Балада о ратнику мистичних очију

У Старом Осколу, рударском граду, удаљеном 12 сати вожње возом од Москве, нису знали да најтврђи дијамант, најплеменитију руду читаве Русије не треба да траже у земљи, већ она расте изнад ње.

У "граду војничке славе", какву титулу носи овај руски град због доприноса у борби за слободу и независност руске државе, одрастао је мали Феђа, маштајући о томе да буде космонаут.

Дечачка жеља му се није остварила, али је успео да досегне неслућене висине. Не ракетом, већ одлучношћу и вером – у Бога и у себе.

Сам почетак његове приче везан је за град Рубижне, у Луганској области, одакле су се Владимир Јемаљаненко, варилац по занимању и Олга, учитељица, преселили у Стари Оскол, када је Федор имао две године.

Школа му је ишла добро, био је одличан ђак, а са 11 година је кренуо да тренира џудо и самбо. Покушавајући да копира старијег брата, истим стопама кренуо је и пет година млађи Александар.

Према речима његовог тренера, Федор се ни тада није истицао у односу на другу децу – није био најталентованији, нити најснажнији, најкрупнији... Али снага воље и истрајност нису му допустили да одустане.

Након школовања, Федор је отишао у војску, где је прво био ватрогасац, а потом члан тенковске јединице.

После одслужења војног рока, представљао је Русију у џудоу и самбу, а у професионалце се отиснуо 2000. године, како би зарадио новац.

"Најопаснији човек на свету"

За победу у првом мечу у ММА каријери било му је потребно мало више од два минута – "гиљотином" је савладао противника, а онда само низао победе...

За готово десет година је претрпео само један пораз и он је био веома дискутабилан.

Тсујоши Косака га је победио 2000. године после 17 секунди – судија је прекинуо меч, због посекотине изнад Федоровог ока. Косака је закачио Федора, отворио посекотину коју је зарадио у претходној борби, а то је учинио лактом, што је било у том тренутку, у тој организацији, забрањено.

За десет година, Федор је рушио све пред собом – бивше УФЦ шампионе, легенде борилачких спортова, људе далеко крупније, више, јаче...

Како је своје приче причао у рингу, а врло мало ван њега; пошто се разликовао од сваког борца који се до тада појавио – смиреношћу, погледом, гласном тишином; полако је постајао мит, поготово за оне који никако нису могли да га "прочитају".

Истина, тешко је прокљувити таквог човека, који не открива превише, чува приватни живот далеко од очију јавности, који пред борбу изгледа као да се тек пробудио.

"Никада нисам био љут пред улазак у ринг, никада се нисам 'пумпао' као што неки спортисти раде. Верујем да се противницима мора показати поштовање."

Човек који се такмичи у тешкој категорији са својих 182 центиметра и 106 килограма, а који са лакоћом добија дивове ММА спорта – Семија Шилта, Антонија Ногеиру, Марка Колмана, Кевина Рендлмена, Мирка Филиповића...

Побеђивао је бивше УФЦ шампионе, актуелне "Прајд" шампионе, тројицу К1 првака, освајаче олимпијских медаља...

Врло брзо је постао "Последњи император" и "најопаснији човек на свету".

Иако баш ништа – ни говор тела, ни мимика – нису откривали да ће се нешто спектакуларно догодити – када Федор уђе у ринг, сви су седели на ивици свог седишта. 

Од почетка ММА каријере, од 2000. до 2010. године, Федор је одрадио 33 меча – један, поменути, контроверзан пораз и један меч без победника (Ногеира други међусобни меч, судар главама).

Многе је побеђивао и пре уласка у ринг, када је паралисао (иако то није ни покушавао) погледом, у којем противници нису могли да виде ништа.

Иако је наспрам њих, нису били сигурни да ли је човек или мит.

А он је био, просто и једноставно, обичан човек. Човек који је сањао породицу и дом.

И у тренуцима највеће славе, када му је свет био на длану и када су његове могућности биле недокучиве, Федор је желео само да остане онај мали Феђа из Старог Оскола.

"Могао сам да тренирам било где у Русији, било где у свету. Волим свој мали град, одрастао сам овде, ту су ми родитељи, пријатељи. Срећан сам овде", рекао је једном приликом.

Стручњаци су тврдили да је брат Александар био талентованији и имао боље предиспозиције, али није успео да остане фокусиран и предан спорту. Често су га стрампутице заводиле. Федор је сушта супротност – материјално га никада није превише занимало.

"Увек сам желео да представљам своју земљу... Да пренесем њену славу. Да помогнем другима, младим борцима да иду истим правцем."

Баш због тога, због свог личног "бушида" и због тога што новац није управљао његовим умом, никада није наступао у УФЦ-у.

Са председником организације Дејном Вајтом никада није нашао заједнички језик, упркос томе што је било неколико тајних сусрета и покушаја да се дође до договора.

"Дејна Вајт мора да научи да поштује људе са којима ради, да поштује борце. То је најважније. Можда је добар бизнисмен, али све гледа кроз новац. Нису паре све у животу."

А Вајт је "променио плочу" када није успео у својој намери.

Прво је говорио како му је једини неиспуњен сан да доведе Федора у УФЦ, да организује борбу са Броком Леснаром, а када су сви преговори пропали, Вајт је причао како је Јемаљаненко прецењен борац.

Последњих година, борбе му нису биле приоритет, али као и сваки борац који зађе у неке године, и даље има потребу, тај зов из стомака, да уђе у ринг и докаже себи да још има "оно нешто". Добрано у петој деценији, Федор је имао и победе и поразе на крају каријере.

Узбуркао је, још једном за крај, ММА духове и отишао у пензију.

"Никада ми није био циљ да направим 'легендарну' каријеру и од себе правим легенду... Желим да ме памте као добру особу, обичног, нормалног човека."

Претрпео је пораз у последњем мечу, није било савршеног краја дивне каријере, али Федор никада није заборавио какав је борац.

Са видљивим траговима борбе, након пораза, са осмехом је спустио рукавице у октагон и захвалио легендама које су дошле да га испрате у пензију.

"Сјајно се осећам због одласка у пензију. Знам колико имам година, а и све повреде које сам имао у прошлости ме сада подсећају на то. Једноставно, тело није исто као што је било."

И тај осмех, након тек завршене битке, можда је најјачи утисак пораза од Рајана Бејдера.

Осмех човека који је спокојан, човека који је пронашао свој мир и који није морао никоме ништа да доказује.

Јемаљаненко, који је изашао на последњу борбу уз тактове песме "Химна за живот Србије", често храни душу у нашој земљи – долази тихо, да се ни не зна да је овде. Обилази манастире по Србији и несебично дели енергију коју носи са собом.

А како је овај ситан и низак тешкаш, никада извајан, штавише, увек са вишком на стомаку; који никада нити једну ружну реч није рекао за противника, који је толико пристојан и скроман, постао највећи борац свих времена?

Можда баш због тога – због скромности и љубави коју, нечујно и неприметно, дели другима.

"Овај спорт није суров. Људи могу бити сурови. Ако успеју да остану људи – у односу са другима, у спорту, у животу... Онда нема места за суровост."