Русија
Бескрајем руског севера: У брзом возу од Москве до Архангелска, пределима из руских бајки
Шестог или седмог сата вожње од Москве према Архангелску, усред пустоши између Јарославља и Вологде, док напољу бесни мећава, на вратима купеа појави се домаћица воза и уљудно понуди – мороженое (сладолед)!
Када воз из Москве, са Јарославског вакзала, крене према крајњем северу Русије, ка Архангелску, он не иде земљом, него небом према Поларној звезди. У њему је сва Русија, а вагоне, који су као кочије, вуку козачки коњи. Уместо клопарања точкова чује се њихов врисак, беле се искежени зуби, лете комади смрзнуте земље и леда испод њихових копита.
Или се, барем, тако учини због непрекидних валова снега који засипају прозоре и ломе сунчеве зраке па се напољу у том ковитлацу светла и снежних кристала могу видети, сем козачких коња и предели из руских бајки, силни јунаци са мачевима, манастири, залеђени борови и кућице сељака, сјајни тунели од светла, деца у шареним руским, плавим и црвеним хаљинама која се држе за руке и лебде изнад снежне белине.
А изнад њих – шарена дуга...
Никад шаренију у свом животу нисам видео.
Кад се сунце појави иза облака, тај се водопад светла појача, силна светлост тада јурне у вагоне са свих страна, и са неба и са земље. Kад сунца нестане, онда валови снега постану тамни, претећи, из њих почне да сипа страх, голи страх који тера да пред њим затворите очи, да испред очију махнете руком, да покушате да га отерате.
Није лако Русијом путовати, ни лети, ни зими. Њена светла су јака, слике упечатљиве. Кад је лето, пејзаж је у хиљадама боја, види се све до најмање ситнице, све около је као један велики мозаик који заокупи сва чула.
У том пејзажу много је детаља, много загонетки, то су хиљаде слика сваког тренутка, у свакој слици је њих још хиљаду и све је то на крају једна нова, велика загонетка. Каква је, уосталом, и Русија цела.
Кад је зима, боја нема, у пејзажу около све је само непрекидна белина, испрекидана црним, хоризонталним или вертикалним линијама дрвећа, зграда, путева. Због њих предео около нема дубину, него као велико сликарско платно стоји прострт наспрам воза. Учини се због тога да је у тај предео немогуће ући, закорачити унутра, да га само можете гледати, додирнути и да је то све.
Шестог или седмог сата вожње од Москве према Архангелску, усред пустоши између Јарославља и Вологде, док напољу бесни мећава, на вратима купеа појави се домаћица воза и уљудно понуди – мороженое (сладолед)! Тек благим изразом показала је незадовољство кад сам покушао да јој пренесем своје гледиште да је на леденом ветру, под таласима снега који непрекидно засипају прозор вагона, сасвим неприродно јести сладолед!
Усред снежне пустиње, док је ледени северац прогонио валове мећаве преко поља, а између два налета снега, на брду преко пута, само на трен указала се дрвена црква, црног, витког звоника, а онда исто тако брзо нестала, Руси у купеу поред уживали су у сладоледу као да пију врућ чај, смејали су се, нешто гласно коментарисали, и читав доживљај у брзом возу Москва–Архангелск био је до краја уклопљен у пејзаж.
У десет ујутру, на Јарославској железничкој станици у Москви, баш кад је воз за Архангелск требало да крене, почео је после кратке паузе изнова да пада снег. На перону и није било нешто много света, више људи укрцало се у вагоне који иду до Јарославља до ког се путује четири сата и до Вологде која је на деветом сату вожње.
Били су пуни и плацкартни вагони, односно спаваћа кола у којима су места јефтинија, али зато између кревета нема паравана него је читав вагон једна велика спаваоница, заједница у којој је свако свакоме пријатељ и друг, барем до краја путовања, до Архангелска у који се стиже после 19, 20 или 25 сати вожње.
