о литератури: да ли она служи за или на штету здравља нечијих баба. Не кажем да сам за све то заслужан директно и непосредно, али моје учешће у тим збивањима није незнатно, и то ме радује.
Tаштина и жеља
Међутим, "пристојност" нашег паракњижевног светића на коју би многи, дошаптавајући ми да се скрасим и да престанем са пишањем уз ветар, "пристојност" на коју би да ме обавежу, скрива у себи, непогрешиво, "рука-руку-мије" логике, непотизме, партијске подобности, колегијашења, кумства, "ја теби ти мени", "танте за кукурику" и друге "врлине" културне заједнице, која изневеравање оваквих "узајамности", будући огрезла у њих, нажалост крајње искрено – види као чин незахвалности, а не као принципијелан гест.
Примера ради, моја побуна против НИН-ове награде, након што сам је добио 2019. године, значила је да сам "незахвалан", а не да се борим за своје право да не будем политичко-идеолошки следбеник оних који ме наградише, иако ми је новчани део награде животно важан. Побуна против награде, уобичајена је тек након што се награда не добије, а до тада јој се сујеверно надамо. Овакво моје изневеравање логике "побуне", значило је само једно – да је проблем у мени. У свему нашем, (пара)књижевном, јасно је – крију се разне подобности на које морамо да желимо да смо спремни, ако уопште желимо да нас уваже. Ко се дрзне да проба другачије – прогласиће га лудаком.
Почетком сваке године, дакле, поштен свет (у који себе овим поводом не желим да убрајам) не може да живи од списатељица, мушких, женских и средњих, писаца са малим и великим "п", и наших таштина које зраче жељама да нам се прошлогодишња писанија признају као релевантна, да за та своја писанија добијемо награде, што значи само две ствари: сатисфакција за крхки нам его и неки динар у џепу, напокон.
То све, као што рекох, нимало није лоше за књижевност, иако је често – лишено елементарног укуса. Унапред, јасно је, одбијам оптужбе да сам то само ја такав гњидуљко, а да је остатак "књижевног света" децентан и незаинтересован за признања.
Свест о границама
Упознао сам превише својих колегиница и колега да бих поверовао у ту лаж да постоје они међу нама лишени горива сујете. Постоје само они који доста шепртљаво изводе тај плес лажне равнодушности, али такви су најдосаднији не само уживо, него и у писању. Знам нас писце, нажалост, у танане наше душе, душе које су нам предуго већ изгубљене у потрази за реченицом која би нам заличила на бар једну Андрићеву и за коју бисмо веровали и да неки, можда и небески – жири који одлучује о нашој књижевној судбини, у њој види исту ту сличност. Живимо за то. Неки, срећом, не заувек. Неки, нажалост, заувек.
И то разликује квалитетног од мање квалитетног писца: способност да одустаје од ласкавих виђења себе у које је сам себе убедио, па да још доказе за та своја убеђења – захтева од других. Награде често значе симболичку, лажну потврду да није случај оно што се читав живот прибојавамо да можда ипак јесте: нисмо Андрић! И зато чезнемо за њима јер стрепимо да смо можда заиста само неко бедно пискарало које је цео живот малтретирало себе и ближње – илузијом сопствене величине.
Тим нашим мучним уображењима о властитој важности, потврдама или оспоравањима, да ли заиста јесмо или нисмо "живе легенде", "живи класици", оно што мислимо да неко о нама мисли да јесмо – снаге дају књижевни критичари окупљени у непарном броју, у жиријима за неке од књижевних награда за којима чезнемо. Тад наступа њихових пет минута: процењивање снаге наших (умишљених) талената, на које чекамо постојани у свом мишљењу као "Шредингерова мачка".
Критичаре, међутим, прати један други непријатан реп: глупо, уврежено становиште да су они само тек неостварени писци, да су и они писцима хтели да постану, али да им је – ето – недостајало талената. То најчешће тврде баш они писци који никада нису одустали од погрешних убеђења о енормним размерама својих "дарова". Њима, нажалост, нема начина да падне на "талентовану" памет, то да је свест о границама својих талената, врста талента, и да би и њима можда било боље да одустану од вере у литерарно талентоване себе, напокон. То да постоје, и да су и те како изазовна и занимљива , и "талентована читања" књижевности, то им је непојмљиво.
Наиме, логика је и у овом међуљудском односу некаквих "моћи" и захтева за узајамним признањем, нажалост проста и простачка, и постала је једини код нашег културног бића: ненаграђен писац, након што је ненаграђен а надао се да ће добити признање, увређено устврди како о његовој "величини", неће одлучивати неки тамо критичар који је само желео да буде писац а није то могао. Ако је, међутим, исти тај писац награђен, осетиће се поласкано од истог оног ког би кудио да награђен није, и нагло ће све срце своје уложити у сведочење о сили ауторитета арбитра књижевности који је, ето, исправно препознао ужасно велике размере његовог дара.
Упрошћено, али тако – "функционише", устаљено и без великих сметњи, систем награђивања, прижељкивања и прихватања књижевних награда код нас. Ти мени, ја теби – и ето нас у тиму.
Маске "пристојности"
Разлози за то су многи и разни. Уписани су дубоко у начин на који корупционашка логика функционише, често потпуно несвесно, јављајући нам се као "здраворазумско држање". Ко изда ту логику – боље му је да мења "културу". Не изопштава се само због погрешних речи, већ и због изневеравања те логике.
Ти разлози крију се и у одсуству потребе за јавном дебатом у којој би се могло непосредно – без страха од тога да ће нам неко нешто узети за зло и тако угрозити наша примања, у крајњој инстанци – мислити и разговарати о томе чему литература данас. О томе који су критеријуми којима судимо неком књижевном делу; какве су везе између политичких, естетских, етичких и идеолошких вредности неког дела. Да ли, напослетку, романи само илуструју некаква политичка становишта, било да су тога њихови аутори свесни или не? Ко оснива награде, са каквим циљем, да ли оне иду подобнима, онима који су подобни ликом или делом, или и ликом и делом, и књижевно и паракњижевно? Шта награђујемо, кад награђујемо одређену књижевност, велико је питање, као и то – чему књижевност, данас, у епохи доминације визуелних садржаја.
Иза маске "пристојности", често, скривамо своје ситне сталешке интересе и привилегије, рачунамо да смо овладали успешно логиком подобности и да нас нико неће открити у нашим малим компромисима које смо себи оправдали једним геслом: ако не пристанем ја - неко други ће. Иза те одвратне маске "пристојности", често се крије само одсуство храбрости да отворимо ова велика и важна питања чији би одговори преиспитали и наше позиције.
Зато пишам уз ветрове.
Да би се наша књижевна сцена пробудила, да системи награђивања и критеријуми за награде, постану јасни и транспарентни, да и мучени писци могу да живи од свог рада, а не од својих уображења, да полемике о значају литературе – буду на елементарном нивоу књижевно-теоријске писмености. Као и све што је радикално ново, кад се појави први пут, заличи нам на зло – управо јер постојећи поредак доводи у питање, тако некако треба разумети и "џеве" које свесно и намерно правим на нашој сцени, желећи само једно: да кажем како цареви и царице не само да су голи, него су и импотентни.
