Алекса Ђилас у "Релативизацији": Југословенски партизани – како су побеђивали (ПРВИ ДЕО)

Партизани нису побеђивали зато што нису губили, него зато што су губитке претварали у нову снагу. То је, у суштини, прича о војсци која је умела да преживи катастрофу, да се обнови и да после два месеца удари још јаче. И то је оно што Вермахт није могао да разуме.

О томе говори вечерашња "Релативизација", која није носталгија, већ покушај да се изван данашњих шаблона "комунисти против антикомуниста", "комунисти против четника", "издајници против патриота" врати питање: како је герила у планинама постала армија од стотина хиљада људи и завршила рат као победник?

Наш избор

Коме смета Гаврило Принцип?

Саговорник Љиљане Смајловић је Алекса Ђилас, публициста и социолог, доктор наука, човек који има биографију са више континената и престижних универзитета, али и једну врло личну линију: син Милована Ђиласа, човек из ратничко-револуционарне породице чији су се родитељи борили против фашизма када је био у пуној снази.

У првом делу разговора Ђилас прави један важан, лични лук: од деведесетих година прошлог века, када је био радо виђен гост у западним амбасадама, у којима су му набављали "џинџер ејл" јер су чули да је љубитељ овог пића, до 1999. године, када престаје да их посећује. Не због мржње према, рецимо, Американцима или Французима, него због осећаја да је позив у амбасаду често био више алиби и легитимација, него стварни дијалог:

"Бомбардовање је била тa прекретница. Касније сам се колебао, али ми се чини да се та црно-бела политика према Србији и Србима мање-више наставила после тога. Чинило ми се да ме зову да би могли да кажу 'звали смо Алексу Ђиласа, публицисту и доктора наука, сина Милована Ђиласа' и да им то даје неки легитимитет, а да у ствари нема никаквог ефекта".

И данас, признаје, нагриза га црв сумње да ли је оно што им је говорио донело било какве позитивне промене или им је својим анализама и критикама само дао муницију да аргументе учине бољим и вештијим, али да не промене њихову суштину?

Шта је поредак, а шта држава

Сећајући се служења војног рока у Марибору, Ђилас каже да је, иако већ политички формиран, критички настројен према једнопартијском систему, уверен да земљи треба више демократије, поштовања правних процедура и људских права, правио јасну разлику између поретка и државе.

Ту је изгинуо батаљон цео: 82 године од чувене битке на Kадињачи

"Ја сам то раздвајао, као и моји родитељи. Једно је земља, ми смо Југословени и то је наша домовина. Ти служиш војску која донекле брани поредак, али првенствено земљу од спољног напада. У то време је разоткривен план 'Поларка', да би Совјети у Југославију продрли кроз јужну Аустрију и Словенију, ако би хтели да је заузму. Тако да је мени као нека могућност падало на памет да би се ратовало са Варшавским пактом, односно са неким њиховим снагама. Никаквих дилема нисам имао ни да ли се треба борити против фашистичке, усташке или неке друге терористичке групе која би да пређе границу", објашњава Ђилас сећајући се да је само неколико година раније, баш на граничном прелазу којим је патролирао његов вод, ухваћена Бугојанска група. 

Војна служба враћа га на приче из рата: недалеко од Марибора, уздиже се Похорје, шумовити обронци словеначких Алпа, а тамо се у јануару 1943. године одиграла једна од најдраматичнијих ратних епизода. 

"Ту је у току Другог светског рата био Похорски батаљон. Они су правили диверзантске акције, имали су логор, земунице, штампарију, радио станицу... У јануару 1943. опколило их је неколико хиљада војника, углавном Немаца, и сви су изгинули у борби. Петорица њих су проглашени за народне хероје. То су све били врло млади људи и то је оно што мене фасцинира. Њихов политички комесар је имао 21 годину. Био је човек чија су три сина изгинула од 12, 14 и 16 година. И они су се борили са оружјем у руци", прича Алекса Ђилас. 

