Србија и Балкан
Умало смена министра због "вица" о Сребреници: Где су и шта раде "жртве геноцида" из Поточара?
У списку у који је РТ Балкан имао увид налазе се људи који живе и раде у Сребреници, као и другим градовима у БиХ. Живи, здрави, а да можда и не знају да су "жртве геноцида", а неки од њих и "покопани" у Поточарима
"Питали малог Мују да каже основне податке: рођен у Сарајеву, сахрањен у Сребреници, живи у Њемачкој", ово није само виц, већ и тужна истина за коју постоје материјални докази. Због испричаног "вица" умало је смењен министар безбедности БиХ Ненад Нешић.
Наиме, предлагачи смене министра Нешића, посланици СДА, у образложењу иницијативе навели су да је он, гостујући 21. маја ове године у једној емисији на телевизији са националном фреквенцијом у Србији "на нарочито груб начин увредио жртве геноцида у Сребреници и негирао геноцид над Бошњацима као чињеницу доказану на Међународном суду правде у Хагу".
Предлагачи су истакли да је све наведено учинио на брутално увредљив начин, "стављајући жртве геноцида у контекст вица и наносећи на тај начин њиховим породицама и целокупној цивилизираној јавности болне психолошке трауме највишег интензитета".
Ко је, заправо, Сребреницу ставио у контекст вица?
Списак из Базе података за заштиту идентитета (ЦИПС) доказује да Нешић није испричао виц, већ истину, јер се на списку налази 87 лица која су жива, а уписана су међу жртве злочина у Сребреници јула 1995. године у Меморијалном центру Поточари.
У списку у који је РТ Балкан имао увид налазе се људи који живе и раде у Сребреници, као и другим градовима у БиХ. Живи, здрави, а можда и не знају да су "жртве геноцида", а неки од њих и "покопани" у Поточарима. Јер, ако знају, поставља се питање због чега се нису пријавили и демантовали да су убијени?
Тако се, на пример, међу наводним жртвама налази и Јусуф Смајловић, некадашњи возач начелника општине Сребреница, који у Сребреници живи и данас.
Такође, међу наводним жртвама налазе се и они који су мењали име и/или презиме, али је утврђено да имају исти матични број као и "жртве геноцида". Неки од њих су још живи, а неки су преминули много година након "геноцида у којем су страдали".
Тако је Мехмед Хуремовић након што су га "убили" у Сребреници постао Ахмо Мујић.
Док је, на пример, Седин Салкић, који се води као убијен под редним бројем 7203 и матичним бројем 0310974188138, заправо Седина Салкић-Бамбуловић, што је утврдио ЦИПС, а пребивалиште јој је у Сребреници у Буковику.
Исту судбину "промене пола" доживела је и Шефика Мујић-Варешкић, која је под именом Шефик Мујић означен као 5484. "жртва геноцида", а тренутно пребивалиште јој (му) је у Бановићима.
Међу "најмлађим жртвама" налази се Акиф Шечић, који сада живи у Грачаници, што је утврђено провером матичног броја који се поклапа са оним који има наводна жртва.
Творци пропаганде о наводном геноциду многима су нехајно, само променили датум рођења уклесан на плочи или изменили слово у имену или презимену, па су пронађени по матичном броју, са стварним датумом рођења, као на пример Мустафа Шпијодић који је "убијен" као Мустафа Шпиодић, под бојем 8048, а сада живи у Илијашу.
Такође, на листи су и "интернационалци", па су Сенаду Кланчевићу и Шабану Захировићу, готово две деценије након што су "страдали" издате путне исправе у Дипломатско-конзуларном представништву БиХ у Вашингтону.
Поставља се питање колико је оваквих случајева, будући да до ових података није лако доћи, због бројних миграција у току рата. Многе од "жртава" можда су у другој држави или на другом континенту, пријављени под другим именом, можда и илегално бораве или су на превару прибавили лична документа са лажним подацима.
Окружно јавно тужилаштво у Бијељини саопштило је раније да ће формирати предмет у вези са списком људи из система заштите идентитета грађана (ЦИПС) који су живи, али су уписани као жртве страдале у Сребреници.
Ово су неки од најбизарнијих примера манипулације бројкама о "убијенима". Број од 8372 "жртве геноцида", што према њиховој процени није коначан број, доводи се, дакле, у питање самим тим што је само претрагом Базе података за заштиту идентитета (ЦИПС) утврђено да је 87 њих пријављено као жртва, иако то нису.
Посланик СНСД-а у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ Милорад Којић раније је изјавио да је на спомен-обележју у Поточарима уписано 816 имена која се никада нису водила у предратној евиденцији као што је данашњи ЦИПС.
Добро је познат и случај Суља Суљагића, оца директора Меморијалног центра Поточари Емира Суљагића, који је, како кажу, према изводу из Матичне књиге умрлих страдао 24.12.1992. у Вољевици код Братунца као припадник тзв. Армије БиХ. И он је, међутим, у јулу 2005. завршио у мезарју у Поточарима, као један од нишана који "доказује" да су Срби злочинци.
Такође, ту је и случај новорођенчта - Фатиме, наводно најмлађе жртве сребреничког "геноцида". По тврдњама њене рођене мајке – мртворођена беба, која је неким "чудом" завршила у Меморијалном центру у Поточарима. Иако Фатима није скончала од "злочиначке српске руке", већ је, како је њена мајка Хума рекла, разлог њене смрти била око врата обмотана пупчана врпца, за спин-мајсторе из Сарајева, узрок њене смрти су – Срби.
Та рачуница нас доводи до барем 900 "жртава" мање него што је представљено у Меморијалном центру, а ни овај списак, као ни онај њихов - из Поточара - није коначан.
