За разлику од многих епизода Хладног рата, 11. септембар 2001. био је изненадан, сажет у неколико сати и одмах глобалан. Данас се тај дан углавном тумачи као почетак "рата против тероризма", као прекретница америчке спољне политике, или као тачка од које креће дуга нестабилност. Ређе се пита како је исти тренутак изгледао из Москве.
Руски поглед на тај дан остаје сложен. Москва тада није видела само напад на Америку, него и прилику за равноправнији однос две силе. Не као пут од солидарности до разочарања у уобичајеном смислу, него као кратак историјски интервал у којем је у руском вођству постојала реална претпоставка да се после распада СССР-а ипак може наћи минимални заједнички интерес са САД - на равноправној основи, а не по цени једностраног прилагођавања.
Зашто се тај прозор затворио и шта то значи за данашње односе, питање је које још увек вреди поставити.
Како је Москва гледала свет после 1991
Да би се разумео руски одговор на 11. септембар, треба имати у виду како је Москва посматрала постсовјетски свет. Константа руске спољнополитичке мисли, од Јевгенија Примакова до каснијих аналитичара, била је одбијање да се Русија протера на периферију једнополарног поретка.
Распад Совјетског Савеза доживљен је као геополитички слом, праћен економским потресом и слабљењем међународног положаја. Истовремено, већ крајем деведесетих у Москви је сазревало уверење да повратак Хладном рату није пожељан, али да није прихватљив ни "крај историје" у којем постоји само једна, недељива, западна хегемонија.
Примаков је још тада говорио да стабилан свет може бити само вишеполан: не као позив на сукоб, него као равнотежа сила ослоњена на међународно право. Сличну нит касније су развијали и други руски аналитичари. Русија није тражила реванш по сваку цену, него статус субјекта који одлучује о себи, а не објекта туђих одлука.
Тај основни став — суверенитет у одлучивању и признати статус велике силе — кључан је за тумачење онога што је уследило 11. септембра. Москва није хтела ни савез по моделу потчињености, ни непријатељство по аутоматизму. Хтела је равноправан разговор.
Док су светски екрани преносили рушење кула, у Москви је владао исти шок као и другде. Брзо је, међутим, преовладало друго питање: шта ће ова трагедија значити за међународни поредак?
Већ 11. септембра је председник Владимир Путин рекао да напад није изазов само Сједињеним Државама, него целој међународној заједници, и да одговор мора бити заједнички.
Министарство иностраних послова истог дана нагласило је потребу колективне борбе против тероризма у оквиру међународног права. Формулација није била случајна. У њој се чуло руско уверење да легитимност акције зависи од њеног мултилатералног карактера, а не само од снаге онога ко је нападнут.
У руским анализама тих месеци већ се постављала дилема која ће се касније показати тачном: да ли ће глобална реакција почивати на Повељи УН и колективној безбедности, или на доктрини једностране акције. Док је Москва од првог дана инсистирала на заједничком међународном одговору, Вашингтон је реакцију брзо центрирао око себе.
Прозор који се отворио
У руској аналитичкој традицији често се говори о кратким "прозорима" у међународним односима, тренуцима када криза изненада створи простор за помак који би иначе био блокиран.
Дмитриј Трењин је писао да је после 11. септембра постојала шанса да Русија и САД превазиђу хладноратовско наслеђе. Москва је, по њему, била спремна на прагматичну сарадњу, па и на одређена прилагођавања, под условом узајамног поштовања, а не једностраног прихватања америчких приоритета. Та шанса није била трајна; тражила је вољу с обе стране.
Сергеј Караганов је указивао на исту ретку прилику за разговор о новој безбедносној архитектури. Уместо договора о принципима, сматрао је, преовладало је настојање Вашингтона да искористи тренутак униполарне моћи за проширење утицаја. Русија није тражила конфронтацију; тражила је јасније оквире узајамног поштовања.
Фјодор Лукјанов је касније констатовао да је Москва тада показала необичан прагматизам.Могла је, с обзиром на деведесете, да остане много резервисанија. Изабрала је сарадњу, видећи у антитероризму зону преклапања интереса. Одговор из Вашингтона, по том читању, није био на истом нивоу.
