Постоји ли још питомина међу Србима?

Диван је улаз у манастир Дужи. Сваком чулу прија.

Оку, уморном од градске бехатон естетике – читав пејзаж Требињске шуме и кутак у који је светиња просто ушушкана. Носу који од цвета редовно мирише још само амброзију – све оне саднице у порти и око ње, док од Дубровника још ветар доноси и наговештај мора и Медитерана. И уху навиклом да око себе посведневно чује звук брусилица и крампа – да осети тишину и њену снагу.

Као и у другим крајевима, и овде храм посвећен Покрову Пресвете Богородице сведочи о судбини целог народа; она је у овим крајевима страдална од Венецијанаца, који су господарили приморјем у 18. столећу, преко Аустрије, пакла НДХ, па све до последњих дана и хрватских гранатирања и паљевине из 1990-их година.

Из грађанског рата 1941. као ожиљак код Дужи остаје и гробница руских калуђера: чак овде су се скрасили бежећи од црвене револуције у њиховој отаџбини, а онда их је двадесет и кусур година касније сустигла продужена црвена рука, и бачени су у јаму у јеку ''лијевих скретања''.

Лепота обновљене светиње и мир који се шири околином као из неког гигантског кандила са упаљеним тамјаном, потиру све тегобне и мучне приче. Иако се ту не примећује никаква посебна раскош, од самог улаза у храм сваки кутак плени лепотом. Од свећњака из 18. века, до фреске која приказује чудесно исцељење завичајца, само једно од таквих које је детаљно описано и документовано. А на самом улазу, исписане су, једне спрам других, хришћанске врлине и греси. Једноставни а суштаствени, као бабини савети, некад обавезно исписани на последњим страницама црквених календара.

Смерност, дарежљивост, морална чистота – целомудреност, човекољубље и милосрђе, уздржљивост, кроткост – трпељивост, ревност у вери. А наспрам њих: гордост, среброљубље, разврат, завист, неумереност у јелу и пићу, гнев, очајање у лењости. Седам њих на левој страни, седам њих на десној страни, као на некој невидљивој капији – па ти брате сам препознај и бирај на коју ћеш страну и "којем ћеш се приволети царству".

Где сам ја, где си ти, где је мој народ данас?

Човек не може а да се не врати нетакнут са оваквих места и да добро не промисли, бар у једном поподневу, где се то налази, и какав живот живи. Поготово кад дође натраг у своју градску тескобу, чије му се високе зграде чине све више тесним, а широки булевари препуњеним. И не може да не помисли о тражењу оног идеалног пејзажа (видети шта о њему говори Ентони Смит), како просторног, тако и временског, историјског.

Кључна асоцијација која се намеће наспрам убрзане и подивљале свакодневице, јесте питомина.

А баш тај термин, питомина Срба, додуше циљајући више на карактер него на пејзаж, недавно је искористио и Саша Марковић, један од ненаметљивих али уједно и најбољих домаћих историософа. Питомину, као колективну особину, под тим именом код Срба одавно препознаје Јован Цвијић у вредном есеју О националном раду, ког би се ваљало подсетити.

Питомина – кроткост стоји насупрот свим савременим представама и учитавањима да је српски народ "напрасит народ", "кочоперан народ", "ратнички народ", или како се већ неретко говори. Произишла је из оног напред наведеног хришћанског врлинослова. Јер увек треба имати на уму да је српски национализам неодвојив од идеје светосавља, православља на српски начин.

"Чувајмо се напраситости", упозорио је у још једном, програмском, једнако значајном тексту као Цвијићевом, Димитрије Руварац, насловљавајући га као "Искрена реч српском народу". Негде у том духу писани су и есеји на које правимо кратак осврт. Епоха која надахњује аутора Марковића је период 1878‒1912, али уз сагледавање процеса дугог трајања он успева да "ухвати" и савремене рефлексије старих идеја, и тиме их посматра као актуелне, не као део неке одавно умртвљене прошлости. А све то у контексту политике Балкана, Европе и православног света на челу са Трећим Римом.

