Спорт

Легенде које се срећу у пролазу – Драган Стевановић

Нису сви некадашњи глумци, спортисти, репортери или певачи, били тог луксуза и среће да упркос свом квалитету, и после много година буду познати, славни и у позицији да "музу" тај статус довека. Постоје и они који су били надалеко чувени, али сада са уживањем обављају неке друге функције попут вољеног родитеља, супружника, духовитог комшије или хероја о којем прича цела улица. Неког од њих сваког дана срећете на путу до продавнице, а да нисте ни свесни. Управо то је случај Драгана Стевановића
Легенде које се срећу у пролазу – Драган Стевановић© Facebook screenshot/istorijaexyufudbala

Ово узбудљиво и турбулентно путовање води нас од Остружнице, преко Ријеке, Мадрида и Торина, па све до Карабурме и Шапца.

Ипак, пре свега тога, свратићемо за кратко у Ливерпул, где је пре неколико година управо отворена "пандорина кутија" оваквих прича.

Радивши анкету пред чувени "Мерсисајд дерби" између Ливерпула и Евертона, новинари британских медија нису могли ни да претпоставе да ће случајно и у пролазу, интервјуисати једног од актера истог.

У питању је утакмица из 1967. године, а одговор случајног пролазника на питање да ли се сећа тог меча, био је: "Наравно, бранио сам у њему".

Пролазник је био Томи Лоренс, голман "црвених" којем су се очи зацаклиле док је причао о дербију и временима када је био међу стативама енглеског клуба.

И тако би Томи, да се није нашао на улици у правом тренутку, вероватно остао већим делом заборављен или негде далеко у сећањима најстраственијих љубитеља овог клуба и спорта.

Доста сличан сценарио се одвија тренутно на улицама једног београдског насеља.

На путу до продавнице, трафике, пекаре или школе, становници Остружнице могу срести Драгана Стевановића.

Иако има оних који се често и радо сете играчких дана популарног Жака, када је жарио и палио теренима бивше земље, али и једног "Сантјаго Бернабеуа", много више је оних који не знају поред кога то пролазе свакодневно.

Занимљиво је да је фудбалер постао, такорећи случајно.

Судбина је хтела да Стевановић војни рок тада одслужи у Ријеци, где је његов дар за фудбалом и лоптом приметио хрватски тренер Јосип Скоблар.

Коју годину касније, Жак је постао професионални фудбалер и члан Ријеке.

"Нисам ни слутио да ме на једној од утакмица посматра Јосип Скоблар, тадашњи тренер Истре. Након 15 месеци, завршио се војни рок и вратио сам се у Београд, наставио да радим и играм за Неимар", започиње присећање Стевановић.

"Десетак дана након мог повратка, моја мајка је са терасе викнула: 'Зове те неки Скоблар!' Мислио сам да се шали, све док са друге стране жице нисам чуо:'Стевановићу, за два дана буди на Кантриди.'"

"Био сам преуморан од петнаестомесечног одсуства, желео сам да будем код куће. Тада сам свом оцу и брату саопштио да нећу отићи за Ријеку, али они нису желели ни да чују за ту опцију. На брзину сам купио авионску карту, и те фамозне среде, био на Кантриди."

Период који је био пред њим само је још један показатељ колико је битно да се поклопе неке "коцкице" и колико неколико наизглед ситница, може одредити нечији живот.

Наравно да се Драганов у огромној мери променио, али у сваком тренутку приче морамо схватити чињеницу да није исто бити професионални фудбалер данас и тада, те 83. године када је потписао уговор са хрватским тимом.

Није било толиких пара, статуса у друштву, компликоване свакодневице...