У купеу у коме су два кревета, мој пријатељ и сапутник са руских путовања Дмитриј Карабчуков, однекуд се сетио песника Игора Северјанина, па је изненада почео да рецитује његове стихове, посебно "Как ти там без нас Калемегдан?", јер је Северјанин део живота провео у Београду и певао о српској престоници, и воз је лагано, док је Дмитриј сипао строфе, кренуо према Архангелску...
На излазу из Москве поред Улице Јенисејске, кроз градић Пушкино, низ Подмосковље, па даље и даље...
У прозору купеа била је Русија из бајки – хладна и завејана, неумољива и само своја.
Тежак је, чак се чини да је и узалудан покушај, пренети на папир осећај док воз излази из Москве и креће на север у непознато. Тај осећај је свакако посебан, има ту и страха од непознатог, и неизвесности, и изазова, и нестрпљивости да се види и доживи што више и што пре. Узбуђења понајвише.
Сатима воз ка Архангелску иде кроз брезове шумарке и између оморика чије су гране затрпане снегом и које се само повремено стресу, задрхте под налетима ветра, а снег се као ситан прах са њих распе на све стране и заклони шуму која је у позадини. Повремено, крај пруге, као на филмском платну, на белој позадини, нацрта се и понеко село, кровови кућа под дебелим покривачем и исто тако нестане за хоризонтом у свеопштем белилу.
Возови из Москве према Архангелску и из Архангелска за Москву иду свакодневно, по два пута, и на минус десет или двадесет степени, свеједно, као и на минус тридесет или четрдесет.
Карта кошта двадесетак евра у јефтиним, плацкартним вагонима, 90 у купеима са по два кревета. У плацкартним вагонима је обичан свет, они који путују рођацима у Архангелск или у Москву, да обиђу родитеље, има ту и студената, ђака, радника који иду на север на посао.
Првих пар стотина километара возови из Москве иду чувеном транссибирском пругом, а пре Јарославља трансибирска се одваја десно, њоме је до Владивостока мало мање од 9.000 километара, лево је пруга за Архангелск и до њега тада остане једва 900 километара. Бројано данима, до Владивостока је још седам дана и ноћи непрекидне вожње, до Архангелска мање од једног дана...
Бесмислено је премеравати руске даљине. Овде те даљине имају сасвим другачије значење.
У вагону број 11 који је негде на средини композиције и у коме су купеи са по два кревета, читавог поподнева док воз уједначено клопара, углавном је досадно, људи ћуте свако у свом купеу, пар вагона даље, тамо где је читав вагон претворен у спаваоницу и причаоницу, атмосфера је опуштенија, време се прекраћује причама, најчешће са људима, са којима ће ново познанство трајати до краја пута.
Око Сергејевог Посада, стотињак километара од Москве, небо се изнанада разведри, појави се сунце, а Дмитриј се искрено обрадује и зачуди, откуд сунце изнад Русије усред јануара, кад се овде обично, у ово доба године, не појављује данима и недељама.
Не потраје дуго навала светла у вагон, скоро у трену све се преокрене, поново дуне ветар, навуку се облаци и почне да пада снег, а воз и даље иде, и иде, и иде, и иде...
У Јарослављу на станици је минус десет, воз овде стоји пола сата, на перону под ногама шкрипи угажени снег и премда је још рано поподне, почне и да се гаси дневно светло, лагано и неосетно. Људи изађу накратко из воза, да протегну ноге, да купе неку потрепштину у продавницама које су наређане около. Мало даље, у граду Данилову који је поред пруге, такође је минус десет, а неки Рус изађе из прегрејаног вагона и само у шортсу крене до центра града који је иза првих станичних зграда... Нико на њега и не обраћа пажњу, него га гледају као да је обучен за дебели минус.
Испред Вологде која је скоро на пола пута, 600 и нешто више километара до Архангелска, у вагоне се увуче мрак. Нестане и предела около, а само они који овуда путују чешће и по дану, знају да су около шуме и шуме, и тако стотинама километара. Кроз те шуме, пре триста и кусур година прошао је Петар Велики кад је кренуо на север, да на Неви прави Санкт Петербург.
