Спорт
Јабука која доцкан сазри дуго стоји, или: Пут од тоста и купуса до репрезентације Немачке
Чекање боли. Чекање замара. Оптерећује и исцрпљује. Чекање може бити теже од свог труда и зноја, проливеног и просутог читавим путем до коначног циља. Али зато, када се чекање ишчека...
Стрпљење је горко, али плодови су му слатки. Аристотел.
Често је фудбалски универзум загонетан и тајновит. Силе и закони који важе на травнатом тепиху гравитирају само ка лопти, упркос спољним утицајима и покушајима манипулације.
Понекад ове силе делују у складу са људским искуством и поимањем света, а некада и не. И то је само један од разлога, због којих фудбал јесте то што јесте - магија.
Међутим, у том мистичном фудбалском свету, насупрот оном нашем, нормалном (колико је то могуће рећи), пут до успеха је врло јасан и једноставан - устаљен и утврђен.
Нема ту никакве енигме и непознанице - таленат се препозна, негује кроз омладинске школе, вредно се ради, па, уз много среће и још више одрицања, стиже се до јаких светала рефлектора.
Разуме се, ретки устрају и опстану читавим путем, али је та стаза позната, добро утабана и путокази су савршено јасни.
Још ређи, готово и да не постоје, јесу они који су заблистали на највећој позорници у зрелим фудбалским годинама, а да су претходно били одбачени, због туђег мањка вере и недостатка слуха.
Дениз Ундав је један од таквих - одбачених, али упорних и несаломивих.
Он је још једна фудбалска врачарија, још једна Мандракова опсена, којом покзаује да се чак и у његовом свету, његова правила могу савијати и надиграти.
Пренизак за фудбал, не и за рад на машини
Од оца из југоисточне Турске и мајке из Сирије, Дениз Ундав је рођен и одрастао у Фарелу, малом граду у Доњој Саксонији.
Прве фудбалске кораке направио у локалном Ахиму, а онда је заиграо и у добро познатој школи Вердера.
Међутим, клубу из Бремена, који пословично има нос за талентоване играче, овај пут је заказао олфакторни систем.
После пет година су га пустили низ воду, сматрајући да је исувише низак за професионални фудбал.
Тада креће борба овог младића - када је схватио да има планове, али да их, сасвим сигурно, има и живот. Прихватио је чињеницу да постоји шанса да се њихови планови никада не укрсте.
Регионалне лиге, фудбал на граници аматерског и свакодневни посао који ће, уколико му фудбалски богови не намигну, доносити хлеб на сто.
Посао је био на првом месту, а фудбал... Па, свакако да је био ту, али једноставно, није могао у том тренутку да буде приоритет.
Устајао је у 4.30 изјутра, радио за машином, некада по цео дан. Чак ни пут до радног места није био једноставан - прво је ишао аутобусом, а онда 45 минута пешке. Тај последњи део пута му је најтеже падао, али и распламсао жељу за успехом.
"Ходао сам по мраку сваког јутра и то ме гурало да успем као фудбалер. Често је неко од колега пролазио колима, а нико никада није застао да ме повезе. То сам користио као гориво", објаснио је Ундав.
Открио је и како је то изгледало када се пребаци на папир, када се подвуче црта на крају месеца.
Није желео да буде, како је сам рекао, на терету родитељима, па је са 19 година зарађивао месечно 1.000 евра - 600 за машином као стажиста, а 400 играјући за ТСВ Хавелсе у регионалној лиги. Две године је тако издржао.
Жртва коју су родитељи поднели, доселивши се у Немачку без познавања језика, у Дениза је усадила скромност и понизност.
За кирију и рачуне је одвајао 400 евра, па признаје да му је новац који је зарађивао за машином (тих 600 евра) пружио осећај луксуза, јер је до тада успевао да прегура од првог до првог са скоро 100 евра.
Сећа се добро дана када је јео тост и салату од купуса јер није имао новац. Када би претекло мало пара, онда је било и за мајонез.
