Руско-грузијски сукоб 2008: Муњевити рат на јужном Кавказу

Када је у новембру 2003. године Михаил Сакашвили након „Револуције ружа“ освојио власт у Грузији, свима је постало јасно да се тај млади политичар никада неће одрећи радикалног национализма и реторике која позива на насилну реинтеграцију отцепљених проруских региона Абхазије и Јужне Осетије.

Оно што нико у то време није могао да предвиди била је одлучност Сакашвилија да са речи пређе на дела и да, само пет година касније покуша да силом врати одметнуте регионе под контролу Тбилисија чиме ће проузроковати, по своју земљу, катастрофалан војни сукоб са Русијом.

Гледано из данашње перспективе видљиво је да се доласком Сакашвилија на власт, Грузија и поред нестабилне економије и високог степена незапослености, сасвим посветила убрзаној изградњи моћне армије која ће бити у стању да сломи војни отпор Абхазије и Јужне Осетије. Најбољи доказ за те грузијске намере је војни буџет, те мале кавкаске државе који је у периоду 2002-2008. године порастао са мизерних 16,4 милиона долара, до фантастичних 989,3 милона долара.

На почетку августа 2008. године грузијска армија била је довољно наоружана и припремљена за офанзивне операције широких размера. Грузијска војска имала је око 29.000 људи организованих у КоВ, РВ и ПВО, РМ и Националну гарду.

Оружане снаге Грузије биле су компактне, добро наоружане и скоро потпуно професионализоване. Један пример те силе били су тенкови, којих је грузијска копнена војска 7. августа 2008. године имала 247 (191 Т-72 од којих је око 120 модернизовано на стандард Т-72Сим-1 и 56 тенкова Т-55АМ), модернизованих уз помоћ Израелаца. Ако се узму у обзир и системи за ПВО оперативни у оквиру РВ и ПВО и КоВ, може се закључити да је пре почетка сукоба, Грузија располагала са респектабилним снагама за откривање, лоцирање и уништавање циљева у ваздушном простору.

Насупрот добро организоване и опремљене грузијске војске, стајале су снаге Јужне Осетије и Абхазије. Снаге Јужне Осетије у то време имале су 2.500 припадника и 15 тенкова Т-55 и Т-72, оружане снаге Абхазије су у лето 2008. године имале око 4.800 припадника, од чега их је у Копненој војсци било 4.000, и поседовала 45 тенкова (10 Т-72 и 35 Т-55).

Од тренутка смиривања првог конфликта између Грузина и Осетина, и његовог „замрзавања“, на простору Јужне Осетије стално је био стациониран мировни батаљон руске војске јачине 583 војника. Они су били распоређени на контролним пунктовима, заједно са грузијским мировним снагама.

Почетак сукоба 

Борбе између Грузина и Осетина, отпочињу 1. августа 2008. године. Током тих борби пале су прве људске жртве и нанесена је већа материјална штета. Са подручја Јужне Осетије у Северну Осетију, у прва два дана евакуисано је око 2.500 цивила.

Грузија је наставила да гомила снаге према Јужној Осетији. На померање грузијских трупа упозорила је и руска страна, која је упутила оштар протест. Руски мировњаци у Јужној Осетији стављени су у стање високе борбене готовости, појачавајући надзор на контролним пунктовима и осматрачницама.

У ноћи 5. августа грузијска страна је гранатирала положаје јужноосетских снага, које су узвратиле гранатирајући једну од грузијских полицијских станица, недалеко од линије разграничења. Руски дипломата Јуриј Попов упозорио је да ће Русија интервенисати, ако дође до ескалације сукоба.

У ноћим часовима 6. августа, преко зоне сукоба у правцу од југа од града Гори према северу ка насељу Џава, уочено је осам прелета грузијске авијације. Грузија је наставила да групише трупе према линији разграничења. Напори руског специјалног изасланика Јурија Попова, да организује састанак између грузијског државног министра за реинтеграцију Темур Јакобашвилија и потпреседника Владе Јужне Осетије Бориса Чочиева нису уродили плодом.

Наиме, договорени састанак у Цхинвалију није био могуће одржати у условима обновљеног гранатирања града. У међувремену, Грузија је 7. августа распоредила 27 вишецеврних ракетних бацача у околини града Гори, а у правцу Јужне Осетије у покрету је била већа војна колона.

У 15.45 часова грузијски војни посматрачи, напуштају контролне пунктове и осматрачнице које су до тада држали заједно са руским мировњацима. У 22.35 часова 7. августа, тачно три сата након обраћања Михаила Сакашвилија, Грузија покреће војну акцију против Јужне Осетије.  У

23.15 часова отпочиње снажан артиљеријски напад, појачан дејством из вишецевних ракетних бацача (ВБР). Жестоко неселективно гранатирање Цхинвалија трајало је све до 05.00 часова ујутро. Рат је почео.

