Русија
Јевгениј Вучетич: Руски вајар српског порекла и аутор најпознатије руске статуе
Аутор монументалне скулптуре "Мајка отаџбина зове!" подигнуте у част победе у Стаљинградској бици пореклом је био Србин са простора данашње Црне Горе
Јевгениј Вучетич један је од најпознатијих совјетских вајара и аутор највеће и најзначајније статуе у Русији, "Мајка отаџбина зове!", подигнуте у част победе у Стаљинградској бици. Ипак, мало је познато да је овај вајар рођен у данашњој Украјини имао српско порекло.
Јевгениј Викторович Вучетич рођен је 1908. године у Јекатаринослављу (данашњем Дњипропетровску), на југу Руског Царства. Његов отац Виктор пореклом је био Србин, највероватније из Бјелопавловића у Црној Гори, док је мајка Ана имала француско порекло. Виктор Вучетич је био близак белогардејцима, али је успео да избегне прогон након Руског грађанског рата и са породицом се настанио у Ростову, где је млади Јевгениј открио свој таленат за уметност, а пре свега вајарство.
Образовање је стицао прво у Ростовској уметничкој школи, а након тога и на Лењинградском универзитету ликовних уметности. У Москву долази као двадесетседмогодишњак 1935. године, где убрзо постаје активан у неколико уметничких организација и учествује на различитим изложбама и конкурсима. На једном престижном уметничком фестивалу у Паризу 1937. осваја златну медаљу за скулптуру "Климент Ворошилов на коњу", а у том периоду ради и на украшавању хотела "Москва" и библиотеке "В. И. Лењин", највеће у читавој Русији.
Вучетич је током 1940. године постављен на чело експерименталног уметничког тима који је радио на пројекту "Палате Совјета", никада остварене замисли совјетског руководства да изгради монументалну грађевину на месту срушене Катедрале Христа Спаситеља у Москви. Тај пројекат обуставила је у јуну 1941. године немачка инвазија на Совјетски Савез, а рад на њему никада није настављен.
Сам Јевгениј Вучетич добровољно се пријавио за учешће у Отаџбинском рату, где је учествовао у борбама недалеко од Москве и брзо напредовао до чина потпуковника. Са фронта одлази након што је рањен, а у марту 1943. године постао је члан Атељеа војних уметности у Москви, где се посветио изради биста руских генерала из периода Наполеонових ратова: Суворова, Кутузова, Давидова и Багратиона. Управо је у том атељеу Вучетич формирао свој вајарски стил који ће га красити до краја своје уметничке каријере.
У послератном периоду, Вучетич се посвећује вајању херојског лика бранилаца отаџбине, као и скулптуралном приказивању улоге совјетског народа у највећем рату који је Русију погодио у њеној дугој историји. Посебну славу стекао је израдом монументалних статуа које су у Совјетском Савезу често грађене на местима великих победа у Отаџбинском рату.
Најпознатија од ових статуа је "Мајка отаџбина зове!", у Волгограду, некадашњем Стаљинграду, у част совјетске победе у најпознатијој бици Другог светског рата. Та монументална статуа, висока 85 метара, у тренутку изградње 1967. године била је највећа на свету. Када је Никита Хрушчов наручивао њену изградњу, специјално је захтевао да она буде виша од кипа слободе у Њујорку. И била је, и то двоструко.
Сама статуа се налази на брду Мамејев курган, на ком су се водиле најжешће борбе између црвеноармејаца и нациста, и представља централни део спомен-ансамбла "Херојима Стаљинградске битке". Реч је о првој статуи у Совјетском савезу направљеној од армираног бетона, а сам положај тела "Мајке отаџбине" престављао је велики изазов како за Вучетича, тако и за инжењера Николаја Никитина. Верује се даје Вучетич на изради пројекта и саме скулптуре радио пуних 15 година.
Поред скулптуре у Волгограду, Вучетич је аутор и бронзаног споменика "Ратник-ослободилац" у Берлину, који у једној руци држи спуштени мач, а у другој немачку девојчицу коју је спасао. Тај споменик израђен је по узору на совјетског војника Николаја Масалова, који је спасао живот једној немачкој девојчици током борбе за Берлин априла 1945. године.
Вучетич је био аутор и других познатих скулптура, попут споменика "Гвоздени Феликс", посвећеном првом руководиоцу совјетске тајне полиције "Чеке" Феликсу Дзержинском. За своје заслуге он је 1951. године добио почасно звање народног уметника РСФРС, а за своју улогу у рату одликован је орденом Отаџбинског рата другог реда.
Он је у својој кући у Москви направио атеље, у ком се још увек могу пронаћи макете његових завршених и незавршених уметничких радова. Преминуо је 1974. године у шездесет петој години.
