Западна Украјина – од русофилне оријентације до украјинског национализма

Западна Украјина данас је центар украјинског национализма. У Лавову се не може чути реч руског језика, нити има људи који испољавају наклоност према Москви. Међутим, средином 19. века културно срце овог региона – Галиција – било је лојалније Санкт Петербургу него било ко у Европи. Галицијске елите биле су окренуте Русији, а русофилија је била најпопуларнији политички тренд међу локалним становништвом.

О томе како је Галиција од проруске провинције на периферији Аустријске империје постала светска престоница русофобије пише Дмитриј Плотников, новинар који се бави историјским темама и актуелним догађајима што имају везе с бившим совјетским државама.

Настанак Галиције

"У последњој деценији 19. века, и поред свих националних и економских тешкоћа, Галиција је постала центар украјинског покрета. У руским украјинским земљама она је имала доминантну културну улогу, одатле је кренуо културни и друштвено-политички препород украјинског народа", писао је давне 1906. године историчар Михаил Грушевски, један од првих идеолога украјинског национализма, у чланку "Украјински пијемонт".

Током 20. века западна Украјина, чији је део Галиција, заиста јесте била центар украјинског идентитета и покретач украјинизације у остатку земље.

Али историја галицијских земаља креће од самих зачетака Русије.

Галиција је била део Кијевске Русије, која се протезала од југоистока данашње Пољске до финских језера на северу. После монголско-татарске инвазије већина руских кнежевина је ослабљена, а Галичко-волинска кнежевина подељена између Пољске и Литваније. Истовремено, према пољским изворима, Галиција је наставила да се зове Црвена Рус, а локално становништво себе је називало Русинима.

Након прве поделе Пољско-литванске заједнице 1772. године Галиција је дошла под власт Аустрије. Беч је тада успостављао административни систем у региону који је махом био насељен Словенима. Аустријске власти су користиле несклад између католичког пољског становништва (углавном грађана и племића) и православног сељаштва, за које су мислили да лако може потпасти под руски утицај. Зато је покренута акција полонизације православног становништва.

Аустрија полонизује православне

Али ефекат је био управо супротан. Галицијско русофилство је рођено усред полонизације у првој половини 19. века, када су Пољаци имали доминантну улогу у културном и друштвеном животу региона.

Локално русинско становништво, како би одржало сопствену традицију и културу у Аустријском царству, тражи излаз на Истоку. Посебно имајући у виду да је Русија у периоду између Бечког конгреса (1814–1815) и Кримског рата (1853–1856) била хегемон континенталне Европе. Русини су веровали да у Русији могу да имају привилегован положај као део националне већине, а не да буду другоразредни поданици.

Те тежње су одмах препознали у Санкт Петербургу и решили да ојачају русофилски покрет. У Галицију долазе руски историчари и пансловенска књижевност се шири целим регионом.

Најзначајнију улогу у томе одиграо је историчар и писац Михаил Погодин. Током путовања у Галицију придобио је неколико истакнутих русинских интелектуалаца, пре свега историчара Дениса Зубрицког, који је временом постао ватрени присталица панславизма и руске аутократије. Касније је на Лавовском универзитету основана Катедра за руску књижевност.

Наравно да су аустријске власти одговориле на пораст русофилије, наставиле су с притиском полонизације, једна од мера је била и то што су у руским школама ћирилицу заменили латиницом.

У међувремену Руско царство је повећавало меку подршку русофилима преко своје амбасаде.

Идентитет Русина припада Руском царству

До 1866. године русофилски покрет је добио и манифест, чланак "Поглед у будућност", који је написао гркокатолички свештеник Иван Наумович, а објављен је у лавовском листу "Слово". Наумович је тврдио да се Галиција може заштитити од полонизације само признавањем да идентитет Русина припада Руском царству.

Међутим, већина русофила у то време није изједначавала Русине и Русе. Иако им је узор била култура Руске империје, сматрали су себе посебним делом заједничког, руског народа.