Кад Вологда остане иза, нема около светала из кућа и са улице, само мрак, црн и непрозиран, а ако се после десет или двадесет, 50 километара негде и појави неко светло оно је више као светионик и никоме тада у вагонима није јасно да ли у мраку светли из неке усамљене куће, или је објекат Руских железница, или је неки ловац који се изгубио у шуми наложио ватру, или се ради о чистом привиђењу.
Касније, један по један, крај пруге почну да се нижу градићи, мали или нешто већи, има и светала, појави се и понеко село, сине кроз залеђени прозор улична светиљка и остане чуђење откуда у тој даљини и дивљини, скоро хиљаду километара од Москве, толико тих малих градова и сеоца.
У купеу, док гледамо у мрак, Дмитриј ми, не знам откуд му је он ноћас пао на памет, прича о Ивану Грозном. Цар је много волео Вологду кроз коју смо недавно прошли. Вологда је име добила по бескрајним шумама око града које су у прастара времена звали "волок", а цар је често долазио овде, на опоравак, пошто би га у Москви савладали изливи беса и јарости. Чак је намеравао и да престоницу пренесе из Москве у Вологду, али је касније одустао.
Дубока ноћ у вагоне донесе још већу тишину, и опет само се точкови воза окрећу и окрећу и понекад трачак светла, из вагона испред, кроз прозор падне на снег који крај пруге сија као да је просут шећер и одужи се путовање, а јутро, када би воз требало да стигне у Архангелск, учини се далеко и недостижно.
Усред малодушности која обузме путнике, у вагон ресторану, домаћица Вера која послужује госте због нечег се засмеје, можда и прегласно, и тај звук уз клопарање точкова дуго се још чује кроз ноћ.
Вера је жена морнара, живи у Архангелску, ту је и рођена, воли свој град иако је на самом крају света и даље је тек Бело море. Лепа су, каже, лета у Архангелску која су кратка и жарка, лепи су и јесењи дани, можда и најлепши, а лепа је, каже, и зима... Јесте да ноћ рано пада, да дневно светло траје једва пар сати, али ко још има времена да тугује за сунцем и светлом, када радости и зимских дешавања ионако има на претек; седељке, забаве, плесови, позоришта, концерти...
У брзом возу од Москве ка Архангелску, после десетак сати вожње, лако се изгуби осећај за време. И простор. Бесмислено је овде бројати километре.
Иза поноћи воз прође кроз место Плесецк, познато по чувеном космодрому. У то доба ноћи ту је минус 27 степени, до Архангелска остане још четири-пет сати вожње, једноличним пределом у коме се под јаком месечином око пруге виде тек хиљаде и хиљаде белих смрчевих стабала како ћуте на страховитом мразу. Стоје као бели споменици у хиљадама облика, нијанси, сваки различит, а опет сви исти.
У глуво доба ноћи, док воз не стаје, а шуми около нема краја, по глави, од умора, почну да се врзмају свакакве мисли. Осећај изгубљености, и страха чек пред толиким бескрајем, све веће удаљености од куће постане преовлађујући, у читавом вагону људи се повуку у купее из којих се не чује ни најмањи шум, као да се сви нечега боје, а мрак који вири из шуме около постане још страшнији.
Долазак у Архангелск, у шест ујутру, док је у читавом граду на обали Северне Двине мрак, стигне као дуго чекано олакшање. Перон је покривен снегом који на мразу од минус 30-так степени шкрипи, људи журно излазе из вагона из којих кроз отворена врата сукљају облаци паре и топлоте. Из мрака се појаве таксисти у лову на муштерије и све поново постане обичан, руски доживљај.
Пар километара даље, залеђеном Северном Двином у то доба ноћи увелико шетају људи, уживају, чекају јутро које ће сванути тек око 10 ујутру.
(Забележено пре коју годину, у брзом возу Москва – Архангелск.)
