Србија и Балкан
А, онда ће да наступи вечни мир: Срби само да признају "Косово", уведу санкције Русији и уђу у НАТО
"Нон пејпер" из "Слободне Босне" је неки домаћи спин, и за разлику од недавног (Борут) Пахоровог предлога иза ког је стајала Француска, сада је у питању фантомски предлог који је потпуно нереалан, каже историчар Александар Раковић
"Нон пејпер" који се појавио у "Слободној Босни" у Сарајеву, заиста не личи на озбиљан документ. Не знам шта су хтели да кажу опаском да је тај папир био на столу Марка Рубија... Мејл Рубија је лако доступан и такав документ је могао да му достави било ко. И што је много важније, овај документ ни по чему није у складу са Трамповом политиком, оном коју је водио у првом мандату.
Историчар Александар Раковић овако за РТ Балкан коментарише "нон пејпер" који се пре неколико дана појавио у "Слободној Босни" и који нуди "рецепт" за успостављање мира на Западном Балкану.
Аутори "нон пејпера" (имена позната редакцији "Слободне Босне"), су "представници евроатланске и ванпарламентарне опозиције, академске заједнице, групе грађана и угледни појединци". Ова незванична дипломатска нота, како је наведено, упућује се представницима ЕУ, председницима и премијерима Србије, тзв. Косова, Црне Горе, Председништву БиХ, генералном секретару НАТО-а Марку Рутеу, Доналду Трампу и Марку Рубију...
Циљ "нон пејпера" који је већ, по изворима сарајевског листа, био на столу Марка Рубија кога је Трамп именовао за новог америчког државног секретара јесте – коначни мир на Балкану. А, како до мира? Поменути "нон пејпер" даје одговоре и уз то трасира и путеве.
Редом - "коначно стављање тачке на територијалне претензије и сукобе на Западном Балкану", уз "коначни заокрет ка евроатлантским интеграцијама целог региона", наравно, уз "дистанцу од руског утицаја и потенцијалних ратова, који свако мало прете дестабилизацији у региону".
Једна од пречица на путу мира, наводе иницијатори документа, јесте Конференција за мир и сарадњу на Западном Балкану која би била одржана од априла до октобра 2025. године у Бриселу, Женеви или у Лондону и на којој би на позив ЕУ, НАТО, САД и Велике Британије учествовали Србија, тзв. Косово, Црна Гора и БиХ.
На тој конференцији, укратко, био би потписан низ споразума и меморандума у којима би се државе учеснице самита, међусобно обавезале на низ корака. Међу првима, обавеза Србије била би да фактички призна тзв. Републику Косово, а Приштина да формира Заједницу српских општина (ЗСО).
Даље, Србија и БиХ потписале би споразум којим би ван снаге била стављена "Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа" уз пуно поштовање Дејтонског споразума и политичког суверенитета БиХ.
Био би потписан и Заједнички Споразум о чувању и поштовању територијалног интегритета и суверенитета (Србија, БиХ, тзв. Kосово и Црна Гора) и, на крају, али ништа мање важно, Споразум о подношењу заједничке кандидатуре за чланство у НАТО (Србија, БиХ и Kосово).
У документу се укратко, али прецизно скенира стање у овом делу Европе.
"Регион је под снажним утицајем руске пропагандно-медијске агресивне кампање која се пре свега спроводи преко Србије, једине државе (поред Белорусије) у Европи која није увела санкције Русији. Kинески економски утицај, који има за циљ слабљење европске економије и зависност Европе од стратешких сировина, је још једна сенка која се надвија над регионом Западног Балкана уз обилату помоћ Србије", наводе творци.
Унутар БиХ, "последња у низу провокација" и отворено довођење у питање самог карактера Дејтонског споразума је јунска заједничка декларација Републике Србије и БиХ, ентитета Република Српска, под насловом "Декларација о заштити националних и политичких права и заједничкој будућности српског народа".
"Декларација констатује да српски народ представља јединствену целину што је политичка доктрина 'велике Србије', односно клеро-националистичке доктрине 'српски свет'. Такве констатације, историја је показала, веома лако се могу довести до нових подела, сукоба и ратова", наводе аутори документа.
Констатују и да у Црној Гори, идеолози "српског света" притисак на ову државу врше кроз неколико канала, али је "најутицајнији и најделотворнији онај преко Српске православне цркве".
