Свет
О'Нил о случају Чарлса Менсона: Шта се крије иза једног од најмрачнијих злочина у историји САД
Амерички новинар и писац у емисији "Право на реч" на РТ Балкан открива детаље свог истраживања о Менсоновим убиствима, експериментима контроле ума, програму "МК ултра" и тајним операцијама ЦИА из доба Хладног рата
Случај Чарлса Менсона један је од најмрачнијих злочина у америчкој историји. Убиство глумице Шерон Тејт и још шесторо људи 1969. године деценијама је било симбол страха, манипулације и краја једне ере хипи покрета. Амерички новинар и писац Том О'Нил, који је о својим истраживањима сведочио пред Конгресом Сједињених Америчких Држава у вези са програмом "МК ултра", о својим открићима говорио је у емисији "Право на реч" на РТ Балкан, где је испричао да иза овог случаја постоји много дубља и сложенија прича – повезана са тајним програмима ЦИА, експериментима контроле ума и политичким операцијама из времена Хладног рата.
Говорећи о реакцијама на своју књигу, О'Нил је навео да је ЦИА објавила негативну рецензију његовог истраживања, оспоравајући његове тврдње о повезаности психијатра Луиса Џолија Веста са програмом "МК ултра".
"Рекли су да у књизи нисам доказао да је Џоли Вест, психијатар који је радио са Џеком Рубијем, човеком који је убио наводног убицу Џона Ф. Кенедија, а који је истовремено био повезан и са Менсоновом лабораторијом, икада радио за ЦИА. Они су рекли да то никада није доказано, потпуно занемарујући документацију коју сам пронашао, а коју је шеф програма 'МК ултра' упутио Џолију Весту", рекао је О'Нил.
"Не треба им веровати", каже О'Нил, "они су оно што јесу – шире дезинформације".
О'Нил је додао да је документацију послао на проверу Џону Марксу, истраживачу који је 1970-их открио део тајних докумената о програму "МК ултра".
Луис Џоли Вест и истраживања контроле ума
Према О'Ниловим наводима, кључна фигура у целој причи био је психијатар Луис Џоли Вест, који је, према документима које је пронашао, био повезан са програмом "МК ултра" – тајним пројектом ЦИА покренутим током Хладног рата, у оквиру којег су истраживане могућности утицаја на људску психу, понашање и сећање.
Вест се 1967. године преселио у насеље Хајт Ешбери у Сан Франциску, једно од средишта хипи покрета током такозваног Лета љубави. Тамо је радио у клиници намењеној младима, бегунцима од куће и људима који су експериментисали са ЛСД-ом и живели у комунама.
О'Нил тврди да је та клиника била место где су тражени људи погодни за психолошка истраживања.
"Желео је да пронађе људе на којима би могао да спроводи тестирања и експерименте. Користио је клинику како би их регрутовао и одводио на друге локације", рекао је О'Нил.
У истом периоду, Чарлс Менсон је након осам година проведених у затвору пуштен на слободу и стигао у Сан Франциско.
О'Нил напомиње да иако је Менсон прекршио услове условног отпуста и требало је да буде враћен у затвор, то се није догодило. Уместо тога, додељен му је службеник за условни отпуст који је, како наводи О'Нил, био повезан и са истрагама о дрогама на клиници у Хајт Ешберију.
Менсону је потом речено да једном недељно долази на клинику на разговоре у вези са условним отпустом, док су он и његове следбенице тамо одлазили и због медицинске помоћи.
О'Нил сматра да је управо у том периоду дошло до велике промене у Менсоновом животу – од ситног криминалца до харизматичног вође који је имао снажан утицај над својим следбеницима.
"Менсон се у том периоду, на неки начин, од безазленог, помало смешног 32-годишњег бившег осуђеника, који је једва имао образовање на нивоу петог разреда и једва знао да чита и пише, преобразио у моћног гуруа који је могао да контролише мисли и поступке својих следбеника уз помоћ хипнозе, ЛСД-а и других облика принудне контроле", рекао је О'Нил.
Говорећи о Вестовим истраживањима, О'Нил је навео да је психијатар још 1953. године у преписци са ЦИА говорио о спровођењу експеримената над људима без њиховог знања. Према његовим речима, Вест је истраживао могућност контроле сећања и понашања уз помоћ ЛСД-а и хипнозе.
Он је додао да је Вест, према документацији коју је пронашао, још 1956. године известио ЦИА да је у томе постигао одређени успех. Рекао је да је Вест сматрао да је могуће утицати на то шта људи верују да памте.
"Шта год да су људи мислили да памте – на пример, ако верујете да сте јуче за ручак јели јастога, можда то уопште није било тако – он је тврдио да је могуће усадити такво сећање у човеков ум без његовог знања. То је заиста најмоћније оружје које неко може да има – могућност да контролише шта друга особа сматра истинитим или неистинитим", оценио је О'Нил.
Говорећи о каснијем откривању програма "МК ултра", О'Нил је навео да је део документације пронађен током истрага средином седамдесетих година.