Мултилатерализам против униполарности
Суштина руског неслагања није била у борби против тероризма, већ око метода и визије поретка који из ње произилази.
За руску спољнополитичку школу, систем колективне безбедности УН остаје ослонац стабилности. Употреба силе без мандата Савета безбедности, изузев самоодбране из члана 51. Повеље, у Москви се доживљавала као опасан преседан. То је, из руског угла, потврдила Ирачка криза 2003. Русија није бранила Садама Хусеина, већ став да одлука о рату не сме бити једнострана.
Трењин је тај раскол сажео јасно: после 11. септембра постојале су две концепције. Једна – шира антитерористичка коалиција уз УН и консултације. Друга – "коалиција вољних", у којој је америчко вођство недискутабилно, а мултилатерализам служи кад затреба. Русија је хтела стабилност, али не стабилност на доминацији једне силе.
Често се заборавља да Русија у 11. септембар није ушла без сопственог искуства са тероризмом, од напада у Бујоновску и Волгодонску до рата на Северном Кавказу. Тероризам за њу није био апстракција. Зато је Москви посебно тешко пало када је после напада на Њујорк и Вашингтон приступ појединим групама и кризи на Кавказу остајао селективан. Очекивала се узајамна доследност. Када је дефиниција тероризма почела да се савија према геополитичким потребама, неповерење је расло брже.
Како се прозор затворио
Период непосредно после 11. септембра био је кратак. Већ почетком 2002. било је јасније да односи не иду ка партнерству какво је Москва замишљала. Доктрина превентивног удара, наставак логике проширења НАТО-а и припрема интервенције у Ираку у руским очима нису изгледали као наставак заједничке борбе против терора, него као повратак униполарном пројекту.
У руској аналитици тај преокрет обично се не приписује унапред датој "антиамеричкој природи" руске политике, већ различитим представама о светском поретку. Већ 2002. у руској академској литератури писало се да је кратко зближење са САД било стварно, али ограничено различитим схватањем крајњег циља.
Тај закључак потврдио је и сам министар иностраних послова Сергеј Лавров на 25. годишњицу напада 11. септембра. Говорећи о тадашњим догађајима, Лавров је истакао да су САД искористиле међународну солидарност и резолуцију Савета безбедности "не толико да би се бориле против тероризма, колико једноставно ради реализације својих геополитичких планова, ширења присуства и утицаја".
Поменуо је Југославију, Авганистан, Ирак, Либију, Грузију и Украјину као примере тог приступа.
У тренутку када се Лавров присећао ситуације 11. септембра, руско-амерички односи су се налазили на најнижој тачки од краја Хладног рата. Сукоб у Украјини, санкције и стратешко супарништво наталожили су се између две земље. У таквом амбијенту, 11. септембар служи као подсетник на пропуштену прилику.
Ипак, чак и у оштром сукобу поново се појављују директни контакти кад криза то наметне. То одговара једној константи руске политике: мало идеализма према Западу, доста спремности на разговор великих сила кад за њим постоји стварна потреба.
Лекција из руског угла је да је сарадња крхка ако почива само на шоку кризе, а не на договореним правилима. Ако једна страна сарадњу третира као привремену тактичку погодност, она се брзо троши. Тако је, по преовлађујућем руском читању, завршено и кратко зближење са САД из 2001–2002.
Прилика не звони двапут
Двадесет пет година касније, руски поглед на 11. септембар не поништава солидарност изречену америчком народу, нити оспорава борбу против Ал Каиде. Он се упорно враћа на историјски прозор који се тада накратко отворио.
У тој перспективи, Москва је препознала шансу и понудила сарадњу као мултилатерални подухват под окриљем УН и као однос два суверена субјекта. Прозор се затворио када је, по руском читању, Вашингтон тренутак надмоћи употребио за ширење унилатералног утицаја.
Од тада се променило много шта. Лавровљеве речи из 2026. године само потврђују да тај пропуштени прозор још увек обликује руско разумевање односа са Западом. Без јасних, узајамно прихваћених правила, свака нова криза остаје само још један кратак интервал који се брзо затвори – на штету оба актера и читавог међународног поретка.