"ОсвРТ" с Врзићем: 40 дана који су потресли империју, немачка атомска бомба и српски референдум о ЕУ
Уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић у својој ауторској емисији "ОсвРТ" анализира најважније догађаје у земљи и свету. Емисију "ОсвРТ" можете да пратите на телевизији РТ Балкан, недељом од 21 час
Шта се десило између Трампове хировите претње да ће збрисати Иран и изненадне најаве да почињу преговори и ко ту уствари вуче конце, колико треба да нас забрине напад на гасовод у Кањижи и шта би вођени логиком могли да закључимо о могућем починиоцу, због чега су важни мађарски избори и у која нас беспућа воде (пре)скупе европске интеграције док Немачка и јастребови ЕУ сневају о атомској бомби и рату с Русијом, о томе и другим питањима која су обележила недељу за нама говори у ауторској емисији "ОсвРТ" уредник информативног програма телевизије РТ Балкан Никола Врзић.
40 дана који су потресли империју
Када се на правилан начин прочита између редова, један текст на порталу "Аксиос" пружа прилично добар увид у оно што се дешавало у Белој кући пре него што је Доналд Трамп одустао од претње да ће читава (иранска) цивилизација умрети, и уместо тога прихватио двонедељно примирје. Тачно 40 дана након почетка овог рата који је потресао америчку империју.
И шта се потом догодило – након што је Трамп пристао на мир уместо на смрт – да то обесмисли.
Сви су, наиме, у Трамповом окружењу – открива "Аксиос" – до последњег часа били уверени да ће он испунити своју претњу Ирану и ударити из све снаге, шта год да све то подразумева.
"Толика је конфузија владала око Трампове одлуке чак и међу његовим блиским сарадницима" – наводи овај портал – "да је више особа које су разговарале с Трампом само сат или два раније веровало да ће он одбацити понуду за примирје – све док је није прихватио".
А када је примирје објављено, пише даље, "Трамп је моментално почео да добија позиве и текстуалне поруке од јастребова међу савезницима и људи од поверења који су тражили да одбаци (одредбе примирја које је управо прихватио)".
Уколико је ово тачно – а нико не тврди да није тачно – онда то значи да је одлуку о примирју с Ираном (уместо покушаја убиства Ирана) Трамп донео скоро самостално. То јест, без својих најближих сарадника и савезника. Штавише, упркос њиховој вољи. Па их је управо зато и обмањивао све док их није ставио пред свршен чин. Прецизније, пред циљ за који је мислио да је свршен. Јер наведени јастребови и најближи сарадници нису од Трампа тражили да повуче своју реч зато што су планирали да га тек тако пусте да испуни оно на шта се обавезао против њихове воље.
Зашто је овај закључак сад нарочито битан?
Вратимо се 40 и неколико дана уназад.
Од почетка је јасно да, под један, непосредне претње из Ирана, а поготово Америци, није било. Под два, јасно је због тога и да није Америци био потребан овај рат, већ Израелу. И, под три, видело се одмах и да јасан план и излазна стратегија не постоје. Већ да само постоји опасност од још дубљег увлачења Америке у рат који не може да добије.
Другим речима, Израел је увукао – утерао – Америку у свој рат против Ирана. Из простог разлога што не може сам да води свој рат против Ирана. Још простије: Израел хоће тај рат. Па зато мора да има Америку у том (свом) рату.
У таквом контексту – и свега што је уследило, од блокаде Ормуског мореуза до иранског војног одговора у склопу кога је разорено двадесетак америчких војних база широм региона, тако да је демонстрација америчке војне моћи истовремено била и демонстрација њене војне немоћи – неколико дана уочи изненадног (покушаја) примирја догађа се и она интригантна епизода са (тобожњим) спашавањем пилота обореног авиона Ф-15.
Осим тврдње самог Ирана – коме се као зараћеној страни може али не мора веровати на реч – још неколико детаља упућују на закључак да то није била само операција спашавања обореног пилота.
