Патријарх Павле: Живот достојан вечности

Патријарх српски Павле, 44. поглавар Српске православне цркве, преминуо је на данашњи дан 2009. године на Војно-медицинској академији у Београду.

Био је један од најцењенијих предстојатеља српске цркве и један од највољенијих народних пастира.

Замонашио се у манастиру Благовештење 1948. добивши име Павле. Једно време био је сабрат манастира Раче, затим је био заменик учитељ у призренској Богословији Светог Ћирила и Методија. Завршио је студије теологије у Београду и постдипломске студије у Атини. За епископа рашко-призренског изабран је 1957. године. Готово 34 године провео је на Космету на трону призренских епископа. Обавештавао је редовно не само црквене органе већ и државну власт о нападима Албанаца на имовину цркве, монахе па и сам српски народ који се исељавао, а вређања и физичке нападе трпео је и сам. Његови извештаји Светом архијерејском Синоду данас представљају вредан историјски документ о животу српске цркве и народа крајем прошлог века на Косову и Метохији.

У Епархији рашко-призренској градио је нове цркве, обнављао старе и порушене, старао се о Призренској богословији, где је повремено држао и предавања из црквеног певања и црквенословенског језика.  

Био је први српски патријарх у новијој историји цркве који је изабран апостолским жребом, односно извлачењем једне од три коверте са именима архијереја који су добили највећи број гласова Светог архијерејског Сабора. На чело Српске православне цркве дошао је 1990. године, у тешким и преломним временима која за њега, у суштини, нису престајала, још откако је био епископ на Космету. 

Залагањем патријарха Павла залечен је вишегодишњи раскол у српској цркви на америчком континенту, био је глас разума и смирености у време ратова, мржње и санкција, храбро је ишао испред свог народа и док су се у земљу сливале избегличке колоне, у време бомбардовања Југославије 1999. године, као и у новом страдању српског народа на Космету, стално позивајући своју паству да буду људи, а свима другима указујући на страдање и патње српског народа.

Подсећање: Шта је патријарх Павле говорио о окупацији Косова и Метохије

Црквено школство доживело је процват у време док је он био патријарх: обновљена је Богословија на Цетињу 1992, а две године касније отворена је Духовна академија Светог Василија Острошког у Фочи, као и Богословија у Крагујевцу 1997. године. Покренуо је 1993. у Београду Академију за уметности и консервацију. Наредних година настава веронауке је враћена у школе (2002), а Православни богословски факултет у оквире Београдског универзитета.

Дуго година био је председник комисије Светог архијерејског синода за превод Светог писма Новог завета, чији је први превод, званично одобрен од Цркве, објављен 1984, а исправљено издање 1990. године. Исто тако, био је председник Литургичке комисије при Светом архијерејском синоду, која је припремила и штампала Службеник на српском језику. 

Објавио је монографију о манастиру Девич (1989, друго издање 1997), а у Гласнику Српске православне цркве, од 1972. године објављује студије из Литургике у облику питања и одговора, од којих је настало тротомно дело "Да нам буду јаснија нека питања наше вере". Аутор је и издања Требника, Молитвеника, Дополнитељног требника, Великог типика и других богослужбених књига у издању Синода. Заслугом патријарха Павла умножен је у 300 примерака Октоих из штампарије Ђурђа Црнојевића.

На лечење на Војномедицинску академију у Београду примљен је 13. новембра 2007. године, а у овој болничкој установи је и преминуо две године касније. 

Његовој сахрани у Београду присуствовало је више од 600.000 људи, а у данима пре погреба грађани су сатима чекали у реду како би се опростили од поглавара српске цркве чији је сандук са телом био у Саборној цркви, преко пута Патријаршије. Последњем испраћају патријарха Павла, присуствовала су четворица патријараха, као и високе црквене делегације православних помесних цркава. По његовој жељи, нико није носио венце и цвеће, већ је онима који су дошли на сахрану препоручено да уместо тога уплате прилог за завршетак радова на Храму Светог Саве на Врачару.  

Патријарх српски Павле сахрањен је по сопственој жељи у манастиру Раковица, који је као његово последње почивалиште постао место на које долазе многобројни верници. Пре три године у манастиру Раковица отворена је Спомен-соба патријарха Павла у којој је изложено око 500 експоната, личних предмета који су припадали 44. поглавару СПЦ. Ципеле које је сам поправљао, импровизована метална лампа, писаћа машина, лупа, белешке, црни вунени прслук који је носио до упокојења... 

Уз личну библиотеку коју је завештао српској цркви, а коју чини више од 8.000 књига, скромни предмети ситног растом, а великог духом патријарха Павла и данас сведоче његове речи: "Будимо људи." Људи више окренути бесмртној души него пропадљивом телу.