О чему нам говоре ови есеји и по чему се они разликују од мора сличних?

По избору мотива, историјских личности и креирања редоследа на јединственој српској лествици. Па и кључне речи и чешће коришћени појмови говоре нам да се ради о несвакидашњем приступу: "потреба за одмереним у српству", "духовно вапило", "кротак Србин – достојно српство", "похвала мери", "одмерено српство или против табора" итд.

Скреће се пажња да су универзитет, образовање и наука, уз слободарску свест и борбу на бојном пољу, (били) једнако неопходни не само спратови, већ и темељи за националну катарзу. Све са личностима који ће такве идеје заступати и носити.

Али… "Самокритика није издаја, већ напротив одлучан искорак у правцу побољшања ситуације. Њено одбацивање и сугестивно истицање једино 'других' за сопствене проблеме, подстиче оне који Српство поистовећују са најмрачнијим идеологијама прошлог века, да на томе истрају, вешто се прикривајући принципа слободе говора и критичког мишљења које је код Срба наводно изостало. Реакција на њих, са друге стране подстиче неодмерене и искључиве да се наметну као једини експоненти националног израза Срба. Тако долазимо до разноликих острашћених мешетарења која себе представљају као чуваре слободарске мисли и академске аутономије."

Звучи познато.

И зато нам један закључак посебно у данашњим данима одзвања у глави: "Када протагонисти антагонизама разапињу једни друге, захтева се сврставање неодлучних, виђених као слабашне личности које треба насилно прикључити свом идеолошком табору. Неприхватљиво је одбијање, а оне који се ипак одлуче за то стиже стигма и једних и других, јер су истовремено виђени као непријатељи који подржавају супротну страну. Радикализација ставова, неприхватљив говор мржње и изричитост у наметању правоверности удаљава људе од спремности да једни друге саслушају, да воде дијалог и имају разумевање за различито виђење. Они који такву свакодневницу човекољубља и уважавања подржавају су огромна већина медијски скрајнутих слободоумних људи који одбијају таборе искривљене свести као и реторику дискриминације и текстове крусификсије. Нега одмереног и трезвеног Српства, спремног да плени, али и да се коригује кроз стална преиспитивања једини је начин да сврставање у екстремне таборе буде одбачено."

Или, уз ослонац на мисао Слободана Јовановића и Стојана Новаковића: "Одмеримо интерес трезвено, напустимо егзалтацију успеха и малодушност неуспеха. Стабилизујмо национални карактер и перспективу, одбацимо грчевитост у процесима и цинизам у односима. Критички промишљајмо али тако да не сатиремо, већ да сумња подржава добробит. Одбацимо шиканирање неистомишљеника и трудимо се да их аргументима придобијемо за свој став, уважавајући идентичну могућност и њихових аргумената. Будимо мудри али не нарцисоидни…" 

Да ли треба да нас чуди то да се историософ Саша Марковић, такав какав је, нашао недавно на удару таблоидних медија? Да ли треба посебно наглашавати колико су пак овакви закључци значајни, а колика је реткост да се чују у јавном простору? Колико су актуелни и у предстојећој изборној атмосфери, а колико је нада да ће учесници у процесу кренути тим путем – све тања?

Да ли је могуће да нас слична питања опомену, у смислу проналажења најмањег заједничког садржаоца у две кључне теме, односа према Косову и односа према Русији, макар код националних странака и организација у Србији?

Алтернатива дијалогу и нареченој питомини, који не смеју да звуче утопијски и у узаврелом политичком животу наше земље, јасна је, као на оној фресци у Дужима: гордост, среброљубље, разврат, завист, неумереност у јелу и пићу, гнев, очајање у лењости.

Колико ставке само подсећају на обећане вредности ЕУ земље Дембелије. Колико само слуте на пропаст једне заједнице…