Куда с Титом и шта са Дражом: Како до националног помирења у Србији?

Последњи пут када су четници и партизани покушали да се договоре десио се када су се 1941. године, у кафани Бајића у селу Брајићи, састали Јосип Броз Тито и Дража Михаиловић. Договор је очигледно пропао, будући да више од седам деценија каснија, лидери Партизанског и Равногорског покрета и даље не могу заједно.

Чак ни симболички - у облику споменика. Јер, да некадашњи сукоби и даље обликују свакодневицу у Србији, показала је најновија иницијатива градоначелника Београда Александра Шапића чији је план да Дражи Михаиловићу подигне обележје у Београду, али да Тита исели из Куће цвећа.

Сукоб у владајућој коалицији: Споменик Дражи Михаиловићу, ко (не)ће да склони Тита из Куће цвећа

Овакве Шапићеве идеје подигле су буру у владајућој коалицији, будући да његове колеге из странака попут СПС-а и Покрета социјалиста нису истог мишљења када је реч о историјском наслеђу Другог светског рата. Тито, сматрају они – мора да остане у Београду, јер је део његове историје.

"Србија није Украјина или Литванија, па да руши споменике антифашистима и потире све што је било пре генерације која сада влада. Ако Шапић мисли да обележи осамдесету годишњицу ослобођења Београда тако што ће рушити споменике партизанима, онда изгледа није разумео да су Београд ослободили партизани и Црвена армија и да то није ствар политичких уверења или односа према политичкој пракси Јосипа Броза Тита, већ је то необорива чињеница", истакао је потпредседник Владе Александар Вулин.

Необорива је чињеница, међутим и да се и даље не зна где је гроб Драгољуба Драже Михаиловића, команданта краљеве војске у отаџбини, који је у политичком процесу 1946. године осуђен на смрт. Упркос томе што је генерал лојалан краљу рехабилитован 2015. године, иницијативе попут Шапићеве, да му се Србија одужи бар спомеником (јер и он је, колико год се то неком не допада, део срспке историје) – често изазивају опречне реакције а генералу се, иако је, након рехабилитације, званично неосуђиван - и даље по неки пут пришије да је "злочинац".

Наш избор

Тито иде у "подстанаре"? Почетак детитоизације или само фенг шуи?

Сећања на један од најкрвавијих сукоба у историји планете и даље су свежа – Други светски рат једна је од најболнијих страница српске прошлости и питање по коме ни деценијама касније нема националног јединства.

Србија, за разлику од Русије која је успела да помири "црвене", присталице Лењина и бољшевика и "беле", присталице цара, није још успела да уједини поштоваоце Партизанског и Равногорског покрета. Тито и Дража су се састали у Брајевићима, али ће се, ако се бар остваре Шапићеве најаве, у Београду дефинитивно "мимоићи".

Али, да ли би Београд, могао ипак да задржи, како би то рекао опозициони лидер Мирослав Алексић, "мошти" Тита, а да Дражи спомеником ода поштовање које заслужује?

Могу ли се помирити српски "бели" и југословенски "црвени"?

Да тако нешто тренутно није баш изгледно, показује и став историчара Предрага Марковића који се као и СПС противи Титовој деложацији из Музеја Југославије, а који је поводом најновије Шапићеве иницијативе, за београдске медије поставио питање – "чиме је тачно Дража задужио Србе да би добио споменик у центру Београда?"

"Наравно, није био издајник, али он је човек пораза. Наше су војсковође, Мишић, Путник, чији су споменици лоши – били победници. Карађорђе има диван споменик. Ми полако имитирамо Хрвате, постајемо кукаван народ, величамо човека који је ишао из пораза у пораз", оценио је Марковић, додајући да Михаиловић није био колаборант, али да су неки "његови генерали сарађивали са окупатором".

У жар је пала и историчарка Дубравка Стојановић која Шапићеве идеје назива "само финалном фазом нечега што је веома давно почело", односно, како каже "ревизионистичким таласом" који је у пуној мери заживео после смене Милошевића, 2000. године, када су, како је навела, демократске власти желеле да "победе победнике Другог светског рата и на терену сећања".

Али, ако је већ о Титу снимљено стотине филмова, а оних неколико о Дражи критиковано са свих страна, и ако је већ Тито добио читаву Кућу цвећа а Дража ни гробно обележје, зашто би било проблем коначно му се одужити постављањем споменика?

И да ли, ипак Тито мора да оде из куће цвећа да би се и Дражи одало поштовање које заслужује, или Србија ипак има капацитета да постигне оно што су Руси извели када је Путин, помиривши "црвене и беле" напокон постигао национално јединство?

Историчар Немања Девић каже да би било идеално градити нове споменике, а не рушити старе, али водити рачуна да се то не претвори у "такмичење".

Могу ли и једни и други?

Саговорник РТ Балкан објашњава како су "екстремно леве организације које нису само НВО НАТО оријентације, већ их има и у политичком естаблишменту", оштро супротстављене било каквој идеји да се у Београду, па и у другим местима у Србији подижу било какви меморијали везани за Михаиловића па и за Равногорски покрет .

Наш избор

Зашто је Дража Михаиловић до данас остао најстроже чувана српска тајна?

"У јавности се створила погрешна свест да имамо два покрета који су једнако заступљени у култури сећања, иако није тако. Партизанских филмова има око 600, а филмова са проравногорском тематиком постоје један или два. И кад причамо о улицама у Београду, само једна носи име личности везане за Равногорски покрет, а на стотине улица имена личности из НОБ-а. По истраживањима, 80 одсто улица из унутрашњости носи назив по партизанима и комунистима, а само 20 одсто улица именовано је по личностима из читаве наше историје пре 1943", прецизира Девић.

Његов је став да би, што се Броза тиче, најбоље било постићи компромисно решење- да његов музеј остане, али да престане да буде његова апологија, већ да буде место на коме ће се видети и негативне ствари, односно "једна реалнија слика и њега и епохе".

"Иницијативу за споменик за Михаиловића подржавам, јер је он консензусом свих историчара који се баве периодом 1941. до 1945, вођа антифашистичког покрета. Он је одлуком највиших судских органа рехабилитован, а његов покрет је 2004. године одлуком Народне Скупштине изједначен са партизанским. Наука, али и судска и законодавна власт су дакле сагласне око Михаиловићеве улоге у Другом светском рату", закључује Девић.

Идеју око подизања обележја генералу Дражи наш саговорник види као питање које треба да буде "сабирајуће за све људе који данас негују српство" и сматра да би иза таквог пројекта требало да стане и држава, односно да и извршна власт јасно искаже став који су показале наука, суд и Народна Скупштина.

"Јединство је у Русији постигнуто годинама после револуције, а зенит реализације руске политике помирења датира с почетка двехиљадитих година и ту се види позитивна улога државе у развијању позитивног и историјски тачног наратива с једне стране,  а с друге стране и у изналажењу заједничких тачака и за 'црвене' и за 'беле' после година спровођења такве политике. Ми, међутим, још нисмо 90 година удаљени од тих догађаја, тако да нам треба још десетак година како бисмо се довољно од тога удаљили и како би клима за постизање помирења била повољнија", објашњава Девић.

Саговорник РТ Балкан подсећа да већ постоје догађаји из периода Другог светског рата, око којих постоји консензус и једне и друге стране и који би могли да буду увод у помирење - један од њих је и "Бесмртни пук" који је, како каже Девић, питање које и присталице Равногорског и Партизанског покрета доживљавају као обједињујуће, па на маршу учествују потомци и комунистичког и монархистичког покрета.