Александру Вукичевићу, који је са 19 година рањен у војно-полицијској акцији "Олуја", одбијен је захтев за статус цивилне жртве рата са образложењем да је био помагач непријатеља. Портал хрватског недељника "Новости" пише да ће се зато пред загребачким Управним судом ускоро наћи још једна тужба против Министарства хрватских бранитеља.
Подсећа се да је Александар Вукичевић (49) из банијског села Стрмен покушао да оствари законско право на инвалиднину због рањавања у колони избеглица у августу 1995.
Али, код одлучивања о његовом захтеву, ресорно министарство је изразило устаљено мишљење без утемељења да је Вукичевић био сарадник или помагач непријатељске војске. Упркос свим доказима и обимној медицинској и другој документацији, преживели, тада студент, није добио оно што му по Закону о цивилним жртвама рата припада.
Случај је, наводи се, добро познат хрватским судовима. Код уласка у шуму Зеленик, недалеко од Црквеног Бока, цивиле је у спорој колони тог 4. августа засула рафална паљба. При овом нападу Вукичевић је рањен, као и његове комшије Зоран Даниловић и Радојка Кукавица. Тешке повреде је задобила и Невенка Добрић, док су њен син Синиша (12) и свекар Петар (65) смртно страдали. На њих је, према свим сведочанствима преживелих, пуцала хрватска војска.
Незаконити управни поступак у којем се нетранспарентно и произвољно одбијају захтеви цивилних жртава рата, махом српске националности, већ је наишао на осуду Управног суда, и то баш у случају Невенке Добрић. Вукичевић се у тужби позвао управо на ту недавну пресуду према којој је на штету Добрић повређен Закон о управном поступку. Она и покојни малолетни син су такође били етикетирани као помагачи непријатељске војске.
Како је могуће, пита Вукичевић, да се против њега не води кривични поступак и да није раније осуђиван за кривична дела из члана 5., што му министарство и признаје у образложењу решења, а да је ипак означен као непријатељ, помагач и сарадник непријатељских војних и паравојних формација.
Вукичевић је за "Новости" детаљно описао околности свог страдања када је задобио трајну инвалидност и вечну ратну трауму. У пуцњави на ауто остао је без прста на левој руци и доживео је фрактуру лобање.
Вукичевић је од 1992. имао статус избеглице у Србији и у Београду је завршио последња два разреда средње школе, а потом уписао прву годину факултета. Свако лето ратних година проводио би у Стрмену код мајчиних родитеља.
"Полицији сам рекао да желим остати у Хрватској, да у Србији немам ништа, ни кућу ни земљу. Вратио сам се на Банију и извадио хрватски пасош. Добио сам позив за Хрватску војску већ 1996. и јавио се за регрутацију. На лекарским прегледима су утврдили да сам неспособан за војну службу. Занимљиво је да су ме сада одбили по члану 5, стављајући ми на терет неистину да сам помагач непријатељске војске, а годину дана после завршетка рата су ме позвали у ХВ. Ја сам остао у Хрватској, све обавезе сам испунио, али тражим и своја права. Ово признање је важно за мене. Нека је та инвалиднина један евро, али да ја знам да је то признање да се моје рањавање десило. Ствар је принципа", каже Вукичевић.