Промена политичке ситуације донела је и промену диоптрије којом су Словенци гледали на Југословенску армију - некада 'Људска армада', заштитник Словеније од немачког и сваког другог реваншизма, проглашена је малтене за окупаторску војску. Бугојанци, указује Ђилас, у Хрватској су готово хероји, а Похорски батаљон је гурнут потпуно у страну и нема место које заслужује у словеначкој историографији. 

Ко је био народни херој

Народни херој није била етикета која се лепила на оног ко је ратну ватру посматрао из даљине или је био предратни члан партије. Врховна команда Народноослободилачке војске Југославије увела је звање народног хероја крајем 1942, а нешто касније је установљен и Орден народног хероја. 

"Статус народног хероја се добијао ако се борите до последњег метка. Критеријуми су били исти: за изузетне примере храбрости у директној, непосредној борби са непријатељима. И 22 људи је имало право да носи то звање, већина њих су били мртви. А онда је уведен орден, сви који су добили звање, добили су и орден, а они који су добијали орден, стављало би им се испред имена народни херој. Када говоримо о младости партизанског покрета, што је битно за разумевање, око 1.300 људи је укупно у Другом светском рату добило Орден народног хероја. Одликовања су делили и после рата, али за оно што су радили од 1941. до 1945. И ту има занимљивих података - 50 одсто оних који су добили то одликовање отишли су у рат са мање од 25 година, а 40 одсто оних који су погинули имали су између 16 и 26 година, 20 је имало мање од 20 година, а 55 се убило да не буду заробљени", истиче Ђилас.

Подсећа и да су многи добили ово одликовање зато што су се држали одлично на мукама - нису се предавали, али било је и људи који су рањени па заробљени или илегалци у Загребу и Београду које је хватала полиција и зверски мучила. Међу њима биле су и жене.

"Рецимо, Дринка Павловић. Не знам тачно колико је било жена, али могу да кажем да је Вукица Митровић била мој апсолутни херој, јер је она најстрашније мучена. У ћебету је однесена да је стрељају јер су јој све кости поломили. А брата, сматрајући да се није добро држао, пљунула је на сусрету. И ту долазимо на тему права жена и ослобођење жена. Сада најцрњи мушки шовинисти, који жене превасходно гледају као на даме, љубавнице, брак, деца, ту морају да застану. Легендарни Сава Ковачевић, народни херој потпуно заслужено, огромни бркајлија који је командовао Трећом дивизијом и погинуо у јуришу - али да ли је он већ херој од Вукице Митровић која је из дана у дан мрцварена тако да су се чак психолошки поколебали из специјалне полиције, да тако једно крхко биће не могу да сломе", прича Ђилас. 

Гост телевизије РТ Балкан указује да се у Великој Британији Викторијин крст, највише британско одликовање за храброст, купује као историјска реликвија за 300.000 до 400.000 фунти, док се код нас Орден народног хероја пазари јер је од злата, а не зато што је комад историје.

"Али практично, нема генерала и фелдмаршала који су га добили, јер они не учествују у тој најдиректнијој борби. Код партизана је било супротно - међу командантима, командирима, политичким комесарима огроман је број оних који су добили Орден народног хероја. И нико не доводи то у питање и не каже: није заслужио, он је добио само зато што је предратни члан партије. Рецимо, Пеко Дапчевић, Коча Поповић, Коста Нађ, Иван Гошњак, сви су били у врло опасним биткама. И то је битно за разумевање партизанског покрета - да је у реалности судбина на најобичнијег војника и команданта иста, јели су исту храну, излагали се истој опасности, носили врло сличне униформе... Тај егалитаризам, братство, била је кохезиона сила која је давала велику снагу покрету", наглашава Ђилас.

А онда долази она горка страна револуције: декаденција власти, привилегије, култ личности. Ђилас описује апсурд: предлагано је да Тито, пред смрт и после ампутације ноге, добије још један, четврти Орден народног хероја.

"То је као да исмејавате све оне људе из рата, укључујући и самог Тита који је у Другом светском рату заслужио Орден народног хероја, јер је рањен на Сутјесци 9. јуна 1943. Он је једини врховни командант који је био рањен", додаје саговорник "Релативизације". 

