"Број 24"

Црно-бела фотографија детета продорног погледа, без осмеха али са уредном краватом и бројем "24" у рукама, донекле крије карактер Енџа Постекоглуа и открива смисао његовог похода на европски фудбал.

Она је, свакако, један од мотива и мотора који покреће овог харизматичног Аустралијанца грчких корена.

Фотографија је настала у Мелбурну, када су Постекоглуови искорачили са брода "тамо доле", миљама далеко од њихове отаџбине.

И фудбалски пут овог тренера, који је унео свеж ваздух у европски фудбал, био је попут тог путовања – дугачак, тежак, уз пуно немирног мора.

Тотенхем је на челу табеле у Премијер лиги – има 23 бода из девет мечева, а "певци" су постигли 20 голова уз осам примљених.

Енџ је постао први Аустралијанац на клупи неког премијерлигаша, а онда је постао и тренер који је освојио највише бодова у првих девет мечева – седам победа и два ремија. 

Проглашен је тренером месеца за август и септембар, Роби Вилијамс је препевао своју најпознатију песму због њега, залудео је читаву Европу претходних месеци...

Али, ништа од свега побројаног није Енџов циљ.

А да бисмо схватили његову идеју, циљ и одредиште – неопходно је вратити се на сам почетак његовог невероватног путовања.

У Атину.

Кофери у рукама, а у њима снови и љубав према фудбалу

Ангелос Постекоглу је рођен у престоници Грчке 1965. године. 

Када је имао две године, на власт у Грчкој је дошла војна хунта.

"Режим пуковника", подмазан новцем из САД јер је био "бедем заштите од ширења комунизма", донео је нестабилност и незадовољство у земљи.

Три године касније, Димитрис и Воула су спаковали ствари у два кофера, узели за руке сина и кћерку, па кренули трбухом за крухом.

На крај света.

"Број 24", који у рукама држи Ангелос је имиграциони број који је добио по доласку у Мелбурн.

Путовали су 30 дана у непознато, где их не чека нико и где немају ништа. Имали су само карту за укрцавање, а у коферима су понели снове о бољој будућности за децу (отац је понео и љубав према АЕК-у и фудбалу, али доћи ћемо дотле).

Једно време су провели у некој врсти избегличког кампа, пре него што су се уселили у кућу, коју су дуго делили са још једном породицом.

Димитрис, од доласка у Аустралију познатији као Џим, био је физички радник. Устајао је "са петловима", пре него што деца доручкују, а долазио кући касно. Није било превише слободног времена и хедонизма. Са породицом је проводио време за трпезаријским столом, за вечером, након које би, уморан, заспао на каучу.

Из угла дечака, било је врашки тешко зближити се и повезати са оцем. Али како то деца сналажљиво умеју – Ангелос је пронашао начин чак и када је простор за маневар био скучен.

Једини дан у седмици, када је Ангелос могао да се дружи са оцем и види га онаквим какав, заправо јесте, била је недеља.

Недеље су биле недодирљиве, распоред је био ригидан: ујутру црква, а после – фудбал.

Стадион је место на којем је Џим поново био Димитрис. Једино место на којем је Ангелос могао да види оца истински радосним.

Узимао је сина за руку и водио га на утакмице клуба Саут Мелбурн Хелас, клуба који су основали грчи исељеници.

Када се прође кроз капије стадиона – гужва, бука, мирис сувлакија у ваздуху и ехо грчког језика око терена – откривали су малом Ангелосу нове димензије његовог хероја.

Чинило му се да су сви они разговори које је Димитрис водио у глави током недеље због језичке баријере, куљали на површину тог дана.

"Родитељи су морали да се снађу без, практично, могућности говора. Сећам се једне приче... Комшија је обавестио оца да неко поклања душек и да могу да га узму и донесу кући. Они су га покупили, али су заборавили пут до куће, па су га сатима носили на раменима, јер нису знали да питају за смернице. Тата је то често препричавао и сви смо се смејали, али сам сигуран да му није било смешно када је теглио."

