Како су улагања у противваздушну одбрану С-400 "подмладила“ руски ракетни сектор

Руски систем С-400 далеко је најраспрострањенији систем противваздушне одбране дугог домета у било којој земљи, са преко 30 тренутно операбилних јединица.

Издаци за набавку С-400 од распада Совјетског Савеза били су више него двоструко већи од потрошње на набавку борбених авиона, при чему се сматра да је систем далеко исплативији у чувању руског ваздушног простора, првенствено због веома ниских трошкова обуке и оперативних трошкова у односу на авионе који обезбеђују сличну одбрамбену способност.

Штавише, пише специјализовани "Милитари воч магазин" (МВМ), тамо где су ловци ограничени на одређени број ваздушних база, мобилни системи попут С-400 могу брзо да дислоцирају лансере, радаре и командне центре након испаљивања, што их чини изузетно тешким за неутрализацију.

Иако веома моћан, С-400 се показао проблематичним за увођење у службу у руској војсци због лошег стања одбрамбеног сектора након распада Совјетског Савеза.

То је, пише МВМ, померило датум увођења система у службу за више од пола деценије, од 2000. до 2007. Сложеност система значила је да је више фирми било укључено у ланац снабдевања, а многе од њих су затворене или прешле на цивилну производњу због екстремног занемаривања наменске индустрије 1990-их.

Програм је био могућ само захваљујући финансирању великог извоза претходних система С-300 у Кину током 1990-их, што је чинило већину производње система противваздушне одбране дугог домета те деценије. Осим екстремног пада у самој Русији, многи дизајнерски бирои и фабрике које су подржавале производњу налазили су се ван Русије у другим совјетским државама наследницама, што је изазвало даље компликације.

Руски одбрамбени сектор је на прелазу века био у релативно слабој позицији да настави са развојем С-400, након што је програм успорио до скоро потпуног заустављања 1990-их. Рад на систему је почео да добија нову пажњу тек од 2000. године под новом администрацијом председника Владимира Путина, која је полако ревитализовала војни и одбрамбени сектор новим инвестицијама и зауставила економски пад земље након што се БДП скоро преполовио у претходној деценији.

Кремљ је 26. августа 2000. одобрио нови програм подршке развоју и производњи С-400 кроз "подмлађивање" руске ракетне индустрије, са три велика нова објекта за производњу ракетних система. То је укључивало ново крило фабрике "Обухов" у Санкт Петербургу, фабрику "Авитек" у Кирову која је била темељно модернизована и фабрику НМП у Нижњем Новгороду.

Ово се показало као дуготрајан процес, а постројења су била спремна за производњу С-400 у великим размерама тек у другој половини наредне деценије, око 2016. Ови напори су се, међутим, показали ефикасним, омогућавајући масовну производњу С-400, заједно са производњом других система дугог домета као што су С-300В4 и С-500.

С-400 данас чини већину руских ракетних система великог домета земља-ваздух у ваздухопловним јединицама, а неки С-400 су такође били распоређени у оквиру руских ваздушно-космичких снага за одбрану од балистичких ракета.

Систем је значајно елиминисао екстензивну употребу страних компоненти виђених у С-300, првенствено из Украјине и Белорусије. Фокус на развој производних капацитета за набавку и модернизацију С-400 дошао је као део ширег руског плана одупирања снагама НАТО-а распоређеним широм западне, северне и све више њене источне границе и омогућио је Москви да чува свој ваздушни простор далеко исплативије него што би то дозволила улагања у ловце или пресретаче.

Руски председник Владимир Путин је у јануару 2023. алудирао на обим руског производног капацитета за ракетне системе земља-ваздух, истичући током посете фабрици Обуховски у Санкт Петербургу да је премашио капацитет остатка света заједно.

То је Русији омогућило да испоручује С-400 и Белорусији и Индији, потоњој веома великом брзином, док је истовремено повећавала сопствене снаге.

Инвестиције у С-400 биле су кључне не само за јачање руске противваздушне одбране, која је раније била ограничена и изложена ризику да застари у доба стелт борбених авиона, већ су пружиле велики подстицај локалној индустрији која јој је омогућила да боље задовољи извозне наруџбине, повећа производњу у кризним временима и произведе будуће сложеније ракетне системе као што је С-500, закључује "Милитари воч магазин".