"На тренингу ми је пришао непознат човек и гурнуо ми у руке некакве папире да потпишем. Мислио сам да потписујем административне ствари, трошкове хотела. Када сам се вратио на 'Кантриду', саопштио сам Скоблару да сматрам да је време да се вратим у Београд. Рекао ми је: 'Какав Београд Стевановићу, на припремама си потписао четворогодишњи уговор са Ријеком.' Тада сам схватио да је 'непознат човек' који ми је дао документа да потпишем, био директор Ријеке. Схватио сам да имам лудачку срећу."

Било је то неко једноставније време, у којем ниси могао само да будеш талентован са лоптом, како би обезбедио генерације својих потомака.

Било је то време у којем си морао да постајеш и растеш као човек, па тек онда фудбалер.

"Фудбал се тада, дефинитивно играо из љубави. Новац није био ни у плану, а камоли приоритет. Имао сам срећу да искусим живот фудбалера, скупе хотеле, да будем у друштву најлепших жена, да потпишем понеки аутограм. Када се то дешава таквом брзином, човек заиста помисли да му се живот променио из корена."

Са годинама је схватио и да нема толико пријатеља, колико је мислио да има.

"Природно је да се круг пријатеља смањује из године у годину. Али није добро то што када људи мисле да сте на некаквом врху, долазиће са најразличитијим захтевима и причама. Мислио сам да људи то чине јер смо пријатељи. Када почнете да падате на некаквим животним тестовима, схватите да имате само породицу. Велики проблеми нису вода у којој пливају некаква пријатељства. У мутној реци заједно плива само породица."

Наравно да је било прелепих момената, када се успех на терену поклапао и са чарима фудбала ван њега, путовањима широм Европе и света, стицање познанстава и другарстава и много других ствари.

Тако добијамо легендарне Жакове приче о томе да је један легендарни Хозе Антонио Камачо био послат по "бурек", да је испадао људима из телевизора након Стевановићевог дриблинга, као и да на "Бернабеуу" имају златне тушеве и оне тунеле који спроведу играче на своје позиције.

"Утакмица против Реала, мислио сам да сам додирнуо звезде изласком на терен, раме уз раме, са таквим именима за које је знао читав свет. И данас је велика ствар играти против таквог клуба. Након победе Ријеке над Реалом, био сам убеђен да ћу читавог живота само јурити за лоптом."

"Када сам се вратио из Мадрида, људи из мог малог места су ме посматрали као осмо светско чудо јер сам заиграо на 'Бернабеуу'. Било је лако смислити форе које ће се препричавати деценијама касније. Тада је за нас 'Бернабеу' заиста био свемирски брод. Заиграти пред толико хиљада људи није било лако. Излазим из тунела, чујем тај хук, лудачка енергија у публици, у глави ми је само да морамо да добијемо Реал као и две недеље раније на 'Кантриди'."

"Међутим, било је суђено да та утакмица постане синоним за крађу. До 70 минута, резултат је био 0:0. Судија је избацио тројицу играча, између осталог и Десницу који је био глувонем – због приговора... Примили смо гол у 71. минуту из непостојећег пенала, а крајњи резултат био је 3:0 за Реал Мадрид. Белгијском судији Роџеру Шетерсу био је то последњи меч у каријери. Никада више није судио", са дозом горчине и сете говори Стевановић.

Упркос судијској неправди, што је чест случај када сте противник Реал Мадрида, Жак из те утакмице носи и један сувенир који је обележио његов, али и животе њему блиских људи.

Након утакмице, легендарни Камачо је затражио да размени дрес са момком који га је прописно "возао на рингишпилу".

"Био сам екстремно љут због невероватне крађе на коју нико није могао да утиче. Камачу сам на размени дао резервни дрес који сам узео из свлачионице. Он је мени поклонио свој, а данас то сматрам великом успоменом која ме асоцира не на фудбалску крађу, већ на чињеницу да сам постигао нешто о чему сам сањао", на тренутак сам додирнуо фудбалско небо.

Фудбал и живот су често испреплетани и повезани више него што мислимо.