"То је разоткривено 1975. и 1976. године, када је један званичник Стејт департмента пронашао документацију у вези са тим", рекао је О'Нил.
Према његовим речима, програм је делимично откривен још 1974. године, али је велики део документације претходно уништен по налогу руководства ЦИА. Касније пронађени записи углавном су показивали финансијске трагове програма, док су кључни материјали нестали.
О'Нил је навео да су документи које је он пронашао, укључујући преписку између Луиса Џолија Веста и руководиоца програма "МК ултра" доктора Сиднија Готлиба, потицали из Готлибове личне архиве.
"После смрти оставио је те материјале међу својим документима. Имао је око 300 кутија документације", рекао је О'Нил и додао да се и даље не зна у потпуности шта је програм "МК ултра" успео да постигне, али да је његово постојање касније потврђено на конгресним саслушањима.
Говорећи о ширем контексту свог истраживања, О'Нил је поменуо и операцију ЦИА под називом "Хаос", која је, како је навео, током Хладног рата служила за психолошко ратовање и пропаганду.
Према његовим речима, америчке власти су крајем шездесетих страховале од јачања антивојног покрета, левице и група попут "Црних пантера", па су кроз програме "Хаос" и ФБИ-јев "Коинтелпро" покушавале да контролишу и ослабе различите друштвене покрете.
О'Нил тврди да су службе користиле дезинформације, подстицале сукобе између супротстављених група и постављале доушнике.
"Ширили су дезинформације јер су најмоћнији људи у власти 1967. године – председник Линдон Џонсон, директор ФБИ Џеј Едгар Хувер, директор ЦИА Ричард Хелмс и гувернер Калифорније, а касније председник САД Роналд Реган – сматрали да су САД на ивици унутрашње револуције", рекао је О'Нил.
Према његовој теорији, Менсонова убиства допринела су стварању страха од хипија, антиратних активиста, левице и "Црних пантера", док је сам Менсон постао симбол наводне опасности која долази из омладинске контракултуре.
"Не верујем да су знали да ће једна од жртава бити Шерон Тејт, глумица у деветом месецу трудноће. Тражили су место које је представљало естаблишмент и желели су да злочин изгледа као дело 'Црних пантера'", рекао је О'Нил.
Како је Менсон контролисао следбенике
О томе како је Чарлс Менсон, човек са врло мало формалног образовања, успео да стекне готово потпуну контролу над својим следбеницима, О'Нил је рекао да верује да је користио механизме сличне онима који су проучавани у оквиру програма "МК ултра".
Основа такве контроле била је проналажење рањивих људи који су тражили припадност и ослонац.
"То су били људи који су на неки начин били изгубљени и трагали за нечим, људи који у близини нису имали чврсту породичну или друштвену подршку", навео је О'Нил.
Он сматра да је Менсон те механизме применио над својом групом. Следбеницима је мењао имена, прекидао контакте са породицом и пријатељима и постепено градио нови идентитет унутар групе. Према његовим речима, чланови такозване "Менсонове породице" временом су постали потпуно зависни од свог вође.
О'Нил је посебно указао на период након пресељења групе на напуштени ранч Спан код Лос Анђелеса, где су живели потпуно изоловано.
Додао је да је Менсон својим следбеницима свакодневно давао ЛСД, а затим им, како тврди, непрестано понављао исте поруке и идеје.
Зашто су убиства била толико брутална?
Говорећи о самим злочинима, О'Нил је изнео теорију да је њихова изузетна бруталност имала за циљ да изазове што већи страх у јавности, а као један од аргумената навео је документ који се налази у његовој књизи – писмо директора ФБИ Џеја Едгара Хувера упућено шефу канцеларије ФБИ у Лос Анђелесу.
"Хувер је, мислим да је то било у новембру 1968. године, мање од годину дана пре убистава, рекао да морају да наведу левичарски покрет белаца, посебно присталице 'Црних пантера', да поверују да ће, када почне револуција, и они бити побијени", рекао је О'Нил.
Према његовој теорији, Менсонови следбеници добили су задатак да изврше што бруталнија убиства како би изазвали страх и створили утисак да иза злочина стоје "Црни пантери".
Он тврди и да је Менсон у једном тренутку признао, а касније повукао тврдњу, да се после убистава вратио на место злочина како би додатно изменио сцену и учинио је још страшнијом.
"Обесили су Шерон Тејт пре него што су је изболи. Обесили су и Абигејл Фолџер. Тела су била померана, а на зидовима су крвљу исписане поруке попут: 'Свиње! Смрт свињама!'", рекао је О'Нил.
Подсетио је да су већ наредне ноћи убијени и Лено и Розмари Лабијанка, по сличном обрасцу насиља.
Према његовој оцени, управо је страх који су та убиства изазвала допринео да Менсон постане симбол мрачне стране контракултуре шездесетих година, уз напомену да је реч о његовој истраживачкој хипотези, а не о коначно доказаној чињеници.
Live