Због тога сада, када је ситуација на банковном рачуну далеко другачија, Дениз се не да преварити.
"И даље носим исту гардеробу коју сам носио годинама. Не занима ме луксуз – панталоне су панталоне, без обзира на бренд."
Белгија, Премијер лига и повратак кући
Али, дугачак је био овај тунел. Светло се (још увек) није назирало.
Играо је кратко за нижеразредни Ајнтрахт Брауншвајг а затим и Мепен у трећој лиги.
По истеку уговора напустио је Мепен, а прилику, одлучујућу - испоставиће се, пружио му је белгијски друголигаш Унион Сен Жилоа, са којим је, практично, потписао први прави професионални уговор. Имао је 24 године.
Потпуно је експлодирао и пронашао се у амбициозном пројекту Белгијанаца - увео их је у највиши ранг такмичења са 17 голова на 26 мечева.
Клуб се после 48 година вратио у најјачу лигу, а први пут у историји белгијског фудбала, екипа која је дошла из друге лиге је завршила као првопласирана на крају регуларне сезоне.
Ипак, Клуб Бриж је у драматичном плеј-офу дошао до титуле, али је историјска сезона Униона крунисана другим местом и пласманом у Лигу шампиона.
Ундав је сезону завршио као најбољи стрелац лиге са 25 голова, али и као најбољи играч сезоне у Белгији.
На утакмици са Остендеом у 15. колу, Ундав је постигао четири гола у победи 7:1.
Како се све више причало о онижем момку који тресе мреже у Белгији, брзо су реаговали они који имају новац и не баш добро око за таленат - Премијерлигаши.
Брајтон се лако договорио са Белгијанцима, пошто је пристао да Ундав остане на позајмици до краја сезоне.
Епизода у Енглеској је почела бајковито.
Дебитовао је за Брајтон првог дана нове сезоне - добио је прилику уместо Данија Велбека у последњим минутима меча у Манчестеру, првој победи овог клуба над Јунајтедом на Олд Трафорду.
Већ у другом наступу је уписао гол, али је онда уследио сушни период.
Није успео да се наметне на југу Острва, па се посегнуло за компромисом - отишао је на позајмицу.
Вратио се кући и пронашао, поново, себе.
Обукао је дрес Штутгарта и био један од кључних играча у походу на Лигу шампиона, прву од сезоне 2009/2010.
Штутгарт није имао куд - откупио је његов уговор за око 27 милиона евра.
У 28. години, Ундав је добио позив за национални тим. Имао је право да наступа за Турску и Немачку, али је одабрао земљу у којој је рођен.
Дебитовао је у мечу са Француском, потом био део екипе на Европском првенству, а онда дочекао и првенац у националном тиму.
У мечу са Холандијом, Ундав је, симболично носећи дрес са бројем 13, постигао први гол, а затим наместио други.
Врло брзо је постао омиљен и међу саиграчима и међу тренерима.
"Сјајан је момак, никада не губи фокус и увек доноси позитивну енергију у тим", објаснио је селектор Јулијан Нагелсман.
Омалени момак, од којег су баш због тога одустали у Вердеру, после силних путељака, друмова и шанаца, коначно је изашао на аутобан - и то у леву траку.
Био је најбољи играч у Белгији, осетио чари нижеразредних немачких терена али и хук са трибина енглеских стадиона... Дочекао, са 28 година, деби и гол у националном тиму.
Игра редовно у Бундеслиги, тресе мреже у Лиги шампиона, има четири милиона годишње од Штутгарта и још ко зна колико од "Пуме"...
Са осмехом на лицу је издржао све ветрове и коначно дочекао све оно о чему је маштао и за шта је стрпљиво радио све ове године, смуцајући се по сеоским теренима.
Спреман на све најбоље што му је фудбал остао дужан, још од дана када када га је прескакао погледом. А све то најбоље што следи биће још сочније и кремастије, због свих оних усамљених корачања у цик зоре, хрскања тоста и укуса скупоценог мајонеза.