Спашавали су оборене пилоте и приликом своје агресије на нашу земљу. Па није у томе учествовало 155 авиона као овом приликом у Ирану, како је то несмотрено обелоданио сам Трамп.
Уз два уништена транспортна авиона, и трећи да извуче све које стигне.
Док је тај, оборени (ко)пилот Ф-15, како је такође избрбљао амерички председник пред ТВ камерама, по чину – пуковник. Из чега су бољи познаваоци оперативних процедура моментално извели закључак да није у питању била рутинска мисија, каква је пријављена јавности, јер у таквим рутинским мисијама на том седишту у Ф-15 не седе пуковници по чину.
Па је поврх свега утврђено и да је управо оваква операција са транспортним авионима – каква је сад, додуше, неуспешно, спроведена у Ирану – већ на упадљиво сличном терену увежбавана у Вајомингу. Колика је, тачно, шанса да су за обореним пуковником из Ф-15 сад морали да трагају баш у таквим условима за које су и вежбали?
Па отуда и претпоставка да иранска тврдња није далеко од истине: нису трагали за обореним (ко)пилотом, него им је то само послужило као покриће кад је мисија кренула по злу. А мисија се састојала у крађи иранских резерви обогаћеног уранијума из постројења у Исфахану, где се све ово и издогађало. Као (очајнички) покушај да се постигне нешто довољно велико, што би послужило као оправдање за излазак из рата који ионако нису ни желели. И који не могу да добију.
Јер не могу да сруше ирански режим, колико год да побију званичника тог режима. Не могу ни да униште залихе иранских дронова, ракета и лансера за њихово испаљивање. Нити могу да одблокирају Ормуски мореуз.
Кад већ све то не могу – а демонстрирали су досад да не могу – покушали су ово што су мислили да (можда) могу. Нису могли ни то.
Па је зато, јер не може ништа од наведеног а алтернатива у виду продубљивања таквог рата још је гора из очигледних разлога, Трамп је и морао да прибегне описаном маневру обмане сопствених савезника. Ради прихватања иранског плана од 10 тачака као – сам је то написао – добре основе за окончање рата.
Да се разумемо: макар и начелно прихватање тог иранског плана представљало је фактичку капитулацију Америке пред Ираном. Зато што тих 10 тачака формализују иранску власт над Ормуским мореузом (што нису имали пре рата), а уз то и повлачење санкција Ирану, пристанак на мирнодопско обогаћивање уранијума (на шта, иначе, Иран има право као и било која друга земља која се придржава одговарајућих прописа, само му Израел то не да, иако сам крши одговарајуће прописе тиме што поседује недозвољено нуклеарно оружје; узгред, то је поредак заснован на правилима, њиховим, да раде шта им је воља).
Наравно да све ово Израел не може да истрпи. Да може, не би све ово ни покретао. Уосталом, није без разлога у оном тексту "Аксиоса" цитиран и Стив Виткоф који каже како иранских 10 тачака представљају "пропаст, катастрофу".
Управо то је Трамп прихватио као добру основу за решење, о чему је и обавестио читав свет, иако сад тврди да је мислио на неких других 10 тачака (које, међутим, не постоје).
Уз још један занимљив детаљ: уместо "љутитог" Виткофа, како је описан поводом преговора о двонедељном примирју на основу јединих 10 тачака које постоје, са пакистанским посредницима преговарао је Џеј Ди Венс.
Тако да нимало не треба да чуди што је – непуних 12 сати након што је објављен покушај примирја – Израел покушао да то примирје обесмисли. У дивљачком нападу на Либан, најжешћем од почетка рата, и то баш сада, убијено је више од 250 људи. Упркос томе, или баш зато, што су споразумом који је објавио пакистански премијер обухваћени, експлицитно, и Либан и амерички (и ирански) регионални савезници.
Штавише, како открива "Њујорк тајмс", у писање твита пакистанског премијера Шахбаза Шарифа, у коме је проглашено примирје које укључује и Либан и све савезнике, па и Израел, Бела кућа била је укључена директно.