Грузијски напад и руски одговор

У 01.20 часова подржане снажном артиљеријском ватром у напад су кренуле пешадијске и оклопне јединице грузијске војске. Те снаге су заузеле источне делове Цхинвалија, где им је пружен снажан отпор. У првим часовима рата управо су 583 руска миротворца заједно са јужноосетијским добровољцима стали на пут ударним јединицама грузијске армије, наоружаним по стандардима НАТО и обученим од стране америчких инструктора.

По многобројним оценама експерата, план грузијске операције осмислили су исти они војни инструктори који су стајали иза операција „Бљесак“ и „Олуја“ из 1995. године (када је Хрватска извршила напад на Републику Српску Крајину). У тим борбама погинуло је десет руских миротвораца.

У ноћи 8. августа, командант заједничког штаба Војске Грузије Мамук Курашвили, изјавио је за локалну ТВ станицу Рустави 2, да је Грузија одлучила да успостави уставни поредак у зони сукоба.

Грузијски напад за успостављање контроле у Цхинвалију, почео је ујутро 8. августа када је 600 војника подржано тенковима Т-72Сим1, након неколико жестоких сукоба и прегруписавања, успело да потисне осетијске браниоце, најпре према центру, а касније и на периферију града. У борбама су активно учествовали грузијски авиони СУ-25 и хеликоптери Ми-24. Убрзо затим, долази до дејства руске авијације по положајима и инфраструктури грузијске војске.

Неколико часова после почетка ратних дејстава руска армија је по наређењу тадашњег председника Русије Димитрија Медведева ушла на територију Јужне Осетије.

Одговор Москве био је јако брз – ујутро у 05.30 часова 8. августа елементи 58. армије и придодатих јединица ушли су у Јужну Осетију кроз стратешки важан тунел Роки, који је дуг око четири километра, а протеже се испод руско-грузијске планинске границе и представља једину квалитетну путну везу између јужне руске провинцију Северне Осетије и тадашње северне грузијске провинције Јужне Осетије.

Прве руске трупе виђене су у Јужној Осетији око 08.00 часова. Брза реакција руских снага била је потврда да је руска војска била на високом степену борбене готовости и да су одабране јединице само чекале знак за акцију.

Продор руских трупа у Јужну Осетију била је најава за опасну ескалацију конфликта. Русија је употребила елементе 58. армије северно-кавкаског округа, затим елементе 4. армије војног ваздухопловства и противваздушне одбране, као и елементе Ваздушно-десантне војске (ВДВ), Црноморске флоте, 76. и 98. гардијске ваздушно-десантне дивизије, и свакако незаобилазне специјалне јединице руских оружаних снага и Министарства унутрашњих послова Руске Федерације.

Око 16.00 часова руски тенкови су ушли у Цхинвали после чега је дошло до директног и жестоког сукоба са грузијским снагама. Руске снаге током борби непосредно су подржавали јуришни авиона СУ-25. Последњи напад руског ваздухопловства током првог дана рата догодио се у 18.45 часова, када је пет авиона жестоко напало грузијску артиљеријску бригаду у Горију.

Делови руске црноморске флоте су, у међувремену, напустили луку Севастопољ и до краја првог дана рата успоставили су неформалну блокаду грузијског брега.

Споро напредовање руских трупа кроз тунел Роки и лоша путна инфраструктура до града Цхинвалија није дозволила Русима да брзо распореде своје снаге у зони борбених операција. Из тог разлога 9. августа руске копнене снаге још нису почеле крупније офанзивне операције и уместо тога посветиле су се очувању својих позиција и брзом формирању војне силе која ће нанети коначан пораз грузијској армији. У зону конфликта уведени су додатни делови 58. армије и ваздушно-десантних јединица. Руске снаге у борбу су ушле на Зарском правцу, деблокирајући пут који води ка Цхинвалију са севера.

У исто време, руско војно ваздухопловство је активно продужило да дејствује и проширило је своје операције на целу територију Грузије.

Истовремено од 16.00 часова бродови руске црноморске флоте успоставили су сталну поморску блокаду недалеко од обале Абхазије, шаљући тиме одговарајућу поруку Грузији. Руске бродове који су патролирали обалама непризнате Републике Абхазије, у 18.41 часова  10. августа напала су четири грузијска ратна брода. Са ова четири грузијска ратна брода сукобила се руска ракетна корвета Мираж класе Наночка III (пројекат 1234.1). При чему је корвета потопила грузијску ракетну топовњачу Тбилиси, а теже оштетила три брода од којих и ракетну топовњачу Диоскуриа.

Током следећих дана Сакашвили ће тврдити да је напад почео због уласка руских трупа у Осетију, али 8. августа у 16.15 часова на састанку у УН грузијски дипломатски представници су тврдили да је руска војска ушла тек у 05.30 часова, или прецизније неколико сати након почетка рата.

Током операције против Грузије приметна је била доминација наоружања и технике развијене у Совјетском Савезу и током Хладног рата. Нарочито су ту масовно били присутни тенкови Т-62М, Т-72Б, борбена возила пешадије БМП-1/2, БМД-1/2, оклопни аутомобили БРДМ-2, оклопни аутомобили БТР-70/80 и друга техника из тог периода. За рат у Јужној Осетији били су спремни и специјалци из Иванова, Пскова и Московске области. Руси су за рат са Грузијом ангажовали око 15.000 људи.

