Јад и туга поруке с приштинског гробља

Професорка Митра Рељић, која деценијама обилази порушена српска гробља по Косову и Метохији, пописује порушене споменике и отворене гробове, и даље у својој архиви чува комад папира који је пре 18 година нашла на једном споменику на приштинском гробљу. На белом, великом, покислом листу хартије налази се, каже, сав јад, све лицемерје тешког, ужасног времена у коме живимо.

Молимо, не скрнавите

"Негде 2005. улазила сам на Градско гробље у Приштини", каже професорка Рељић, "оно има два улаза, лево је било све порушено, али био је читав један споменик, на њему је албанском графијом писало – Олга и Димитриј Ђолеку. Знали смо да се ради о Албанцима, на нашем гробљу било је, наравно, сахрањено највише Срба, али међу њима и понеки Француз, Јеврејин, атеиста, Албанац католик или православац или атеиста."

"Овде се очигледно ради о православним Албанцима. И тада сам затекла један велики папир, покисао, па слепљен уз споменик на коме је крупним словима, на албанском језику, писало следеће – 'Поштовани пролазници, они су Албанци са југа, молимо вас, не скрнавите'", објашњава професорка Рељић.

Поруку је, очигледно, оставио неки сродник, комшија, плашећи се за судбину споменика, да у јуришу на српске споменике и гробове не страда и албански, па је хтео рушитеље да упозори, истиче професорка и додаје да је ниједном Албанцу није пало на памет да такву поруку остави на неком српском, макар дечјем гробу.

Сеоско гробље у Дечанској Бистрици

И прича из села Бућане, које се налази у Дечанској Бистрици, општина Пећ, где су муслиманско и православно гробље били једно до другог, раздвојени тек стазом, за професорку Рељић је посебна. И она врло речито говори о томе каква су времена задесила Србе на Косову и Метохији. До 90-их година прошлог века, до 1999, српско гробље било је нетакнуто, Албанци су га чували, а онда је сравњено са земљом.

"У том селу налазило се старо гробље Стојковића. Чињенице говоре да је у 19. веку 14 кућа Стојковића примило ислам а остали Стојковићи после тога су се разишли, неки су се вратили у завичај, у Црну Гору, други отишли у друге крајеве Косова. Ти Стојковићи који су примили ислам, укључили су се у племе Гаши, а своје ново гробље, муслиманско, формирали су одмах поред старог, православног гробља својих предака, што није уобичајено код муслимана", каже професорка.

Та два гробља делила је само једна стаза. Старо гробље својих предака Стојковића током 20. века су одржавали, позивали свештеника да га окади, давали прилоге Патријаршији, Дечанима. Тако је било све до 1990-их година.

"Наш професор Милан Ивановић оставио је податак да је тамо било 50 старих споменика од лапорца. Била сам на том гробљу прошле године, а тамо није лако отићи. Нема више ниједног споменика. Не могу да кажем да су сви ти споменици уништени 1999, али Милан Ивановић у својој књизи Метохија – споменици и страдања из 2013, кад пише о 50 великих споменика, има у виду период до зулума. У сваком случају, тамо више нема споменика. Има само неколико одломака који вире из земље", говори професорка Рељић.

Посмртно унижавање побијених Срба

Не крије професорка, која сада спрема друго издање књиге Српска гробља на Косову и Метохији, да је пред многим тим сликама дубоко, људски поражена.

На поменутом приштинском гробљу, које је Рељићева обилазила од почетка, и где је због посмртног унижавања побијених Срба током лета 1999. и започела ово што ради, има једна посебна, тужна парцела.

"То су људи који су побијени по шумама, становима, чији су посмртни остаци сакупљени. Британци су заједно са својим штићеницима уприличили ту жалосну парцелу подно нове капеле где ће ти мученици почивати. Иако смо с нашим парохом Мирославом Попадићем молили Британце да те људе сахранимо како треба, са крстом, са опелом, они то нису дозволили него су те несрећнике, побијене, али и оне скончале у приштинском дому стараца, ко зна како, везивали у пластичне вреће и бацали у земљу, а на узглавље стављали лимену плочицу с бројем, или су, ако су знали о коме је реч, имена немарно исписивали албанском графијом. Кад сам долазила, налазила сам те плочице, ишчупане, побацане. Једном сам их пописала, све што сам нашла", каже професорка.

Иако је посебно болећива према својим сународницима, не може а да не примети да се у Србији, од стране државе, појединаца, мало брине о овом наслеђу, а сваки гроб је, вели, мала црква.

"Уверена сам да ни сликом, ни речју, књигом нисмо довољно обавестили чак ни ту, такву каква је, западну јавност нпр. да се у последње време, у јеку бујања исламског екстремизма, уништавају и католички гробови на Косову, укључујући албанске. О томе говори католичка парцела на гробљу у јужном делу Косовске Митривице, где су сви споменици готово уништени а тамо су сахрањени били и Мађари, Словенци, и Албанци", тврди она.

На Косову се уништавају и католичка гробља

У питању је заједничко гробље, најећим делом православно, српско, али су и католици ту имали парцелу. Између парцела нема ограда, него су хришћани ту братски почивали. Али на Косову се сада уништавају и католичка гробља.

"А кад је реч о сродницима покојних, морам приметити да се сва њихова брига махом своди да се о Задушницама пред камерама жале да не могу да нађу споменике сродника. Добро знам на коју локацију не сме да се дође на Косову, где је опасно, а где се може. Опасно је заиста у Ђаковици, опасно је у Сувој Реци, Малишеву, али на гробље у Косовској Митровици може да се дође и ради. То значи да споменике треба обнављати, поправљати, а не чекати да их прогута земља. То се може и у Приштини, Пећи, Призрену, и неки од Срба то и чине, обнављају гробове сродника", закључује професорка Митра Рељић.