Израел је овиме Америци показао да не сме да склопи мир, чак ни примирје, које не одобри Израел.
Уз пропратно јавно понижавање америчких званичника који су се усудили да то покушају, тако да су у року од 24 часа и Трамп и Венс приморани да кажу да није оно што су само мало раније рекли да јесте: да је и Либан део договора. Као на Голом отоку – натерани су да ревидирају. А Трамп и да измисли других 10 тачака.
Па у склопу тога и његово изненадно предомишљање између Виткофа и Џеј Ди Венса иако је управо Џеј Ди Венс комуницирао с Пакистаном са помирљивим исходом уместо разарања па је логично да он и настави; овако, онај који ће саботирати преговоре с Ираном уместо оног који би у преговорима могао да учествује у жељи да успеју.
Ствар је у томе што неће Израел да прихвати капитулацију Америке све док може да управља Америком. Овом приликом је показао да може да управља Америком, чак и када њен председник и потпредседник покушају да ураде нешто друго. Нису они изабрани да то ураде.
Утешно је у свем овом одустајању (макар и привременом) од покушаја убиства иранске цивилизације, и прихватања капитулације у покушају, што су то охрабрујући знаци постојања разума. Међутим, ту је и оно застрашујуће: иако има разума, нема снаге да се уради оно што је разумно.
Зато и не треба бити сигуран, све и ако се треба надати, да ће разум превладати. Са свим последицама које то носи са собом.
Напад на гасовод
Што се Европе тиче, енергетска ситуација је, у начелу, следећа: није добра, с тенденцијом да постане још и знатно гора.
У појединостима, то значи да је лишена – лишила се – јефтиног руског гаса из Северног тока 1 и 2. И из свих осталих гасовода с јефтиним руским гасом осим Турског тока.
Лишава се и оног скупљег руског – течног – гаса.
Гаса из Норвешке, као њеног највећег преосталог снабдевача, без обзира на цену и агрегатно стање, нема довољно да задовољи европске потребе, колико год да су оне умањене услед текуће деиндустријализације о којој чак и Емануел Макрон говори сасвим отворено. Управо зато што Норвежани немају довољно за Европу без обзира на свој профит, норвешки министар енергетике је Европу – Европску унију – позвао да боље размисли о својој одлуци да се лиши руског гаса.
У Европској унији за сада нису показали да умеју да размисле боље; или да уопште размишљају.
А на све то и рат на Блиском истоку, са свим пропратним последицама по снабдевање енергентима. Нема их довољно али су зато скупи; не упозорава без разлога шеф Међународне агенције за енерију Фатих Бирол да је ова нафтна и гасна криза "озбиљнија од криза из 1973, 1979. и 2022. заједно".
Несташице и поскупљења, дакле, као енергетска перспектива Европске уније и околине, па такав оквир уноси и отежавајућу околност у покушај напада на гасовод кроз Србију.
Честитка надлежним службама које су то спречиле. Ко у томе успева да пронађе нешто непожељно, или теорију завере, не ради у корист ове земље, рачунајући и њену (нашу) енергетску безбедност. Тако да се морамо упитати који су мотиви за то.
Баш као што морамо да се упитамо и ко је напао Србију код Кањиже. Неко је, наиме, напао нашу земљу, а не само Мађарску која се најгласније буни јер се снабдева путем угрожене компресорске станице, и није нормално да останемо без одговора на питање ко је то био.
Украјина је исти овај гасовод напала (на територији Русије) у више наврата.
Украјина је – ако је веровати немачким истражним органима – умешана и у уништење гасовода Северни ток.
Украјина је прекинула и нафтовод Дружба из Русије ка Мађарској и Словачкој.
Украјина је тиме показала и да хоће и да може да прекине токове енергената из Русије ка Европи. Штавише, у том погледу, Турски, то јест овај Балкански ток, представља једини преостали изузетак. Уништили су све, само им је још ово остало. Колико је реална могућност да су све друго уништили да би само ово оставили?
