Србија и Балкан
Затирање светиње: О рушењу испоснице Светог Петра Коришког и нама самима
Масивни, препознатљиви стубови и лукови на којима је почивао други спрат храма припијеног уз стену, у потпуности су поткопани. Први и четврти стуб су напукли по дужини, јер су изгубили ослонац у земљи, наводи Живојин Ракочевић
Није то само затирање још једне српске светиње него и наставак тихог убијања Срба на Косову и Метохији. Чупање корења, рушење темеља, затирање читавог народа. Оно што се по тој несрећној земљи ради деценијама уназад, плански, темељно, систематски, сурово, смишљено, нељудски.
Вест коју је пре десетак дана пренео новинар и публициста из Грачанице Живојин Ракочевић, да је нападнута испосница Светог Петра Коришког у селу Кориша крај Призрена, тешко оскрнављена древна светиња, да се десило једно од највећих уништавања и скрнављења српског наслеђа на КиМ од погрома 2004. године, свуда у свету, ваљда, изазвала би, ако не лавину реакција, згражавања, оно барем куртоазне осуде.
Овде, код нас – ништа. Пар лајкова, пар емотикона у објавама на друштвеним мрежама, исто толико коментара и – мук, тишина, равнодушност. Добро је, то се нас не тиче, то је негде тамо, далеко, није пред нашим вратима...
Ћуте тзв. косовске власти чији су закони и у овом случају прекршени, ћути међународна заједница, ћуте они чији је мандат да чувају и културно, историјско наслеђе Срба на Косову и Метохији.
А оно што је Општина Призрен, Одељење за туризам и економски развој, без дозволе СПЦ и Епархије рашко-призренске, учинило од српске светиње крај Призрена – тешко је непочинство, неповратно уништавање, разарање несхватљивих размера историјског, верског комплекса...
"Без икаквог знања или обавештења власника (СПЦ) извршена је изградња пута, поплочана стаза, разорен манастирски извор, урађена проширења за окретање усред заштићеног простора, а одсечене су прилазне стазе према главним испосницама и самој цркви која се налази у стени. Масивни, препознатљиви стубови и лукови на којима је почивао други спрат храма припијеног уз стену, у потпуности су поткопани. Први и четврти стуб су напукли по дужини, јер су изгубили ослонац у земљи, а њихово окружење је растресено због рада тешких грађевинских машина. С обзиром на то да се ради о стрмом и изразито неприступачном терену, већ сада се види одроњавање пута који два пута пролази кроз специјалну заштићену зону", описује у ауторском тексту Ракочевић, оно што је кратком посетом испосници пре који дан видео на терену.
Краће речено испосница крај Призрена, грађена од 12. до 14. века, у којој се према биографији коју је написао Теодосије Хиландарац, светитељ борио са демонима, са самим собом и победио, "преорано је тешким машинама, затрпано земљом".
Поред самих темеља храма изграђен је широки пут све до пећине на крају комплекса.
Нису у овом случају погажени само верска осећања једног народа, оноземаљски типици да се у туђу светињу не дира, него и овоземаљски закони њихове државе.
"Овим законом се обезбеђује заштита српских православних манастира, цркава и других верских објеката, као историјских и културних локалитета од посебног значаја за заједницу косовских Срба" стоји у првом члану косовског закона који цитира и Ракочевић и који је требало да заштити светињу, једну од најпознатијих испосница у којој су се стотинама година, подвизавали монаси, "место богате библиотеке, место које је даривао и са породицом посећивао српски цар Душан".
"Инвестиције које реализује Дирекција за туризам и економски развој из Призрена омогућавају лакши приступ посетиоцима и туристима историјском споменику, палеохришћанске цркве која се налази у призренском селу Kориша", стоји у објави на фејсбук профилу Зафира Берише, политичара и кандидата за посланика у скупштини тзв. Kосова.
Изнова су оштећене и фреске у цркви крај испоснице. На фрескама су шиљцима урезани натписи "УЧК", имена неких Албанаца, посетилаца, поново је прекопавано гробно место светитеља, около много смећа...
Свети Петар Коришки помиње се, пише у ауторском тексту историчар Борис Стојковски, међу најзнаменитијим пустињацима, односно монасима српског средњег века. Према Стојковском, "иако највећи број српских средњовековних светаца чине владари и највиши црквени достојанственици, ипак, постоји и значајан број оних који су својим монашким, аскетским и пустињачким животом заслужили да их црква канонизује, односно прогласи за свеце".
Један од таквих био је и Свети Петар Коришки.
"Он је свој пустињачки живот водио негде на прелому 12/13 столећа. У модерној науци о књижевности, став је да текстолошка анализа житијних списа му смрт датује у прве деценије XIII века, а неки померају и мало раније у већ прву деценију реченог столећа. Његов култ је већ био познат у доба краља Милутина (1282–1321) и раширио се управо у време овог владара и његових наследника. Исто тако, добро је познато у науци, Петар Коришки је добио своје култне (хагиографске списе) житије и службу из пера српског средњовековног књижевника и монаха Теодосија Хиландарца, истовремено и хагиографа Светог Саве. Управо овде и треба тражити повезницу са јачањем култа Петра Коришког. Наиме, често се за Теодосија каже да је његово Житије Светог Саве, на одређени начин био први роман старе српске књижевности. У њему је, према неким тумачима, Сава приказан више као херој, односно ово житије је мање исторично од Доментијановог и има много више хагиографских елемената", пише Стојковски.
Мошти свеца из манастира Светог Петра Коришког пренете су у Црну Реку код Рибарића 1572. или 1573. године, зна се и да је манастир постојао све до 1760. године. Све до последњег рата били су сачувани ћелије испоснице Св. Петра Коришког, остаци цркве, монашких ћелија и појединих економских зграда. Најстарија је испосница, природно удубљење у стени које је мало обрађено и претворено црквицу. У испосници је остало само неколико квадрата живописа изведеног за живота св. Петра Коришког.
Ове фреске спадају у најстарије примерке монументалног сликарства средњовековне Србије и јединствене примерке религиозног сликарства домаћих пустиножитеља.
Светиња сада нестаје пред нашим очима. Камен по камен. Само што јој није задат последњи, завршни, смртни ударац.
Нама питање, јесмо ли, ако ништа друго, свесни шта се око нас дешава, шта ћемо кад нестане испоснице, кад је разнесу, поткопају да се сруши... Шта ћемо кад нам ударе на следећи манастир? Шта ћемо ми оставити иза себе, по чему ће нас памтити... По лајковима и емотиконима и коментарима на друштвеним мрежама?
