РТ Балкан анализа: Како су српски клубови протраћили најбољу европску шансу

Српски фудбалски клубови на почетку сезоне 2023/24 добили су судар са реалношћу који је показао да је домаћа Суперлига далеко од 11. најбоље лиге Европе. Коефицијенти који су марљиво били скупљани од 2017. године, и то превасходно од Црвене звезде и Партизана, довели су српском фудбалу најбољу шансу у модерној историји фудбала да направе још озбиљнији искорак.

Ипак, директно место у групној фази Лиге шампиона и гарантована још два места у групним фазама УЕФА такмичења, као и по први пут пет тимова који су изашли на међународну сцену, оголили су све проблеме српског фудбала и показали овдашњим фудбалским радницима да не само да Суперлига није 11. у Европи, како се налазила на УЕФА ранг-листама, већ и да је пропуштена историјска шанса да се све повластице задрже на дужи период.

Суперлига зрела за реформу коју неће дочекати - зашто је 16 клубова превише за Србију?

Када је пре две сезоне Србија успела да оконча сезону испред Украјине, Белгије, Швајцарске и Грчке, сви у домаћем фудбалу знали су да ће то донети сјајне предности овдашњим клубовима на почетку сезоне 2023/24. Било је око 15 месеци времена да се направи замајац за ојачање првенства, али и да клубови схвате да је сада право време да се новац уложи на квалитетан начин.

У прошлу сезону, после године у којој је Звезда једва успела да остави Партизан иза себе, ушло се у најважнију сезону Суперлиге у модерној историји. Једно место у групама Лиге шампиона, једно у квалификацијама за исто, као и још три тима на евросцени - један у плеј-офу Лиге Европе са гарантованом групом Лиге конференције, и два клуба у квалификацијама за Лигу конференције.

Баш у то време, било је најављивано да ће Суперлига бити скраћена са 16 на 14 клубова, са тенденцијом да можда у наредном периоду тај број буде додатно смањен на 12. Али у последњи час, из Фудбалског савеза Србије стигла је потврда да од тога нема ништа - и тако је први позитиван корак био сасечен у корену.

Уместо да се квалитет концентрише у мањем броју клубова, настављено је да епитет "суперлигашког фудбалера" и даље нема тако велики значај. Управо у прошлој сезони, у Суперлиги са 16 клубова заиграло је невероватних 569 фудбалера - идентично као и у Суперлиги - што је далеко више од, рецимо, Швајцарске, где их је прошле сезоне у 10 клубова играло тек 305.

Са 14, а потом и 12 клубова у Суперлиги, клубови би били приморани да направе "филтер" - концентрација квалитета била би већа, утакмице нешто јаче и оне најквалитетније би се играле нешто чешће. Но, није ни то утопија. Не би то преко ноћи решило бројне проблеме који су у српском фудбалу евидентни. Али био би добар корак унапред.

Друга пропуштена прилика била су пословања клубова. То се превасходно односи на Партизан, који је у најважнију сезону у последњих 30 година домаћег шампионата ушао на крилима 98 освојених бодова. Већ до краја лета, било је јасно да ће црно-бели бити светлосним годинама далеко од реалне борбе за титулу.

Уместо да додатну притисну Звезду и покушају да је напокон свргну са трона, Партизан је запао у сопствени вртлог, хаос из ког још увек не може да се искобеља, и који је пре неколико дана резултирао оставком председника Милорада Вучелића. Додуше, питање је да ли ће и колико то ишта променити у Хумској.

И док домаћи портали сада пребројавају колико преко 20.000.000 евра је Звезда пребацила у зарадама од Лиге шампиона и пре него што је морала да шутне лопту, у Партизану - четвртом тиму Србије прошле сезоне - више морају да брину о струји, агрегатима и сабласно празним трибинама.

Ни овог лета њихов тим није ојачан, па је клуб наставио да тоне и на терену. У сезони у којој Србија има три тима у групним фазама европских такмичења, ниједан од њих није Партизан и то довољно показује у какво стање су запали црно-бели. Сада ће четвртком у Лиги Европе и Лиги конференције гледати ТСЦ из Бачке Тополе и Чукарички.

А онда, ту су и ова два клуба, другопласирани и трећепласирани из прошле сезоне. И ТСЦ и Чукарички знали су да их овог лета очекују никад већи изазови - квалификације за Лигу шампиона и Лигу Европе. Знали су да ће читаву јесен играти у европским такмичењима, а самим тим, знали су и да ће зараде од УЕФА награда моћи да буду далеко, далеко веће од ичега што су до сада могли да зараде.

То су им обезбедили њихови резултати у првенству прошле године, али ништа не би било могуће да Звезда и Партизан пре тога пет година нису доносили велике резултате на међународној сцени. Знајући све то, ни ТСЦ ни Чукарички нису богзна како ојачали тимове. Да кад изађу у Европу, да имају чиме да се покажу и како да се испрсе пред богатије и искусније тимове.

Није нико у Србији очекивао да ће ТСЦ ишта моћи против Браге у квалификацијама за Лигу шампиона, нити да ће Чукарички имати шансу против Олимпијакоса у Лиги Европе. Али ако ТСЦ у трансфере овог лета уложи 780.000 евра, а Чукарички ништа, јасно је да су и они имали своју шансу да више учине, да не буду "отписани" у својим групама одмах по окончању жребова. Некад мора да се уложи да би се више зарадило.

Сада када су Звезда, ТСЦ и Чукарички сазнали своје ривале у групама три УЕФА такмичења, прва црта може да се подвуче. Салдо је болно слаб - у 10 утакмица, српски клубови су овог лета изгубили девет, уз једну победу, Партизанових 2:0 против шест година старог клуба из Азербејџана.

Српски клубови ће ове јесени одиграти 18 мечева у Европи и питање је колико ће српски коефицијент на крају моћи да буде увећан. Али једно је јасно - циклус успона српског фудбала на УЕФА листама је завршен, сада крећемо у супротном смеру. И питање је колико би тај пад могао да буде дугачак и трајан. Већ на крају ове сезоне, Србија би могла да испадне из друштва 15 најбољих лига у Европи, што аутоматски значи повратак са пет на четири места у УЕФА такмичењима.

Изгледа да је то ипак реалност српског фудбала.