Конференција о Светом владици Николају: Његова мудрост је потребна у времену изазова

Садашње време је пуно изазова за сваког појединца, државу и друштво, па су више него икада потребне безвремене мудрости и поруке "највећег Србина после Светог Саве", оценили су учесници конференције "Свети владика Николај и наше време" која је одржана у Београду. 

Министар у Влади Србије задужен за међународну економску сарадњу и област друштвеног положаја цркве у земљи и иностранству Ненад Поповић, који је отворио конференцију, истакао је да је свети владика Николај својим утицајем на православну мисао далеко надилазио границе Србије. Он је додао да је његов живот био надахнут дубоком вером у васкрслог Спаситеља и Победитеља смрти, Господа Исуса Христа.

"Иако је Свети Владика Николај Велимировић описујући духовно и политичко стање у држави и свету указивао на ондашње 'знакове времена' и прилике које су у многоме одређивале његове савете упућене како Цркви тако и државном руководству и обичном народу, дубина увида у карактер тог стања и његов временски дугорочан утицај учинили су његову друштвену мисао ванвременски актуелном", рекао је Поповић.

Истакао је да зато и не треба да нас чуди што су две велике теме које су заокупиле његове мисли биле Светосавље и Косовски завет и подсетио да су Савиндан и Видовдан за светог владику Николаја била два вечна празника српска.

Епископ ваљевски Исихије оценио је да је скуп био добра прилика да се сви сете дела и учења светог владике Николаја и да га чинимо присутним у нашим животима, јер владика Николај је, како је истакао, поставио безмерну и ванвременску мудрост коју нуди нашем српском роду, али и свакоме кога интересује, "који хоће да следи речи Божје".

Епископ Николај Велимировић теолог, књижевник и беседник, владика охридски и жички, рођен је 1881. године у Ваљеву.

По завршетку студија у Швајцарској и доктората у Берну, студирао је филозофију на Оксфорду и у Женеви, а замонашио се 1909. у манастиру Раковица, након необичног оздрављења. Завршио је Духовну академију у Петрограду.

Први светски рат провео је у Британији и САД као изасланик српске владе, с циљем да се тамошњој јавности представи српска ствар.

Између два рата предводио је Православну народну хришћанску заједницу, познату као Богомољачки покрет, самоникли покрет малих људи који су тежили вишем нивоу духовности од оног који омогућава класичан парохијски живот. Обновио је бројне српске храмове, највише у Овчарско-кабларској клисури али и у Јужној Србији.

Са патријархом Гаврилом био је у логору Дахау, као два једина висока црквена званичника у Европи.

Приликом доласка у САД након рата, дочекало га је више десетина епископа разних хришћанских цркава - што је показатаљ његовог невероватног угледа. Није се никада више вратио у Србију. Умро је 1956. у руском манастиру у Пенсилванији (САД).

Мошти су му из Либертвила пренете у Србију 1991. Српска Црква га је прогласила за светитеља.

Написао је бројна дела међу којима су "Религија Његошева", "Беседе под Гором", "Изнад греха и смрти", "Душа Србије", "Србија у светлости и мраку", "Духовни препород Европе", "Агонија цркве", "Речи о Свечовеку", "Молитве на језеру", "Омилије", "Охридски пролог", "Теодул", "Српски народ као Теодул", "Средњи систем", "Индијска писма", "Жетве Господње", "Једини Човекољубац".