Последњи бљесак Краљевине Југославије - Хрвати бојкотовали, а Енглези пали у Београду

Када фудбалери Србије 16. јуна буду истрчали на стадион у Гелзенкирхену на свој први меч Европског првенства против Енглеске, навијачи "орлова" ће своје усхићење сударити са болним жигом прошлости.

Наш избор

100 година Прве лиге Југославије: Серијал РТ Балкан о фудбалским јунацима Краљевине

Једни ће се сећати последњег пута када је државни тим играо на стадиону Шалкеа, кобног лета 2006. године, недуго по распаду заједничке државе Србије и Црне Горе, распавши се и на терену у поразу од Аргентине 6:0 на Светском првенству.

Другима ће у мислима бити последњи меч репрезентације на Европском првенству, када је Холандија у Ротердаму 2000. не само разбила Југославију 6:1, него и означила крај велике генерације којој је недостајао велики резултат.

Ипак, не мора све да буде тако црно и у знаку ђавољег броја шест.

Државни тим је баш против првог ривала на Еуру, Енглеске, имао својих успеха. Драган Џајић је 1968. срушио тадашње прваке света у полуфиналу Европског првенства.

Али мало ко зна да је селекција Краљевине Југославије пре равно 85 година урадила незамисливо - са полу-аматерском селекцијом потукла Енглезе, тада још увек сматране за предводнике светског фудбала.

Било је то пролеће 1939. године. Београд, та краљевска престоница, угостио је 18. маја селекцију Енглеске и био сведок њеног пада пред Југословенима 2:1 у првом међусобном дуелу два државна тима.

Но, не би ми били ми - ма како се звали - да први сусрет са изумитељима фудбала није носио своје политичке и спортске замршености.

Утакмица против Енглеске дошла је у незгодном тренутку по селекцију Бошка Симоновића. Југословенски ногометни савез прослављао је 20 година рада, али након иницијалног успеха на Мундијалу у Монтевидеу 1930., више није имао много чиме да се похвали.

За Олимпијске игре у нацистичком Берлину 1936. године, Југославија није успела да се квалификује, па је тако остала на учинку од три олимпијске утакмице, три пораза и једном постигнутом голу током 20-их година.

После пропуштене шансе да оду на Мундијал 1934. у Италији, Југословени су због пораза 4:0 од Пољске остали и без Светског првенства у Француској 1938.

Свеукупно, репрезентација Краљевине није показивала значајне знаке напретка - уочи Мундијала изгубила је 4:0 од светског шампиона Италије, ређали су се порази од Чехословака и Немаца, док је десетак дана пред меч са Енглеском уписан и неуспех 0:1 против Румуније у Букурешту.

И ван фудбала, Југославија је била у проблемима.

Спори крај Краљевине, српско-хрватске тензије и једнострани компромиси

Тридесете године 20. века биле су изузетно тешке за младу и "климаву" државу. Када 1932. и 1933. настају велике промене у Европи, пре свега са отвореном појавом фашизма и нацизма, политичке околности се драстично мењају у поређењу с онима које су биле на снази по завршетку Великог рата и настанка Краљевине СХС.

Југославија пропушта прилику да се унутар себе организује и пронађе унутрашњу снагу која ће је држати на окупу. Фамозне 1934. краљ Александар Карађорђевић бива убијен од стране хрватских и македонских сепаратиста, а потом и заједничка држава почиње да клизи ка својој смрти.

Без унутрашње стабилности, а са великим културолошким и идентитетским проблемима, Југославија те 1939. године наилази на огромне изазове у решавању српско-хрватских несугласица.

Баш у мају 1939, у време када су Југославија и Енглеска водили фудбалску битку, и она политичка је започела своју, која ће епилог добити крајем августа у виду споразума Цветковић-Мачек.

То компромисно решење доводи до стварања Бановине Хрватске, којом хрватска опозиција у њене границе добија читаву Савску и Приморску бановину, као и делове Дунавске, Дринске, Врбаске и Зетске бановине. Њеним настанком и током наредне две године, према војном историчару Јозу Томашевићу, стварају се основи целокупне државне инфраструктуре злочиначке Независне Државе Хрватске.

То српско-хрватско неслагање унутар Краљевине остављало је своје ефекте не само на југословенски спорт, већ и на утакмицу против Енглеске.

Трзавице, проблеми и скандали на релацији Београд-Загреб унутар домаћег фудбала добро су познати по случају Светског првенства 1930. када су хрватски играчи одбили да путују за Монтевидео због селидбе ЈНС-а у Београд.

