Србија и Балкан
Старије нема ко да купа: Неговатељице су тражене у Србији, али свој посао раде у иностранству
Пронаћи неговатеље и задржати их, највећи су изазови у домовима за старе. Многи су отишли у Немачку где могу да зараде и до 2.000 евра месечно
Натпис на табли једног дома за одрасле особе са инвалидитетом на Бежанијској коси недавно је растужио и забринуо кориснике и породице оних чији се сродници налазе у дому. Особље их је обавестило да непокретне кориснике купају сваке друге недеље због недостатка особља.
Пронаћи неговатеље и задржати их, највећи су изазови у домовима за старе. Многи су отишли у Немачку где могу да зараде и до 2.000 евра месечно.
Драгана Милинов и Тања Ђорђевић годинама раде у дому за старе. Драгана је, бринући о својим родитељима, схватила да жели тиме да се бави, а Тања још у школи. Сагласне су да у овом послу није важно то колико знате на почетку, све се научи кроз праксу, већ то колико себе хоћете и умете да дајете.
Драга Милинков наводи да велико задовољство код корисника који су у лежећем положају изазива када их неговатељице подигну.
"Кад осете ту моћ да они могу да стану на ноге, ви ту неко време потрошите са њима, али они су испуњени самим тим што сте их подигли да стану. Не треба ту пуно, а камоли да направе неколико корака, њих радује свако буђење", рекла је Милинков.
Тања Ђорђевић истиче да су сви ту када нешто затреба, али да постоји разлика у односу на медицинске сестре.
"У принципу једина разлика је у томе што медицинска сестра даје терапију, аплицира инфузије, инјекције", рекла је Ђорђевићева.
Кажу да је најтеже радити са људима који су немоћни. Потребно је много љубави према самом послу. Неговатељице чији је посао да брину о старима и беспомоћнима, тражене су у Србији, а ипак велики број њих одлази у иностранство.
"Сви иду са жељом да зараде више, али велика су одрицања. Поготово ко има породицу, друштво, фамилију своју. Ипак топлина дома је топлина дома, што не може да се пореди ни са чим", истакла је Милинков.
У домовима за старе кажу да уопште није лако задржати радну снагу, да и поред повећања плата и даље одлазе неговатељице, медицинске сестре и спремачице.
Саша Ристојевић, секретар Удружења приватних установа социјалне заштите, наводи да у иностранству раднице у овој области могу да проведу максимално три месеца у континуитету.
"За тих три месеца они обично живе у становима где је њих четворо, петоро, можда се чак и не познају, да би смањили трошкове. Ништа мање не раде, чак имамо информације да и много више раде него што се ради овде. Причамо о сатници у току дана, они практично немају времена за било какав други живот, али они себе жртвују та три месеца", рекао је Ристојевић.
Проблем је и то што се код нас годинама нису школовали неговатељи. Сада тај смер поново постоји у неким школама. Да за болничарима и неговатељима потреба расте, потврђују и у Националној служби за запошљавање.
Неизбежан увоз неговатељица
Наташа Тодоровић из Црвеног крста Србије рекла је, гостујући у Београдској хроници, да постоје два проблема у домовима – мале плате и просечна старост.
"Њихова плата у Србији је 56.000 динара. Ви можете да будете касирка у неком великом ланцу и да имате већу плату", рекла је Тодоровићева и навела да је просечна старост неговатељица у домовима од 52 до 54 године.
Поред физичких, неговатељице се сусрећу и са психо-социјалним проблемима.
"Њима је потребна и психосоцијална подршка, управо због тога што гледају туђу патњу", истакла је Тодоровићева.
Поједини домови запослили су раднике из иностранства.
"Видели сте да радну снагу увозе Немци и Аустријанци, наше жене одлазе тамо на три месеца. Тако да то ће морати да буде у једном тренутку и на нашем столу. Пошто се ради о људима који су функционално зависни и прилично осетљиви, ми морамо водити рачуна", рекла је Тодоровићева.
