Русија
Одбијање "финландизације" Украјине је било озбиљна дипломатска грешка Кијева
Сада када над Западом почиње да виси баук преговора о прекиду ватре, немогуће је вратити се годину и по дана уназад, ситуација је на неки начин поједностављена: питање ће се решавати на бојном пољу, а исход ће бити одређен на традиционалан начин, пише Фјодор Лукјанов
Месец-месец и по дана од почетка непријатељстава, у мировним преговорима Украјини је понуђено нешто што су умеренији Западњаци предлагали и 2014. године после кризе у Донбасу - "финландизација", пише у ауторском тексту директор истраживања Међународног дискусионог клуба Валдај Фјодор Лукјанов.
Како је објаснио, "финландизација" подразумева гаранције безбедности земље и њене независности у замену за писана ограничења њеног војног и политичког статуса. Пример за то били су споразуми СССР-а и Финске након Другог светског рата када је Хелсинки задржао свој суверенитет и готово потпуну независност добровољно прихватајући да остане ван западних алијанси.
У другој половини четрдесетих година двадесетог века, то се сматрало значајним постигнућем, с обзиром да је алтернатива била да земља буде укључена у совјетску сферу утицаја, са свим последицама које би то подразумевало, пише Лукјанов.
У последњих десет година, врло мало њих је било спремно да разматра такав модел када је у питању Украјина. Они су били следбеници реалистичке школе у међународним односима, чија је персонификација покојни Хенри Кисинџер. Али, чак и неки који су веровали у равнотежу моћи, нису сматрали да је неопходно да се она примењује и у овом случају, јер се Русија сматрала исувише инфериорном у односу на Запад да би се њени војно-стратешки интереси узели у озбиљно разматрање.
Већина западних политичара и стратега сада је усвојила потпуно другачију идеологију - равнотежа моћи и геополитички компромиси су наслеђе прошлости и данас су на снази само идеолошке категорије. У њиховом систему мишљења, "слободни свет" превладава над "неслободним" и то је то. Тако да се главна пост-хладноратовска линија није променила: проширити сопствене војно-политичке институције без обзира на било чије примедбе.
Што се тиче Украјине, постојала је јасна и непромењена политика од почетка стицања независности за максималну одвојеност од Русије и она је имала директну подршку Запада. Алтернатива њој био је флексибилнији и аморфнији концепт, који се из неког разлога сматрао проруским, а чија је суштина била сужена на стално маневрисање и избегавање било каквих обавеза.
За оне у првој школи мишљења, "финландизација" је неприхватљива јер би била нека врста кочнице за дистанцирање према Русији и приступање Западу. С друге стране, присталице флексибилног приступа не би били одговарајући саговорници јер овај модел подразумева строго придржавање договореног, док "флексибилне снаге" настоје да избегну било какве стриктне обавезе или да се извуку из њих првом приликом.
У суштини, особеност украјинске политичке културе, која све споразуме сматра привременим пре него коначним, оставила је значајан печат на целу историју земље након распада СССР-а. И на крају крајева, допринела је бедним приликама какве данас имамо у земљи.
Чини се да би у текућем непријатељству у којем обе стране трпе значајне губитке, при чему су они украјински много већи, "финска" варијанта требало да привуче више пажње. Али, два горе описана феномена то спречавају - са стране Запада неспособност да се ревидирају резултати Хладног рата и да се уважи гледиште Москве, а с украјинске стране одбацивање било каквих обавезујућих договора.
Сада када над Западом почиње да виси баук преговора о прекиду ватре, немогуће је вратити се годину и по дана уназад.
Ситуација је на неки начин поједностављена – питање ће се решавати на бојном пољу, а исход ће бити одређен на традиционалан начин. Ипак, пре или касније, поново ће се поставити питање политичког решења. А његово решавање ће зависити од способности да се извуку поуке из онога што се догодило. Или, неспособност, што такође може бити случај, закључује Лукјанов.