Но, тензије су биле присутне готово константно - од пребројавања колико играча из чијих клубова добија позив за репрезентацију, до тога колико који клубови доприносе приходима ЈНС-а од продаје улазница за утакмице. Кроз новинске извештаје и у Београду и у Загребу увек су провејавала "подбадања" и критике за "ово" или "оно" упућене оној другој страни.

Ипак, све је предалеко отишло априла 1939. када су клубови из подручја која ће припасти Хрватској бановини напустили Југословенски ногометни савез и прикључили се новооснованој Хрватској спортској слози (ХСС).

Унутар ХСС настаје Хрватски ногометни савез (ХНС) који ће основати и лигу хрватских клубова. Зато су се у последњим годинама Краљевине до почетка Другог светског рата прво играле одвојене Српска лига и Хрватско-словеначка лига, па тек на основу њих клубови квалификовали за државно првенство.

Када је објављен састав репрезентације Југославије за меч са Енглеском, није било изненађење да су се у Загребу чудили да је само голман Фрањо Глазер био позван од играча из тамошњих клубова. Из Београда су, за то време, већ почели да рачунају на будући бојкот Загрепчана, пошто је њихов ХНС сада постао опозиција кровном ЈНС-у. Тиме су желели да се припреме на будућа отказивања загребачких играча.

Да је у томе било мудрог предвиђања развоја ситуације потврдило се у данима пред меч са Енглеском. "Политика" је 16. маја, два дана пред утакмицу, објавила да Глазер из Грађанског, али ни Јозо Матошић из сплитског Хајдука, неће доћи у Београд на меч против Енглеске.

Чак се писало и да ће на дан утакмице они бити гости у тиму загребачког ХАШК-а у пријатељској утакмици против Штутгарта. Био је то само још један у низу потеза који су на фудбалском плану очитавали слику у целој земљи.

Моћни Енглези са Мађионичарем који је играо против обе Југославије

Енглеска је у Београд дошла са тимом који је пет дана раније одиграо 2:2 против Италије на "Сан Сиру". Италијани су били двоструки узастопни шампиони света и Енглезима су се супротставили са 10 играча који су били део златног тима из Француске 1938.

Селекција Енглеске била је у најјачем саставу, о чему су извештавали и тамошњи медији. Пар дана пред утакмицу говорило се о неизвесности наступа Стенлија Метјуза, једног од највећих енглеских играча свих времена, али је на крају и крило Стоука био спреман за меч у Београду.

У тиму је била неколицина истинских великана. Двојица бекова били су Џорџ Мејл и Еди Хепгуд, легендарни дефанзивци Арсенала, оног који је са Хербертом Чепменом као тренером доминирао енглеским фудбалом 30-их година.

Центархалфа је играо Стен Калис, славни играч Вулверхемптона. Он ће током 1950-их као тренер предводити Вулвсе до три титуле првака Енглеске, а у сезони 1959/60 и елиминисати Црвену звезду из Купа шампиона.

Кен Вилингем и Џо Мерсер, у халф линији поред Калиса, играли су против Југославије неке од својих последњих мечева за репрезентацију, а занимљиво је да ће Арсенал за Мерсера 1946. платити Евертону чак 9.000 фунти. Са додатом инфлацијом, то је свота која би у данашње време вредела више од 500.000 фунти.

На левом крилу у нападачком квинтету играо је Франк Брум из Астон Виле, лева "полутка" био је Лен Гоулден, Јеврејин који је играо у фамозном мечу против нацистичке Немачке када су играчи Енглеске салутирали Хитлеровим поздравом у Берлину 1938. године, док је центарфор био Томи Лоутон.

Лоутон је постигао 22 гола на 23 меча за Енглеску, а био је један од бројних репрезентативаца који су служили у британској војсци током Другог светског рата.

Вили Хол је био десна "полутка", али после меча са Југославијом никада више није био репрезентативац, док је на десном крилу био непоновљиви Стенли Метјуз.

Овај "Мађионичар", како је гласио његов надимак тих година, играо је прволигашки фудбал у Енглеској све до своје 50. године, а био је и једини играч Енглеске који је могао да се похвали наступима и против Краљевине Југославије пре рата, и против СФР Југославије после. Тај други сусрет 1956. Метјуз је играо када му је већ била 41 година.

Енглеска је до овог меча у претходних 10 година изгубила само седам утакмица у континенталној Европи. Почело је све са Шпанијом 1929. и после су то учинили још Француска, Мађарска, Чехословачка, Аустрија, Белгија и Швајцарска.

Како је Југославија сензационално победила Енглеску

А онда је на ред дошла и Југославија.

