Војници! Децо! Станите! Усправите се! Окрените лице непријатељу!
Овим речима, Живојин Мишић је на мосту преко реке Рибнице у Мионици зауставио тада посрнулу Прву српску армију и повео је у можда и највећу победу Првог светског рата.
Данас, 110 година касније, сећамо се почетка Колубарске битке и хероја коју су победили далеко надмоћније аустроугарске снаге на челу са генералом Оскаром Поћореком. Битка је трајала до 15. децембра 1914.
Окупатор је морао да се повуче, Поћорек је пензионисан, а заробљено је око 43.000 аустроугарских војника.
Битка је почела општом офанзивом Аустроугара на положаје наше војске. На челу са рањеним Петром Бојовићем, наше снаге су биле преморене, промрзле, деморалисане, болесне и морале су да се повуку у унутрашњост пут Ваљева и Ужица. И поред тога, успут је пружан отпор окупатору. На место команданта дошао је Живојин Мишић, који је већ неколико пута до тада повлачен из пензије.
И аустроуграске трупе су се заглавиле услед лошег време, па је и Колубара постала велика препрека. Генерал Мишић је 26. новембра проценио да су околности тешке и тражио је дозволу да повуче трупе на Рудник, што је подразумевало напуштање Сувобора. Добио је делимичну сагласност војводе Радомира Путника, заповедника Штаба Врховне команде. Аустроугарска команда је закључила да је српска војска потучена и да зато узмиче, али је и до наших, на основу сведочења заробљеника, стигла вест да су противнички војници у лошем стању и да су трупе развучене дуж линије фронта, као и да им храна не стиже редовно.
Баш кад је требало, у овим данима, стигла је и преправљена артиљеријска муниција, коју су у Војно техничком заводу у Крагујевцу успели да скрате 2,5 милиметра, у складу с потребама. Државна железница Краљевине Србије је 20.000 граната брзо доставила војницима, а стигла је и допуна трупа са југа Србије и 1.300 каплара из Скопља, уз песму "Ој Србијо, мила мати". У међувремену, војници који су већ били на фронту су се наспавали и одморили.
Другог децембра међу војнике дошао је и стари краљ Петар и подигао морал, а дан касније кренуо је контранапад пут Сувобора и Маљена, ка Ваљеву, како би трупе противника биле пресечене. А, командант Мишић је спровео и план, па је кренула паралелна офанзива све три српске армије и Ужичке војске. То је довело до бега аустроугарских трупа преко Дрине и Саве.
Србија је изгубила 22.000 војника, имала је 91.000 рањених и 19.000 заробљених. Губици Аустроугарске били су далеко већи: готово 29.000 погинулих војника, око 120.000 рањених и 74.000 несталих.
Вести о победи наше војске стигле су брзо у Беч и Берлин, али и до савезника.
Главнокомандујући српске војске регент Александар Карађорђевић доделио је потом генералу Мишићу чин војводе.
"Одајем највеће признање човеку који није изгубио главу, у време када је други већ нису имали", рекао је Александар Карађорђевић.
Споменици Мишићу налазе се у Мионици, Ваљеву и испред Београдског сајма. Његове речи: „Живот је вечита борба. Ко сме, тај може. Ко не зна за страх, тај иде напред!", осликавају сву пожртвованост наше војске.
Колубарска битка, као бравурозна војна акција, изучава се на војним универзитетима широм света.