"Просрпске партије инкорпорирају идеологију СПЦ у своје политичке активности и политичко деловање. Недавни резултати пописа показују да је пропаганда 'српског света' додатно поларизовала црногорско друштво, у коме се 41 одсто грађана изјаснило као Црногорци, а скоро 33 одсто као Срби", са жаљењем констатују аутори документа сежући у историју све до Милошевића и Меморандума САНУ.
Уз документ са Kонференције за мир и сарадњу на Западном Балкану, који би поред међусобног признања држава потписница садржао и њихову обавезу да сарађују по свим питањима и акутним проблемима, даље би све ишло и брзо и лако.
Улазак у Шенгенски споразум пре чланства у ЕУ, а затим и заједничка апликација за чланство у НАТО све до потпуног усаглашавања спољне и безбедносне политике ЕУ до пуног чланства.
Уз штап за оне који би ово одбили, у виду повлачења страних инвестција, економских санкција, политичке и економске изолације, "нон пејпер" нуди и шаргарепу, а она би се састојала од пакета помоћи који би припремили ЕУ, НАТО, САД и Велика Британија.
Историчар Александар Раковић, понављајући оцену да се не ради о озбиљном документу каже да то не значи да и овај пут не треба бити на опрезу као и после других сличних докумената.
"Ово је неки домаћи спин, и за разлику од недавног (Борут)Пахоровог предлога иза ког је стајала Француска, сада је у питању фантомски предлог који је потпуно нереалан. То да Србија стави ван снаге заштиту Срба у БиХ, да призна Косово, да приступи НАТО пакту, то су обичне глупости. Неозбиљне глупости. Све то делује наивно сумануто и то је писао неко ко је крајње некомпетентан за било какво промишљање о спољној политици", оцењује Раковић поменути босански "нон пејпер".
Претпоставља да се ради о жељи да наметну неке своје идеје пре доласка Доналда Трампа на власт.
"Али, америчка политика је, као и руска и кинеска – цео свет, она обухвата цео свет. Зар стварно неко мисли да ће Марк Рубио да чита такав документ и да о њему размишља? При том, Рубио не може да доноси одлуке без сагласности са Трампом. Онако како је Трамп водио политику у претходном мандату, ово би значило тоталан заокрет. Подсећања ради, Мило Ђукановић срушен је за време Трампове власти, када је Трамп имао разумевања за српско питање. Да је била Хилари Клинтон, она би грчевито бранила Ђукановића. Делује да неко покушава да спинује, да се наивно хвата за сламку спаса. То не значи да ми Срби треба да славимо по сваку цену долазак Трампа. Треба да сачекамо, да видимо како ће се ствари одвијати. Али, не могу се одвијати како су они замислили", каже Раковић.
По његовом мишљењу, "нон пејпер" из Сарајева нема никакве шансе за успех и можда је покушај да се иритира председник Србије.
"Он је, међутим, веома искусан човек, има у политици огромно искуство. Не верујем да ће се наша држава на било који начин бавити тим папиром. Наравно, треба пратити потезе, биће много, много озбиљнијих ствари од тог папира. За ових 40 дана до ступања Трампа на власт нама остаје да будемо веома стрпљиви и да никакав исхитрен потез нико не повлачи и на спољном и на унутрашњем плану. Никакав потез који би могао бити употребљен против нас. Само стрпљење", навео је Раковић.
За дипломату у пензији Зорана Миливојевића, нон пејпер "Слободне Босне" представља радикализоване ставове онога што се жели у неким западним центрима моћи.
"Овде мислим на захтеве да се Косово што пре призна, да се БиХ централизује, да сви уђу НАТО, да се доведе под знак питања све оно што су државни и национални интереси Србије и српског народа... Кад погледате долазак Куртија у Сарајево и пријем какав је имао, видите да се и то уклапа у целу причу", каже Миливојевић за РТ Балкан.
Такви папири, уверен је саговорник, тешко да шта могу да промене ако се државе држе својих интреса, они могу да укажу на одређене политике и шта се спрема.
"То су папири који тестирају, уводе у причу теме, дају до знања који су правци и циљеви неких политика, опомињу са једне стране, врше притисак. То нису званични папири али су сугестије, поруке оне или ове врсте и никад их не треба занемарити. Кад се овако појаве они су део мозаика, притиска да се реализују неки циљеви у неком краћем року. Нису ништа ново али дају до знања да те политике добијају на динамици и оперативности", закључио је Миливојевић.