Управо зато, како у фудбалу, тако и у животу, треба бити спреман на велике промене, често и на оне лоше.

Тако је Стевановићева каријера добила помало неочекивани заокрет, па је убрзо морао да тражи нову средину.

Данас, да има ову накнадну памет, сигурно би радио неке ствари другачије.

"Другачије бих гледао на све што ми се дешава. Нисам размишљао о томе да то једном може да престане. Искористио бих своју срећу и искуство на другачији начин. Тражио ме је Торино, али сам био премлад да бих отишао тамо. Ако постоји жал за неком пропуштеном шансом, онда нека то буде Торино."

Морао је убрзаним курсем да сазрева и учи о реалнијој страни живота. Оној коју је тешко прихватити, а која те очврсне и од тебе направи човека .

"У својој 30. години сам тек схватио много ствари. Никада раније нисам размишљао о томе да се фудбалска каријера тако брзо троши, да долазе млађи и да са бројем година, ма колико да је играч спреман, његова вредност рапидно опада. Деведесете године прошлог века није био проблем само то што имам одређени број година, почела је да се распада држава, клубови, одједном више нисмо били исти и почеле су да се назиру разлике о којима никада нисмо причали. То су тренуци када човек једноставно посустане."

"Те 91. године сам из ината, вере и љубави према том спорту почео да се враћам на терен, тренирао сам неколико пута дневно. Ту ме је сачекао и нови изазов – имаш 31 годину и можеш да играш за друголигашке клубове. Ни то није било толико битно, колико ме је заслепела чињеница да ми је само и једино приоритетно да обујем копачке. То је нека лудачка љубав."

На једном од тешких и стрмих животних степеника, Жак је схватио значај породице, подршке вољених и тога да се не иде кроз живот сам и главом кроз зид.

Супруга Светлана, која се тада бавила медијским послом, била је и остала његов носећи стуб који не дозвољава да се све сруши, ма колико се структура љуљала.

"Веома је важан такав вид партнерске, пријатељске и породичне подршке. Моја супруга је све то у једном. Помишљао сам шта би било са мном да није било ње у мом животу. Ко би славио успоне и ублажио падове онда када су времена била тешка. Јако је битно имати некога ко ће да те 'повуче' када види да ти није до игре и поново те убаци у исту."

У његовој фудбалској причи, која иде од Остружнице до Мадрида, од Ријеке до Карабурме и Шапца, некако је неизбежан био Партизан.

У њему је направио неке прве озбиљне фудбалске кораке, пошто је био део омладинског погона црно-белих.

"Партизан је био почетак фудбалске приче, које свакако не би било, да мој таленат није препознао спортски новинар листа 'Политика' Драгутин Дража Костић, који, нажалост, више није са нама. Њему ћу заувек бити захвалан за сва своја спортска искуства која вероватно не бих доживео да он није инсистирао на томе да покажем таленат. Владици Ковачевићу је често говорио да постоји седамнаестогодишњи клинац из Остружнице који је сјајан фудбалер. Дошао сам на пробу и од мноштво клинаца, одабрано је троје момака међу којима сам био ја."

"Играти у подмлатку Партизана у генерацији Варгом, Живковићем, Лазичићем и Достанићем, већ је био некакав предуслов да ме чекају добре и јаке сезоне. Ускоро је на ред дошла и матурска екскурзија коју нисам желео да пропустим, иако је Ковачевић инсистирао да останем јер сам потребан за дерби против Црвене Звезде, нисам га послушао", присећа се своје тврдоглавости Жак.

Неизбрисив обострани траг и однос остао је са Борцем из Остружнице, екипом у којој је почео и завршио каријеру.

"Волео бих да мој Борац и Остружница изнедре велика имена српског фудбала. Деценијама смо покојни Миодраг Стевановић Штеф, који је играо за ОФК Београд и Партизан и ја, носили терет најбољих играча у нашем месту. Ред је да нас неко замени", кроз осмех изговара Стевановић.