Не оптужујемо никога без доказа, нити је то наш посао, али у анализи не може да се превиди ни околност да је актуелни амбасадор Украјине у Србији Александар Литвињенко бивши шеф једне од обавештајних служби Украјине и њиховог Националног савета за безбедност и одбрану; обавештајац, дакле, а не обичан дипломата.
Постоји логички инструмент закључивања који се зове Окамова оштрица и почива на принципу да је најједноставније решење по правилу и најтачније. Ако су Украјинци криви као што изгледају, још су гротескније вести из Кијева од пре неки дан да Србија опредељује два милиона евра за јачање енергетске отпорности Украјине.
Важније од тога: можемо ли и да замислимо шта ће од наше енергетске, а тиме и економске, отпорности остати ако – не-дај-Боже – останемо без гаса из Балканског тока, штавише, руског, дакле јефтиног а притом у довољним количинама?
И ко није довољно забринут, треба и те како да се забрине пред том опасношћу.
И још једна важна опомена. Ни Европска унија ни НАТО, наиме, нису стали у заштиту две своје чланице, Мађарске и Словачке. Ћутање је одобравање. Што ће рећи да, на жалост, треба страховати да ће се напади, попут оног спреченог код Кањиже, поновити. У најгорем могућем тренутку да нас то снађе.
Шта још можемо да учинимо да нас то не снађе?
Мађарски избори и европска демократија
Золтан Ковач, представник кабинета Виктора Орбана задужен за иностране послове, скренуо је недавно пажњу на позив председника Комитета за европске послове немачког Бундестага Тонија Хофрајтера да резултат избора у Мађарској Европска унија не призна ако на њима победи Виктор Орбан. Па да сходно томе Европска унија не позива Мађарску на било које окупљање званичних представника чланица Европске уније, а да Орбана чак не пусте ни у зграду Европског савета.
То је, дакле, једна од могућности које се Мађарима спремају ако не буду гласали у складу са захтевом Берлина и Брисела.
Перо Симић, саветник Милорада Додика, објавио је недавно на насловној страни "Политике" своје сазнање да се украјински специјалци у Кијеву припремају да одмах после избора изазову неку врсту обојене револуције против Орбана ако победи.
У јавности се, да ову могућност потврди, појавио позив – интернет оглас – украјинске организације "Наш понос", која слови за блиску Андреју Јермаку, бившем шефу кабинета Владимира Зеленског, за ангажман у "важном јавном и политичком пројекту у Мађарској" до краја априла. Уз опис радног места који захтева обавезно одлично познавање мађарског језика, добру физичку кондицију и способност за рад у условима повишеног ризика.
Све ово, подразумева се, за случај да Виктор Орбан победи бриселског (и немачког) фаворита Петера Мађара.
Зарад његове победе, као што је познато, већ су употребљени такозвани независни и истраживачки новинари који су, како се испоставило, директно сарађивали са иностраним – европским – обавештајним службама. Најпре да им помогну у прислушкивању мађарских званичника, а онда и да објаве прислушкивано.
Нормално, главна оптужба у склопу тога: сарадљивост са Русијом. С којом се, у склопу заједничке европске спољне и безбедносне политике, сме сарађивати само по мери Каје Калас. Која је толико екстремна (у односу на Русију) да нису смели да је ставе на место генералног секретара НАТО-а, па су је ставили у европску спољнополитичку службу.
Ови мађарски избори и за Србију су – рачунајући и Републику Српску – важнији од било којих ранијих избора у Мађарској. И то из два разлога.
Под један, зато што на делу можемо да видимо како изгледа демократија у складу са захтевима Европске уније. Наиме, мора да се уради онако како нареди Брисел. И Берлин, дакле колективна Каја Калас. У супротном се право гласа одузима а избор укида, као што смо већ могли да видимо у Румунији у случају Калина Ђорђескуа.