Руска офанзива

У јутарњим сатима 10. августа грузијске снаге су коначно успеле да скоро у целости овладају Цхинвалијем и да протерају руске и осетијске снаге на позиције северно од града.

Само неколико часова касније око 10.000 руских војника подржаних са 120 тенкова Т-62М, Т-72Б, авионима СУ-24 и СУ-25, хеликоптерима Ми-24, започело је офанзиву за протеривање грузијских снага из Јужне Осетије.

Грузијске позиције и могућности контраудара накнадно су угрозили убрзана мобилизација абхазијске армије као и веома брзо размештање 9.000 руских војника у тој републици, где се мали број грузијских снага нашао у чврстом обручу у долини Кодори где су те исте трупе позване да се предају или да се суоче са уништењем.

До краја дана Руси су заузели разрушени Цхинвали након чега су наставили офанзиву у правцу Горија. Руска офанзива настављена је и 11. августа. Наиме, паралелно са муњевитим копненим напредовањем у правцу града Гори, руско војно ваздухопловство је несмањеном жестином проширило кампању на целу територију Грузије.

У току дана руске копнене снаге су додатно напредовале и успеле су да потпуно „очисте“ Јужну Осетију од грузијских снага, а већ ујутро 12. августа започеле су и да прелазе линију раздвајања Јужне Осетије и Грузије, са циљем успостављања 25 километара дуге демилитаризоване зоне која би онемогућила будуће дејство грузијске артиљерије по Јужној Осетији.  

Грузијски слом 

Суочена са жестоким и бескомпромисним наступањем руским снага, грузијска армија се једноставно сломила, те је почела панично и дезорганизовано да се повлачи у правцу Горија, а затим и у правцу Тбилисија. Током повлачења, грузијски војници су за собом оставили већу количину модерног наоружања. Последњи забележени напад руске авијације на Грузију десио се 12. августа када су руски авиони у периоду од 09.30 до 10.55 часова извели низ удара по граду Гори и околини. Истог дана руске снаге су ушле у град Поти на обалама Црног мора.

После овога уследила је одлука председника Руске Федерације Димитрија Медведева о прекиду активне фазе војне операције. Истог дана Русија и Француска донеле су мировни план са шест тачака за решавање сукоба. Документ је био познат као План Медведев-Саркози. Грузијске власти се су сложиле са планом, али су тражиле да се шеста тачка о статусу проруских региона изостави.

Следећег дана лидери Абхазије и Јужне Осетије потписали су мировни план.

Напредовање руске војске у правцу Тбилисија завршило се 15. августа када су руске трупе стале код места Иголети, на само 55 километара од главног града Грузије. Грузијски председник Сакашвили, мировни план потписао је истог дана. Руски председник Димитриј Медведев потписао је мировни план 16. августа.

Организовано повлачење руске војске према Абхазији и Јужној Осетији започиње 18. августа, а завршава 22. августа 2008. године. Само четири дана касније, 26. августа, Русија је званично признала независност Абхазије и Јужне Осетије.

Најтеже губитке претрпела је грузијска страна. Руске снаге су успеле да униште једну трећину опреме и наоружања грузијске копнене војске. При томе су нарочито лоше прошле грузијске оклопно-механизоване јединице као и елитна артиљеријска бригада из града Гори.

Највећу штету ипак је претрпела грузијска морнарица и обалска стража чији су пловни објекти потпуно уништени или заплењени и пребачени у Абхазију. Грузијски губици се процењују на између 300 и 420 погинулих и 1.747 рањених. Поврх свега, руске снаге су у Грузији успеле да заплене 65 модернизованих тенкова Т-72Сим, од којих су 44 пребачена у Русију.

Руси су имали 67 погинулих и 323 рањена војника. Изгубили су три тенка, 12 других оклопних возила, као и 20 небобрбених моторних возила. Ратно ваздухопловство Русије изгубило је седам авиона, један хеликоптер Ми-24 је тешко оштећен као и три јуришника СУ-25.

Јужна Осетија имала је 162 погинула, а Абхазија једног погинулог и два рањена војника.

Рат у Грузији представља јавни руски повратак статусу велике силе. Ово није нешто што се тек тад догодило – тај процес се одвијао већ годинама, са растућим интензитетом уочи самог сукоба. Далеко од тога да је овај рат представљао изненађење: припреме за њега одвијале су се месецима.

Међутим, његови геополитички темељи граде се још од 1992. Русија је вековима била империја. Војни сукоб у Грузији означио је крај руске инфериорности на светској сцени и послао је снажну поруку Сједињеним Државама, НАТО и њиховим савезницима којом се упозоравају на нову реалност у којој Москва неће толерисати даље приближавање НАТО њеним границама, и да ће се жестоко супротставити било каквом упаду у њене интересне зоне. То смо видели и на Криму 2014. године, у Сирији октобар 2015. године, то видимо и данас.