Друг, другарица и културна револуција

Ђилас се осврнуо и на међусобна ословљавања са "друг" или "другарица". Те две једноставне речи изазвале су заправо једну дубоку друштвену промену.

Богдан Живковић у "Релативизацији": Шта крију ватиканске архиве о Степинцу и Титовом режиму

"То је била позитивна културна револуција. Официр и војник један другог ословљавају са 'друже', говоре 'ти', војника нико не сме да псује, ошамари... Заслужено славна српска војска из Првог светског рата имала је физичко кажњавање - десет по туру. Мислим да је то на Солунском фронту прекинуто, али је између два рата остало још да каплар удари шамар војнику. Иако осуђујем, али је друштво било патријархално - родитељи су тукли децу, мајстори шегрте, па тада то није одударало како би сада. Међутим, код партизана је уведено да не сме да се удари или опсује војник", указује Ђилас.

Та културна револуција имала је још једну последицу о којој говори саговорник Љиљане Смајловић: еманципацију жена. И то не у данашњим слоганима, него у ратној стварности. 

"Жене су постале другарице. Када сам био млад, политички полудисидент, критичар режима, мени је то било одиозно, 'друг-другарица' ми је звучало формално, бирократски, каријеристички, неискрено... У то време то и јесте углавном било тако. Али у рату! Замислите једну сељанку која одлази у рат, облачи се као мушкарац, носи панталоне, има оружје, ословљавају је са 'другарице', она извршава наређења, највише команданте ословљава са 'друже'... Значи, једна веома значајна културна револуција и промена се одвија", указује Ђилас и тврди да су жене у просеку биле храбрије, јер је сам чин изласка из патријархалне улоге већ био херојски искорак. 

После рата жене су у Југославији у смислу родних права одмакле много испред Француске, Немачке, Швајцарска Аустрије... Ђилас подсећа да је, рецимо, у Немачкој све до краја 60-тих година прошлог века жена, да би се запослила, морала да има потпис супруга као дозволу. 

"Била је значајна културно-еманципаторска улога партизанског покрета и то је оно што мислим да је важно. Идеје које нису специфично војничке помагале су у томе да то буде једна изузетно квалитетна војска и у моралном смислу, да у ратно-борбеном моралу буде изнад других војски укључујући Немачку. То је омогућавало војсци да поразе претвара у победе и да се стално обнавља. То је оно што немачки Вермахт није могао да разуме - ми их побијемо, ми их уништимо, они се појаве на другом месту још јачи, још наоружанији", додаје Ђилас. 

Гост "Релативизације" објашњава и зашто је партизански покрет уопште могао да нарасте: зато што је постојало дубоко разочарање у предратни поредак, у брз колапс државе, у Европу која капитулира пред фашизмом, у цркве које не дају отпор, у осећају да "не сме бити повратка на старо".  А то је оно, додаје, што се зове револуционарном ситуацијом: не само оружје, него и вера да се рађа нови свет.

Године 1989. пада Берлински зид, а Европа улази у антикомунистичку хистерију, и тај талас односи и оне младе људе који су у рату гинули несебично. Ђилас то коментарише овако:

"Да је истина све што говоре и најцрњи антикомунисти о партизанским вођама, укључујући и мог оца, на који начин то окривљује дечака са Мајевице, рибара са Хвара, студента из Београда, загребачког скојевца, као што је била моја мајка и хиљаде и хиљаде других младих људи који су отишли у борбу. Режиму се приписује као велико недело Голи оток, на који начин су они што су 1942. проглашени за народне хероје криви за Голи оток? Кажу комунисти су се борили за власт, не, они су се борили за револуционарне промене. А револуционарне промене носе са собом претпоставку да се дође на власт, али као личности, као појединци, мало ко је имао идеју да ће после рата то и бити. Пре свега, шансу да преживе нису видели као нарочито велику. Друго, да је њима било до тога да преживе рат и докопају се власти, па не би се толико интензивно борили и у толиким количинама гинули. Ако заједно узмемо КПЈ и СКОЈ, најмање их је две трећине изгинуло у рату. Очигледно је да се нису борили да постану министри или председници општине после рата".