Нелсон Мандела је рекао да спорт има моћ да споји људе и промени свет.

Тих недеља, фудбал је изнова мењао свет једног дечака.

Због тих недеља, по сопственом признању, Енџ је заволео фудбал и клуб Саут Мелбурн – због тога шта је чинио за његовог оца. И од његовог оца. 

"Брзо сам се схватио да га фудбал чини срећним. Исто тако, схватио сам да ћу му се приближити уколико волим оно што он воли."

Фудбал, схватио је то Ангелос одмах, много је више од игре и спорта. Био је начин да се повеже са оцем. Био је бег од тешког живота. Био је начин да се уклопи.

"Као дете, желите да се уклопите. То није било лако, када сам знао да долазим из друге земље и да имам дугачко презиме због којег други ломе језик. За дечака је било најлакше уклопити се кроз спорт."

Фудбал је, много брже од брода Атина-Мелбурн, узимао дечака под своје.

Књиге и часописи са старим датумом, биле су прозор у фудбалски свет за Ангелоса, пошто фудбал није (био) превише популаран у Аустралији. На ТВ екранима је од фудбала била само енглеска Прва дивизија, оно што је данас Премијер лига.

"Обожавао сам Ливерпул, Била Шенклија и 'бут рум'... Кени Далглиш је био краљ за мене. Одушевљавао ме сваки његов потез, у дресу Селтика, Ливерпула или Шкотске."

Увучен је био Ангелос у свет фантазија, маштајући и знајући врло рано да ће, чиме год се буде бавио, фудбал бити по среди.

Мелбурн-Јокохама-Глазгов-Лондон

Сасвим логично и очекивано, Енџ је каријеру почео у Саут Мелбурну. 

Завршио је прерано са играњем због повреде – са 27 година, али је освојио две титуле шампиона са својим клубом.

До друге од те два, 1991. године, тим је водио са клупе легендарни Ференц Пушкаш, а екипу на терену Постекоглу са капитенском траком.

"Имао сам среће – када је дошао у Аустралију, енглески му није био најбољи. Али тренирао је Панатинаикос, па му је грчки био пристојан, а ја сам био нешто попут преводиоца. Често сам долазио по њега својим распалим аутом, због којег ме је било срамота."

Енџ на терену, чувени Пушкаш на клупи, а на трибинама, наравно, Димитрис. Заправо, чак је и он у једном тренутку био и на терену.

"Имам снимак финала, када сам био капитен и када смо освојили трофеј. Кренули смо у почасни круг са пехаром, публика је утрчала на терен, многи нису били срећни због тога. Он је био у средишту дешавања. Некако је завршио поред мене. Човек у тим годинама прескаче ограду да би поделио тај тренутак са мном."

Тренерску каријеру, опет – сасвим логично и очекивано, започео је на истом месту.

Иако је од старта желео да креира своју филозофију и прогура своју идеју, много тога је научио од Пушкаша, па време проведено са њим сматра непроцењивим.

"Упијао сам све што су тренери говорили, нарочито Ференц. Колико ме научио о фудбалу и тренерском послу, толико ме научио и о томе шта значи бити човек. Био је један од најбољих фудбалера у историји, а опет, једна од најпристојнијих особа које сам упознао. Сви смо желели да играмо за њега, не због тога што је све постигао и због тога какав је тренер, већ због тога каква је особа."

Након Мелбурна, Постекоглу је водио млађе селекције Аустралије.

Није имао превише успеха, а недуго након жустре расправе са аналитичарем у живом програму на телевизији, добио је отказ. 

Да би пронашао нови посао, морао је да се врати на почетак – у Грчку, где је преузео екипу из треће лиге. Није се превише задржао у земљи у којој је рођен, већ се вратио у Мелбурн и сео на клупу нижелигаша, са којим је испао у још нижи ранг. 