За крај још једног поглавља у овој занимљивој и садржајем испуњеној теми и каријери, Стевановић је додао да поред супруге, његовом животу смисла дају његове две ћерке – Јована и Јана.

"Поносан сам на чињеницу да имам ћерке које причају о данима који су толико далеко. Често разговарамо о свим догађајима који су препричани милијарду пута, али су још 'живи' јер их њих две често оживљавају. Можда бих и ја заборавио много тога, да не чујем сваког 24. октобра добро познату реченицу: 'Е, тата, данас је годишњица текме кад сте разбили Реал'."

И баш данас је управо тачно 40 година од када је Стевановић плесао и срушио Реал, нешто што ће Јована и Јана са поносом препричавати свима.

"Никада, нико од нас, није уистину био свестан успеха који је мој отац 'случајно' постигао. Ненаметљиво сe винуо до звезда. И баш толико је трајало – као траг звезде репатице. Увек скроман, несвестан талента. Јер за њега је то била игра. Тако нам је своју каријеру и представио – као игру. За мог оца то није био посао као данас – професионални фудбалери не иду на тренинг јер им то причињава задовољство – они иду на посао", прича Јована.

"Мој отац је на тренинге ишао јер је волео звук котрљања фудбалске лопте по терену. Волео је звук забадања крампона у оскудно изниклу траву фудбалског терена. Наиме, мој отац нам никада није наметао терет некога битног. Кроз своју блиставу каријеру прошао је као када закључате врата стана и одете у шетњу. Буквално тако. То је било нешто уобичајено, нешто што свако себи може да приушти. Зато и није разумео, а касније није ни могао да се избори са заједљивим коментарима људи који никада не праштају нечији успех. Не праштају да је неко бољи од њих. А он се није ни трудио то да буде, напротив. Трудио се баш супротно, да буде обичан. Део масе. Само дечко из краја, којем се успех напросто десио."

Каже да је њеног оца одувек највише красила скромност, што је вероватно утицало на то да Драган Стевановић данас нема живот и ужива углед попут осталих легенди, које су се добрано трудиле да "измузу" све што су могли.

"Скромност која је мог оца обележила у исто време је главни узрок што данас не ужива плодове трчања за том округлом ствари коју је толико волео. Али не жалимо. Тако смо и одрастале, несвесне да је Драган Стевановић име које су бројни коментатори великих утакмица изговарали са поштовањем (домаћи) и зебњом (страни)." 

Уместо неке виле или скупог аутомобила, од Драганове каријере остале су успомене, која пак имају знатно већу вредност од неке материјалне.

"Захваљујући мојој мајци, остала је чувена татина црвена свеска у коју је мајка стрпљиво сецкала и лепила исечке свих новина у којима би се појавило име Драган Стевановић. Остао је урамљен дрес Камача и мог оца који су носили на чувеној утакмици те 1984. године. Остала је ВХС касета из које коментатор грми: 'Стевановић, Стевановић, врло брзи Стевановић'. Остале су успомене. На једну шетњу, на једну вожњу рингишпилом."

"И сигурна сам да нико од нас не би ни пожелео да је другачије. А могло је. Моја Јана је једном изговорила предивну реченицу, док је гледала слику нашег оца са њеном ћеркицом: 'Да могу да бирам, увек бих тебе одабрала за неког најрођенијег мом детету, научио си нас шта значи подићи се са дна, узети мало ваздуха и наставити даље'. То је оно на чему сам бескрајно захвална и зато ћу стално понављати: 'Хвала што си мој'", додала је Јована.

Тако и сами долазимо до закључка, да живот чине често оне на око мање и ситније ствари... Да увек треба бити захвалан на слави и са сетом причати о томе, али да увек треба бити чврсто на земљи, са исправним мислима, најбољим намерама и трудити се да будеш најбољи у ономе што желиш.

image