Састав тима гласио је овако: Ловрић - Пожега, Дубац - Манола, Драгићевић, Лехнер - Глишовић, Вујадиновић, Петровић, Ф. Матошић, Перлић.

Тих 11 уписало се у историју надахнутом игром која је изненадила ривала не случајно познатог под надимком "горди албион".

"Као вихором понесени, јуришали су наши играчи на противнички гол праћени одушевљеним поклицима масе од 30.000 душа. Енглези су били изненађени. Једва су се могли одбранити од првих напада. Међутим, наши нису попуштали. Играли су заиста свим срцем, пожртвовано до крајности, расипајући снагу без поштеде. Тај елан није допустио Енглезима да се развију, да повежу своју линију и да покажу свој толико помињани 'дубл-ве' систем", писао је новинар "Политике" Бора Јовановић.

Само 15 минута било је потребно Југославији да стигне до поготка. Никола Перлић је пробио по левом боку и центрирао на другу стативу, а Страхиња Глишовић је у скоку успео да са 11 метара "ухвати" волеј ударац који су и Енглези у својим извештајима описивали са "заиста сјајан гол".

Глишовићева мајсторија довела је до одушевљења на трибинама стадиона на ком је као играч БСК-а чинио најлегендарнију нападачку петорку у историји тог клуба - уз Александра Тирнанића Тиркета, Благоја Марјановића Мошу, Војина Шкобу Божовића и Ђорђа Ђокицу Вујадиновића, капитена Југославије тог дана против Енглеске. После рата, Глишовић ће бити и један од првих тренера новоосноване Црвене звезде.

Југославија је отишла на полувреме са предношћу 1:0, али је Енглеска после само шест минута у наставку изједначила. Лоутон је додавањем направио велики проблем домаћима, одлично је упослио Брума који је искористио шансу и постигао гол.

Био је то период игре када се Југославија мучила. После фуриозног првог полувремена, сада је недостајало енергије. Три минута после поготка Брума, Лоутон је ударцем главом погодио пречку и озбиљно забринуо момке у плавим дресовима.

"Боже, само да издрже овај темпо", чули су новинари Бошка Симоновића како изговара, а у извештају утакмице забележили су и да је селектор "већ попушио једну кутију цигарета и отворио је нову".

Када су Енглези били на врхунцу надмоћи, тренутак одлуке догодио се у 62. минуту, али пред њиховим голом. Пожега, бек Југославије, дугом лоптом напред је на крилу гађао Перлића, који је брзином и снагом у дуелу успео да остави Мејла на трави, избио потом пред голмана Вудлија и смирено га савладао прецизним ударцем - 2:1.

Била је то утакмица из снова за Николу Перлића. После асистенције за први гол, постигао је други и донео победу Југославији. То је била његова најбоља партија у дресу са државним грбом, а током Другог светског рата овај хитри репрезентативац биће два пута ухапшен због учествовања у Народноослободилачком покрету. Играчку каријеру је наставио и после рата и трајала је до 1953. када је Перлић већ био добрано загазио у пету деценију живота.

Али колико год да је Перлић мучио дефанзивце који су по 15-20 година играли у клубовима попут Арсенала, можда и највећи јунак утакмице био је голман - Љубомир Ловрић.

Овај Новосађанин није требало да буде међу стативама тог дана, али је шансу добио због Глазеровог отказивања репрезентацији. Рођен 1920. године, Ловрић је за Југославију дебитовао баш на том мечу, 10 дана пре свог 19. рођендана, што би и у данашње време било неуобичајено рано за такву прилику.

Била је то, несумњиво, Ловрићева утакмица живота. Британски медији су писали да је његова партија била "достојна највећих играча Енглеске", а један од резервних играча њихове репрезентације изјавио је да таквог голмана никада у животу није видео.

Бацао се и хватао "све живо", заустављао Хола и Лоутона у више наврата, а када то није могао, боксовао је лопту тако да су овације гледалаца биле све гласније. Енглези су били фрустрирани инспирисаним дебитантом који је после тога дрес Југославије облачио још само четири пута.

Тадашњи голман СК Југославија, после рата ће постати чувар мреже Црвене звезде и са њом шампион нове Југославије 1951. године. Последњи пут ће национални тим представљати у финалу Олимпијских игара 1948. у поразу од Шведске 3:1.

И док су после утакмице чак и енглески играчи говорили о заслуженој победи Југославије, енглески новинари знали су како да умање шокантан пораз свог тима.

Жалили су се на све и свашта - мало је било до сувог и неравног терена, мало до тога да су високи Југословени више држали лопту у ваздуху него што је то случај у енглеском фудбалу, а онда и до високог одскока лопте.