Пролазио је кроз тежак период у каријери, али је, помало неочекивано за тај моменат, добио позив који му је, испоставило се, обликовао даљи ток фудбалског пута.

Преузео је Бризбејн роур и врло брзо направио сјајну екипу која је, по мишљењу многих фудбалских зналаца у Аустралији, играла најлепши фудбал у историји тамошњег спорта. Брз, динамичан и офанзиван фудбал, без паузе.

За то, као и за све остало у каријери, заслуге иду Димитрису, пошто је Енџ увек желео екипу у чијој игри би уживао његов отац.

"Врло је једноставно. То ме водило кроз читаву каријеру. Седели смо усред ноћи и гледали фудбал са другог краја света. Увек би ми скретао пажњу на најбоље играче, најлепше потезе и тимове који постижу доста голова. Подсвесно сам то прихватио и када сам постао тренер желео сам да моји тимови буду такви. Иако већ неколико година није са нама, он је увек ту – у мојој глави. Када победимо 'ружно' 1:0, знам да би ми рекао: 'Немој да славиш, било је сра**'.  Сигуран сам да много људи може да схвати о чему причам јер су многи из моје генерације слично одрастали."

Освојио је титулу два пута заредом, а после годину дана проведених на клупи Мелбурн викторија, преузео је национални тим.

Постекоглу је "кенгуре" одвео на Мундијал у Бразилу 2014. године, затим је освојио азијски куп наредне, да би, потпуно изненађујуће, поднео оставку чим је изборио пласман на Светско првенство у Русији 2018. године.

До разлаза је дошло због неслагања у самом старту – Енџ је желео да "путовање бродом дуго 30 дана", људи из савеза и медији су желели "лет конкордом".

"Људима је било битно само да се квалификујемо. Желео сам да створимо нешто веће – основу за будућност. Када сам схватио да сам усамљен, рекао сам: 'У реду, хајде да се квалификујемо, па да идем да радим нешто друго". 

Није дуго чекао на нови позив, а он је стигао, неочекивано, из Јапана – из Јокохаме.

Почетак са Мариносима је био тежак – тим је био у зони испадања, али се пласирао у финале Купа, а на крају је сезону завршио на 12. месту.

Клуб је веровао у њега, продужили су уговор, а он им је узвратио првом титулом у последњих 15 година.

Након што је постао први Аустралијанац са освојеном титулом у "земљи излазећег Сунца", Постекоглу је схватио да је време да се опроба у Европи.

Селтик на јапански погон и препород Тотенхема

Ни са Селтиком није остао празних шака – освојио је пет од могућих шест трофеја.

Многи би, онако на прву, рекли да је успех са великаном из Глазгова загарантован, али Постекоглу је и ту морао поштено да се намучи како би дошао до трофеја.

Није наследио шампионски тим, Селтик је у претходној сезони изгубио у шампионској трци од Ренџерса са невероватних 25 бодова заостатка. Исти ривал их је избацио из Купа, Рос Каунти им је пресудио у Лига купу, па је атмосфера на "Селтик парку" била напета. 

Навијачи су протестовали и тражили "главе" – тренер Нил Ленон је отпуштен, промењен је директор, а нови је потрајао чак два месеца. 

Прва опција је био Еди Хау. Клуб га је чекао месецима, али, на крају, није желео да се упусти у изазов који је, практично, осуђен на пропаст.

Читавих 100 дана клуб није имао новог тренера, а онда се појавио Аустралијанац, који је дошао из Јапана.

Ослонио се на свој њух и познавање прилика у Јапану, па је у Селтик са собом довео неколико играча који су му помогли да од Селтика направи поново силу, која игра спектакуларан фудбал.

Желео је изазован задатак, хтео је да засуче рукаве и још једном доказао да се тежак рад исплати.

"Читавих 27 година сам у послу, само сам неколико месеци био одвојен од терена, када сам радио као аналитичар. Тада сам био најнесрећнији у каријери. И на то се увек враћам – колико год да је тешко на послу, знам да бих био несрећан да нисам у њему."

