Певала је тад цела планета, кад је Звезда била првак света

Било је то у нека друга, многи би рекли можда и по фудбал једноставнија времена...

Времена када је Давид показао свим Голијатима да, када имаш тим, склопљену слагалицу и мозаик и да када дишеш, трчиш и играш као један, можеш да оствариш и највише, незамисливе циљеве.

Тај 8. децембар 1991. године, остаће златним словима исписан у историју Црвене звезде, југословенског, српског и светског фудбала.

Југовић: Звездин успех у Барију се превише романсира, није све било баш тако

Након невероватног успеха оствареног неколико месеци раније у Барију, црвено-бели су сезону и целу једну епоху, крунисали у Токију, када су се попели на кров планете.

Пут до вечности и највећег успеха

За кратко ћемо се вратити до 29. маја, те чувене 1991. године.

Црвена звезда је на стадиону "Свети Никола" у Барију успела да, након бољег извођења пенала 0:0 (5:3), премости и последњу препреку звану Олимпик из Марсеља.

Године и године склапања тог тима, улагања и уигравања пројекта шампионске и на сваком пољу доминантне Црвене звезде, напокон је добио награду у виду титуле најбољег тима у Европи.

Редом су падали Грасхоперс, Глазгов ренџерс, Динамо Дрезден, велики Бајерн и на крају често потцењивани Олимпик.

О каквом се успеху ради, неће можда довољно добро дочарати ни свих двадесетак хиљада "делија" на стадиону у Барију, нити реке људи на улицама градова широм Србије и Југославије, већ податак да је Црвена звезда тог тренутка променила фудбал.

Да ли због чињенице да се онај поменути Давид издигао изнад свих Голијата, или због неких других, организационо-маркетиншко-логистичких ствари, УЕФА је одлучила да промени формат такмичења и уведе систем групне фазе у пројекат који данас знамо под именом Лига шампиона.

Звезда је пре 32 године исписала историју у Барију

Неколико месеци касније, црвено-бели отишли су неколико корака даље...

Певала је тад цела планета, кад је Звезда била првак света

Токио, 8. децембар 1991. године и игра "мачке и миша" на националном стадиону у Јапану.

Пред 60 хиљада гледалаца, Црвена звезда је савладала шампиона Јужне Америке, клуб Коло Коло из Чилеа.

Уз све изостанке, одласке и остале препреке, Црвена звезда је савладала чилеански тим са убедљивих 3:0.

Иако без тренера Љупка Петровића, али и играча Стевана Стојановића, Драгише Бинића, Роберта Просинечког, Рефика Шабанаџовића и Слободана Маровића, фудбалери Звезде свакако су били препуни самопоуздања након победе над Олимпиком у финалу Купа европских шампиона, па су од првог до последњег минута била доминантни.

Вођени тренерском палицом Владице Поповића, црвено-бели су прегазили јужноамеричког шампиона.

Црвена звезда је наступила у следећем саставу: Милојевић, Радиновић, Василијевић, Југовић, Белодедић, Најдоски, Стошић, Ратковић, Панчев, Савићевић, Михајловић.

Владимир Југовић је у 19. минуту начео ривала, а Звезду није могао да спречи ни црвени картон Дејана Савићевића у 42. минуту.

Иако је имала играча мање, Звезда је настављала да доминира, напада и постиже голове.

Југовић је 58. минуту другим голом повисио на 2:0, а Дарко Панчев је у 72. ставио "тачку на и", те крунисао једну невероватну годину, али и епоху.

Црвена звезда је након титуле шампиона Европе, подигла и пехар намењен прваку света.

Српски клуб постао је први и једини тим из источне Европе који је освојио клупску титулу првака света, а Звезда је такође постала и остала једина екипа из овог дела "старог континента" која је објединила европску и светску клупску титулу. 

Румунска Стеауа је пет година раније имала исту шансу, али су у Токију поражени од Ривера са 1:0.

Фудбал и Звезда данас

Много је прошло и много се променило у односу на описане успехе.

Фудбал све више тежи бизнису и спорту у којем је пресудно средство углавном новац.

Тешко је уопште замислити да један тим, онај који не важи за гиганта из "лига петица", оствари запажен резултат – како у Лиги шампиона, тако и на глобалном плану.

Данас, 32 године од Звездиног успеха, ниједна екипа из источне Европе није била чак ни у прилици да се домогне завршница поменутих турнира, а камоли да их освоји.

Што се тиче српског клуба, он је наредне три деценије био сведок пропадања једног система, често и инструмент борбе која није имала много везе са спортом, што га је у једном тренутку довело на најниже гране.

Од крова Европе и света, стизали су црвено-бели и до понора фудбалског океана, односно 200. позиције на УЕФА ранг-листи.

На годишњицу великог успеха, Звезда заузима 46. место на листи најбољих клубова у Европи, а након дугог низа година, успела је да као шампион Србије избори пласман у Лигу шампиона.

Тиме је и званично направила корак испред осталих тимова са ових простора и устоличила се као најбољи тим Балкана.

У протеклом периоду, тим из Љутице Богдана успевао је да скине "скалп" и освоји бодове против тимова какви су Ливерпул, Милан, Наполи, Арсенал...

Ипак, далеко је ова Бахарова звезда од елите, а посебно статуса оне из Токија, чему сведочи и чињеница да је освојила тек један бод у пет одиграних утакмица у групној фази Лиге шампиона.

Вероватно се никада више Звезда неће вратити у висине у којима је некад живела и летела.

За тако нешто остају само машта и сан, али док је света и века, црвено-белима нико не може одузети чињеницу да су били прваци света.