Наравно, било је то и до француског судије, за ког је новинар Иван Шарп тврдио да је донео погрешну одлуку при резултату 2:1 када није свирао пенал за Енглеску. Известио је да је један играч Југославије саплео Брума у шеснаестерцу, да је судија био на 40 метара од места догађаја, као и да би Енглеска на домаћем терену вероватно победила Југославију са "пола туцета голова разлике".

"Енглески тим играо је меч који бих најбоље могао да опишем као утакмицу ФА купа на сувом, неравном терену против живахног друголигашког тима, који је дао својих 100 одсто", сумирао је Шарп утакмицу у Београду са дозом типичне британске надобудности.

За две репрезентације, историја је после овог меча отишла у различитим смеровима. Енглеска је до избијања Другог светског рата одиграла још само један меч, шест дана касније, победивши Румунију 2:0 у Букурешту. До првог наредног пораза чекали су осам година, све до 1947.

Њихови играчи тог дана у Београду остварили су запажене каријере што пре, што после Другог светског рата. Многи од њих су служили у војсци током рата - Хепгуд је био део Краљевског ратног ваздухопловства (РАФ), Калис је био инструктор физичког тренинга у Британији и Италији, Мерсер је био наредник, док је Лоутон био стациониран у Корпусу за физичку обуку.

Али репрезентација Југославије је била посебна прича.

Репрезентација као верна слика Краљевине

Док је светски сукоб већ почео те исте године, Југославија је до априла 1941. успевала да буде неутрална. Симболично, последњу победу репрезентација Југославије извојевала је против Немачке, пет месеци пре него што ће Трећи рајх започети бомбардовање Београда и потом окупацију земље.

Састав Југославије против Енглеске испоставио се као права слика државе за године које су следиле.

Играчи хрватског порекла су одмах по нападу Немачке прешли у Загреб. Ернест Дубац и Густав Лехнер били су двојица Осијечана који су у то време играли за београдске Југославију, односно БСК. По избијању рата су прешли у Независну Државу Хрватску, чију репрезентацију су и представљали.

Дубац је био део последњег меча Краљевине Југославије, одиграног 23. марта 1941, четири дана уочи судбоносног војног пуча, док је Лехнер чак 44 пута носио плави дрес, пре него што ће уписати и 12 наступа за селекцију НДХ. Обојица су од 1941. до 1945. играли за Грађански из Загреба.

Било је и оних који су пребегли још даље, попут Петра Маноле. Овај халф био је родом из Јајца и каријеру је почео у Славији из Сарајева. Годинама је потом играо за БСК, пре него што је 1942. отишао за Италију. Тамо је прво играо за Лацио, са којим је 1943. и освојио ратно првенство, а у каријери је играо и за Наполи и Беневенто у Италији, и Олимпик Лион и Ред Стар у Француској.

И Фране Матошић је током 1942. и 1943. играо у Италији, за Болоњу, али се по избијању рата у тој земљи и прекида првенства вратио у свој Хајдук који је током ратних година био пребачен на острво Вис. За репрезентацију Југославије наступао је све до 1953. године.

Са друге стране, српски играчи имали су различите судбине. Перлић је два пута био хапшен током рата, док је Звонимир Пожега преминуо већ 1941. и то због последица свог ангажовања у војсци Краљевине.

Пожега је био ваздухопловац и у пролеће 1940. са својим авионом се срушио у Панчевачком риту, где се целу ноћ мокар смрзавао. То је оставило велике последице на његово здравље, оболео је од "галопирајуће" туберкулозе, од чега је наредне године и преминуо.

Александар Петровић, центарфор репрезентације, остао је без најбољих играчких година услед рата, а убрзо после меча са Енглеском био је стрелац у поразу 2:1 од светских шампиона Италије. Остало је забележено да му је том приликом београдска публика скандирала "Наш Аца бољи него Меаца", легенде италијанског фудбала који је баш у то време носио дрес "азура".

Ту су били и Првослав Драгићевић, после рата одличан тренер који је током 50-их водио Олимпијакос до три титуле првака Грчке, као и легендарни Ђорђе Вујадиновић, један од најбољих југословенских играча између два рата - учесник првог Мундијала у Монтевидеу и банкарски службеник који је морао да троши годишњи одмор како би могао да одсуствује с посла зарад играња за репрезентацију.

Као што то на овим просторима обично бива - уместо да победа над, за многе, још увек најбољом селекцијом света буде замајац за велика дела, тријумф Југославије над Енглеском остао је само последњи бљесак фудбала у монархији и најава почетка краја.

Та победа остала је у неком другом, давно заборављеном времену. Као подсетник да не мора све да буде тако црно.