Највећа позорница је чекала на њега.

Наравно, опет нимало лак и угодан задатак, нипошто "шетња парком".

Тотенхем је остао без најбољег играча и стрелца у историји (Харија Кејна), клуб је одавно постао мета подсмеха због празних витрина, многи се нису усудили да седну на клупу "певаца", али – Енџ не бира лак пут.

Дошао је тихо, "околним" стазама до највеће сцене, готово као Сузан Бојл у оној ријалити емисији – апсолутно нико није очекивао спектакл, а баш то су добили!

После Жозеа Муриња и Антонија Контеа, дошао је "Енџбол" и окренуо клуб наглавачке – игра се нападачки, са лоптом у ногама на противничкој половини, константно се напада гол...

Нико више не прича о Харију Кејну, нико се не шали са Тотенхемом, а навијачи већ маштају о титули.

А управо то последње је Енџов циљ.

"Желим да навијачи буду узбуђени и да постоји еуфорија. Разумем зашто очајнички желе трофеј, али није то циљ... Циљ је да направимо клуб који ће се сваке године бори за трофеје. Кроз читаву каријеру покушавам да останем доследан томе – фудбал је страствен и доноси радост и усхићење људима. Тако желим да играју моји играчи."

Иако се шалио да само "покушава да копира Пепа", Постекоглу је изнова подвлачио да његов приступ фудбалу, његова филозофија, дубоко у себи садрже и део његовог одрастања.

"Никада ми није фудбал био посао, нешто што ће донети храну на сто. Увек је био много више. Фудбал је постао бизнис без милости, али мени никада није било само до резултата и победа. Фудбал је стављање осмеха на туђа лица. Фудбал има ту моћ да уједини и створи нешто што је веће од спорта. Клуб у којем сам ја поникао није само фудбалски клуб – то је место окупљања грчких имиграната, да се друже и осећају пријатно. Волим што фудбал то и даље чини. Где год да одете, на који год крај света, имаћете две стативе, па макар оне биле две торбе или канте за смеће. И увек ће бити деце која играју."

А данас, када има свет под ногама и када сви причају о њему у суперлативима, "Велики Енџ" свим силама покушава да остане мали – скроман, захвалан и свестан жртве коју су поднели други да би он био ту где јесте.

"Отац је корен и основа свега што сам данас. Његов глас ми је у глави. Пламен који је он запалио још гори. Знам шта је поштен и тежак посао. Знам шта је пожртвовање и знам колико сам сада привилегован. То не узимам здраво за готово, зато што знам колико су вредно и тешко радили. Жртвовали су своје животе да бих ја данас био ту где јесам. Зато не сматрам да радим сваки дан, већ да живим сан који је омогућила туђа жртва. Желео је да дођем у Европу. Сигурно би се будио и гледао сина усред ноћи. Сигуран сам да би био поносан."

Са тројицом синова, Енџ покушава да створи везу и пружи им оно што је њему недостајало. Признаје да их прави "меканим" тиме што им сваки дан говори да их воли. Одморе проводе у Грчкој, а у слободном времену гледа филмове – воли "Бекство из Шошенка" и филмове Мартина Скорсезеа.

Не лежи му научна фантастика и никако не воли филмове о суперхеројима.

Можда зато што је свог рано открио и носи га свуда са собом.

"Људи често погрешно доживљавају имигрантске приче, верујући да се у другу земљу иде због бољег живота. Моји родитељи нису имали бољи живот, отишли су у Аустралију да обезбеде нама могућности за бољи живот. Убеђен сам, колико год да би било тешко, да би имали бољи живот у Грчкој, где су им фамилије, пријатељи где немају проблем са језиком. Све су то оставили због нас, како би нам обезбедили могућности. Када размишљам о томе, схватам како је то огроман поклон – неко је жртвовао своју срећу и своје добро због деце. То је лекција коју никада нећу заборавити и све што радим, радим у њихову част."