Ипак, русофилски покрет био је лојалан аустријским властима. Наумович је у чланку додао да су Галичани "непоколебљиво одани аустријском монарху и најславнијој хабзбуршкој династији".

Рађање украјинизма

Аустријска влада је до тада увидела да узалуд покушава да полонизује галицијске Русине, те је почела да помаже фракцију њихове елите која је Русине називала Украјинцима и сматрала их посебним народом, неповезаним с Русима, а чија будућност лежи у окренутости Бечу, а не Санкт Петербургу.

Власти су активно подржавале покрет "Народовци", који се појавио међу украјинским студентима и напредном интелигенцијом. Његови заговорници су истицали да русинско становништво Галиције има свој национални идентитет, сматрајући да се разликује и од Руса и од Пољака. Штавише, они су се залагали за јединство међу Украјинцима и под аустријском и под руском влашћу.

С погоршањем руско-аустријских односа почетком 1880-их Беч русофиле идентификује као "пету колону" која шири проруску пропаганду у земљама Аустријског царства. 

Прво суђење одржано је 1882. године након што је становништво галицијског села Гнилички прешло из гркокатолицизма у православље. Власти су сматрале да је ово био први корак у припреми проруских сепаратистичких демонстрација у Галицији. Али случај је пропао.

Није било могуће одмах смањити утицај русофила у Галицији, они су дуго били озбиљна политичка снага у региону.

Русофили су чак приволели "народовце" да се заједно супротставе Пољацима, упркос чињеници да су немилосрдно критиковали једни друге у штампи. Русофили и "народовци" су 1883. и 1889. заједнички наступали на изборима за галицијски парламент.

Деведесетих година 18. века већина "народоваца" је уз помоћ аустријске владе склопила споразум с Пољацима. Украјинцима су обећани уступци у друштвено-политичкој и културној сфери у замену за престанак сарадње с русофилима. Године 1891. у локалне записе и документе званично је уведен фонетски правопис, који је касније био основа за књижевне норме украјинског језика.

Русини нестају почетком 20. века

У међувремену настају трвења и међу русофилним Русинима. Старија генерација заговара дотадашњи курс, млађи желе да се и културно и политички придруже Руском царству. Нова генерација Русине Галиције не види као етничку групу унутар руског народа, већ као његов саставни део.

Године 1900. основана је Руска народна партија, у чијем руководству су били и русофили лојални Аустрији и они оријентисани на Русију. Страначка платформа је садржала нејасну формулу националног идентитета – галицијско-руско становништво део је "малоруског племена".

Међутим, 14. октобра 1908. Михаил Корољ, вођа русофила лојалних Бечу, изјавио је у галицијском парламенту да, упркос културном јединству сверуског простора, признаје и национални идентитет Малоруса, те да сам никада није био и никада неће бити Рус.

У фебруару 1909. русофили оријентисани ка Петербургу преузимају руководство Руске народне партије, а аустријски лојалисти стварају сопствену организацију – конзервативну галицијско-руску Раду. 

У пракси проруска позиција показала се много ближа галицијском становништву. После 1908. године око 90 одсто русофилског покрета је проруско оријентисано, а само десет одсто је лојално хабзбуршким властима. Проруски Русини су били јачи у градовима, док су проаустријски доминирали на селу.

Пред Први светски рат русофилни Русини спроводили су насилне активности према украјинском покрету у Галицији. Њихова штампа је писала да је Украјина у Русији оформљена ради додворавања Немцима и Пољацима, а да је украјински језик вештачки жаргон створен по рецепту Грушевског. То је подстакло проаустријски настројени део русофилног покрета да се окрене украјинским националистима. 

До коначног раскола дошло је током Првог светског рата, када украјински покрет доживљава нагли успон. Проруски Русини, који су од почетка сукоба очекивали уједињење са остатком руског народа, уместо тога наишли су на репресивне мере аустријске владе, које су довеле до уништења русофилног покрета у Галицији, али и до скоро потпуног нестанка галицијских Русина.