Што ће рећи да је, практично, ствар елементарне пристојности да немате подршку колективне Каје Калас, док, насупрот томе, подршка тог облика политичког постојања значи само да сте му покорни беспоговорно и до самоуништења. Као што, примера ради, Петер Мађар нема ништа против саботаже Балканског тока, него, напротив, шири теорију завере да је то руско-српска ујдурма да се помогне Орбану.
Што је други разлог услед кога су нам ови мађарски избори значајнији од свих ранијих. И Србија и Република Српска у Бриселу без Виктора Орбана остају без снажног ослонца управо на наведеним, антируским позицијама. Што је утолико важније због питања НИС-а. Чије решавање није без ваљаног разлога одложено до окончања мађарских избора…
Немачка атомска бомба и српски референдум о ЕУ
Кружи ових дана по друштвеним мрежама снимак неког средовечног Американца који живи у Москви, а дошао је у Београд и отишао у неки супермаркет. Тамо се и снимао и окачио на мреже, шокиран нашим ценама. Вишеструко већим него у Москви иако су тамо плате издашније него овде.
Не зна Американац како успевамо тако да живимо, али не зна Американац ни да имамо Европској унији да захвалимо на томе. А ваљда ни ми нисмо заборавили да је (и) то цена европских интеграција Србије: кад је Влада Србије покушала да ограничи марже, и да спусти цене у супермаркетима, амбасадори Европске уније и земаља чланица отишли су у Владу Србије да објасне да то не може. Морају Срби да плате. И ето зашто је толико скупо у продавници: да би европски трговци зарадили што више.
И онда своју зараду (од наших пара) изнели из наше земље; као што је познато, 4,3 милијарде евра само у једној години на име њиховог профита.
А ми се бунимо због неких корумпираних државних службеника који су украли 10 пута мање. И треба да се бунимо, наравно. Али треба и да будемо свесни да је то њихова надница за ово. За ове 4,3 милијарде евра изнете из Србије сваке године. И ништа се заиста неће променити док се не промени систем који то омогућава а овде нам је наметнут, или подметнут, у склопу европских интеграција Србије.
Па у склопу тога и откриће надлежне руске обавештајне службе да у Европи, укључујући Немачку, тајно планирају производњу нуклеарног оружја. Разуме се, у сврху обрачуна с Русијом у складу са жељама Каје Калас.
Није згорег знати да је и то цена европских интеграција Србије. Не само што треба да останемо без јефтиног руског гаса, дакле без гаса, него још треба и да се сврстамо у фронт против Русије. У коме само нас из уједињене Европе није било под Стаљинградом.
А ваљало би да напокон сазнамо и шта тачно пише у Поглављу 35 које се бави Косовом и Метохијом. И зашто Европска комисија каже да није у интересу јавности да се то сазна после допуњавања тог поглавља Бриселским споразумом и Охридским анексом. Шта је то што желе да не сазнамо о Косову и Метохији?
Јер је и то цена европских интеграција Србије.
Не и последња цена у том смислу народа и његове земље, јер, као што је из Хрватске већ поручено Црној Гори, "не може се истодобно говорити о еуропској будућности, а толерирати јачање 'српског света' ".
Европска будућност Србије не искључује само Косово и Метохију из састава Србије, него је и сав остатак српског света неспојив с таквом будућношћу. Своју европску будућност има да платимо и Косовом и Метохијом, и Републиком Српском наравно, а уједно и у продавници.
А притом, сходно предложеном специјалном моделу наших ЕУ интеграција, има да у свему томе немамо ни право гласа; које ионако, додуше, тамо и не постоји више од онога што се ради Виктору Орбану јер је поверовао да стварно има право гласа.
С тим што ми не бисмо ни формално имали право гласа. Ни комесара у Европској комисији. Ни посланика у Европском парламенту, па би у наше име одлучивали и они хрватски европосланици што поручују да се не може толерирати српски свет.
Ћути, плати – и Косовом и у продавници – па у ров против Русије. Можда би народу требало пружити прилику да се изјасни жели ли такву европску будућност за себе и своју децу. Можда му, зарад такве европске будућности, прилика да се изјасни неће ни бити пружена.
Live
